Igrali smo fudbal na crvenoj zemlji po kojoj je bilo nemoguće svo kamenje očistiti. Teško se čisti kamenje sa zemlje koja nije tvoja. A tamo nije bila zemlja moja. Drugi su uzimali drago kamenje, a mi smo bili tu, da sklanjamo pravo, kako bi samo igrali fudbal. I dok ovo pišem sa youtuba slušam kako Dejvid Glimor u pesmi Wish you were here pita: I da li su te pridobili da prodaš: Svoje heroje za duhove, Vruć pepeo za drva? Vruć vazduh za hladan povetarac? Hladnu udobnost za promenu? I jesi li razmenila sporednu ulogu u ratu za glavnu u kavezu?
Nekada ja kavez imao šipke iz koga si mogao da pobegneš, danas kavez nema tih strašnih metalnih šipki, već samo prostor iz koga ne možeš pobeći. Jesmo li razmenili sporedne uloge u ličnim ratovima za glavnu u kavezu? Gejmor samo pita. Izbor uloga u svetu robstva postaje lična stvar. Jer svako je zarobljeni na isti način i osuđen bezizlazom jer se nema gde pobeći. Wf talasi su svuda, ma gde god otišli. U vreme nastanka pesme nije bilo WF-a