Zli dusi

Moj otac je rođen u staroj, blatnjavoj kućici koje više nema.  Ispod nje je bila trla u kojoj si živele ovce. I bilo je tu dosta ljudi. Jutro bi počinjalo sa rikom i zvonjavom goveda, štektanjem oštrila za kose i dozivanjem govedara sa jednog kraja brda ka drugom. U tom selu se doselio moj čukundeda kada se vratio sa Krfa i Albanske golgote. I  svo imanje koje je imao po dolinama zamenio je za prostrane livade u planini. I veliku je lozu napravio. Ogromna prostranstva su podeljena na manje livade, pa na još manje. I ogromne šume su omeđene. Bilo dece dosta i svako je trebao da dobije po nešto, i da iz tog po nečeg stvori još nešto. Čukundeda je bio snažan. Kaže mi moj deda da mu ni kuršumi ni vukovi nisu mogli ništa. I dok bi čuvali goveda, pričao mi je, kako je sa njim na vukove puštao kamenje, i kako je on bio muž; a moj deda je poštovao, to, kada je neko muž. Govorili su mu da je pre nego što će da umre nosio veliki džak. Dolazio je iz varoši, suncem zapečen,  spustio  ga na zemlju, uzeo komine i crkao odjednom, govorio je deda. Napio se komina, a bilo vruće i one ga presekle, ponavljao je. Meni, tada kao dečaku, nije  bilo jasno kako su ga komine presekle, ali moj čukundeda koji je osam godina ratovao i kome kuršumi niti albanske zime nisu mogle ništa, umro je od komina.

I gledam te livade, koje je on nekada kupio, da bi njegova stoka imala više trave. Izdeljene livade, koje su se delile i delile. I dete sam bio kada sam gledao tuču dve žene zbog međe. Ne sećam se da li je krava popasla sa druge strane međe ili je neka šljiva sa, naravno druge strane međe, bila obrana, ali pamtim tuču njih dve.

I smejali su se seljani, meni je bilo strašno to zavijanje, ali gledao sam prilegnut na livadu brdašceta iznad njih i posmatrao. Bio sam čak i svedok, da je jedna žena slomila ruku, a da je druga lagala. Bilo je to pre više od trideset godina kada nije bilo „Kasandre“ i „Ljovisne“ a da seljani nisu znali za „Dinastiju“. Ja sam svima govorio da ona laže, a stari su mu govorili da se ne mešam.

Sada sam na tom mestu. I to brdašce je uraslo u šumu. I te livade koje su nekada bile kao pod žilet pokošene, sada su urasle. Nema ni puteljka kojim sam išao do kuće moga dede. Stojim nemo i sećam se te nemile, za mene tada dečaka, strašne  scene. Ženske tuče zbog neke njive na međi ili krave koja je popasla tamo gde nije trebalo. Sad to nije bila tuča, bila je svađa. A kada razmislim, nije to ni bila svađa, već nesuglasica. Pa kad još bolje razmislim, bio bih srećan da se neko sada tako posvađa.

Nisam bio u selu rođenja mog oca skoro deset godine. Poslednji put, pre mog prvog odlaska za Afriku. Vodio sam mog druga Koleta ne znajući tada, da će i njemu verovatno biti to tako daleko. Otićiće kao i mnogi drugi u svet. I preskakali smo Bistricu koju sada stavljaju u metalne cevi. A Bistrica brza planinska reka. I Kole će neiskusno da nagazi kamen na kome se nikada ne staje. I završiće leđima u reku. Meni kuća tada još uvek nije pala, i sušiće se na starom smederevcu.

Bilo je još ljudi u mojoj mahali, i prespavaćemo te večeri kod njih. I sećam se kako sam kao dete gledao duž te iste reke, pored koga je bio put koga su pravili veliki buldužeri, da je svet  išao motorima Apen 4 ili ladama u vreme pijačnog dana u mojoj čaršiji; i kako bi sedeo iza kuće i posmatrao silujete ljudi koji hodaju putem čekajući moje roditelje koji bi pešice dolazili u selo, dok bismo ja i sestra provodili ceo letnji raspust pomažući babi i dedi.

Stojim ispred svoje kuće. Nisam bio deset godina. I vide se samo obrisi zidina. Oko je žbunje. Nije trava već žbunje. Porušene pomoćne zgradice u kojoj smo nekada čuvali brašno i u kojoj je živeo deda Džola.http://www.sasamladenovic.com/dzola/ I gumno, gde se nakada vrlo je sada obraslo šibljem i kupinama. I osećam teskobu u grudima kao što je nekada osećao moj čukundeda kada je pio sok od komina. Ne primećujem ostale kuće, koje nisu urasle ali u kojima sveta nema. Ne idem putićem kojim sam nekada išao jer ga više nema. Samo kupine, šipražje i obrisi da je tu nekada živeo svet. Spuštam se dole, malo niže, u mahali gde je moj otac rođen i gde mi živi stric, sin brata moga dede. Poslednji u selu koji nikog nema. Bio je građevinar, kao i moj deda. Kao i svi ljudi iz ovog korovom obraslog kraja. On je ostao sam. Šest godina je brinuo o majci i još osam o tetki. I godine prošle. Sada je u ranim pedesetim. Kaže mi da ga slikam ispred kuće. A lepu je kuću napravio Nine. Žali mi se da ima problem sa gutanjem i da je bio kod lekara koji mu je dao neke lekove od kojih misli pozitivno.. Pogledao sam izdveštaj. Ćutao sam. Ne znam šta da kažem. Nekada moji seljani nisu znali za depresiju, ali su znali za rad. Sada se nema zašta raditi jer je ostao sam, samcat sa bruhom, sa nesaniranim bruhom za koji mu je jedan lekar uzeo pare koje je zaradio berući pečurke jer nije mogao da nosi ništa teže.

Sada opet ima problem sa bruhom, ali i sa gutanjem. Zaglavio mu se zalogaj u grlu i trčao je po selu da bi se odglavio,  a nema koga da pozove da mu pomogne. Sam je. I kaže da voli meso ali ne sme da ga jede. Secka komade na komadiće. Slikam ga, i pokazujem mu fotografiju. Kaže da obavezno objavim da svi vide. Načuo je za internet, ali ne zna šta je. Platiće mi, kaže. Ja odmahnem rukom i smejem se njegovoj neiksvarenosti.

Idemo da mi pokaže šumu, livade i sve ono što se nekada zvalo dedovinom. Putem koji je urasao. Posmatram njive koje smo nekada kopali, a koje se sada ne prepoznaju. I očekujem sagnuta leđa za motikom; zvonjavu krava koje idu duž puta; udarce oštrila čekića po kosi; očekujem, i kada ne dođu opet stezanje u grudima. I pokazuje mi šumu u kojoj niko odavno nije isekao drvo; visoke borove koje je moj deda namenio mojoj deci. Užasno sam žedan. Vodi me na jedan izvod koji ja ne prepoznajem. Neko je sekao drva i preko njega je palo granje. Besno udaram sekirom pokušavajući da otkrijem. Naučio me je deda da se izvor nikada ne muti. I da svaki izvor iza sebe treba ostaviti čistim. Napraviti šopu, jer su oni namenjeni svima. I ti izvori se sada kradu od bicmana iz Bele čaršije koji nama prodaju struju. I Bicmani iz moje male čaršije, koji ne znaju šta su izvori, to njima daju. Vraćamo se i Nine mi kaže da obavezno „stavim“ sliku da ljudi vide. I ponavlja da će mi platiti.

Hodam i slikam gde je nekada bio svet. I mislim o Plodovima zemlje norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. O Šveđanima koji su hteli da kupe brdo bogatom rudom koju je Isak pronašao. I o predsedniku zajednice, kome ,mesto koje je Isak stvorio, pripada i koji se stvori uvek kada Isak treba da počne nešto novo i koji mu propovednički kaže da se brda ne prodaju, već da se ostavljaju deci koja dolaze. Razmišljam o meni najznačajnijoj knjizi i borbi čoveka punog života protiv eknomskog čudovišta. Ekonomsko čudovište je svuda oko nas, ali ljudi poput Isaka koji je gradio tamo gde sveta bilo nije, ili mog čukundede koji je kupovao zemlju da bi ostavljao svojoj deci, više nema. Nema ni takvih predsednika lokalnih zajednica, a niti države.

Rasprdaju sve, čak i ono što se ne prodaje i od čega život zavisi. Vodu. Predsednik svoje ljude naziva neradnicima, a neradnici, naravno, rade za predsednika. Guši se i poslednja vatra da se iz ničega stvori nešto, a stvaraju oni koji su nešto naučili. I guše se škole da još neko nešto ne nauči, jer ako nauči, želeće da stvori, a ako želi da stvori  tražiće da to pripadne njemu, a onda nema prodaje. Ne prodaje se lako ono što se stvori. Učili su nas u školi kroz priču o ocu i sinu rasipniku: kada je otac doneo zarađen novac i bacio pare u vatru sin se smejao, a mnogo godina kasnije otac će opet baciti novac u vatru, ali ovog puta sinovljev, pošteno zarađen, i  sin će poleteti za njim u vatru.

Sedim sa mladom prijateljicom, Teodorom. Kaže, hoće da ide za London i da se ne treba vezivati za zemlju, domovina je tamo gde ti je lepo. Dodaje, da je ovde očaj. Ljudi ne odlaze, već beže.  I ona bi da ode, šta će ovde. Ja sam pripadao generaciji da se Domovina brani lepotom i pesmom o nebu, i odrastao među livade; ona u sivilu svadnevnice i jako je lako jedno sivilo zameniti drugim. Stan za stan; kao i auto za auto. Ali ona nije od tih kojima stan i auto su merilo života. Za petnaest godina se svet preokrenuo. A mladi ljudi više nemaju šta da brane. Živimo u veku bez ideja. Nije zameriti.

I ne beže zbog nemaštine, već zbog očaja. I ubijene želje u ljudima. I nisam ranije mogao da razumem utučenost afrikanaca i odsustvo bilo kakve želje da se bilo šta promeni, a sada je to preda mnom. Sve tradicionalne vrednosti su ubijene ili vulgarizovane. Ako ne znaš ko si, nemaš svest ni šta braniš, i onda ti je svejedno. Konzument. Cenjeni stanovnik novog sveta. Deo statističkog crteža kompanije.

I počeo sam od nedavno da mislim da se vratim tamo, odakle sam otišao. Tamo gde sada gospođa Ristić jedan lep vodeni svet ruši i nabija u cevi, verovatno pokušavajući da otkrije Higsov bozon na Bistrici umesto u CERN-u. Ko će ga znati.Danas, mi nemamo sinove koji su spremni da skoče u vatru jer ništa nisu stvorili. Stvaraili su dedovi… A očevi i sinovi krče. Imamo čitavu generaciju pomodnih avangardejaca: frakovanih malograđana, predvodnika novih valova i evropskih gibanja pre kojih su bile klonirane patriote ili tužni cirkuzanti, a pre njih pioniri i pionirke, a pre njih ne znam  ko sve… I sve već odreda troše već davno potrošeno. I poslednju mrvu bilo kakve ideje, jer kako reče Šatov u Zlim dusima :

„Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku
ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i
izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je
nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez
proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne
možete je više prepoznati… Ne!“

A hteo sam samo da napišem tekst o Ninetu i stavim sliku kako sam obećao…i povuklo me…

Ja svoju zemlju i vodu ne dam…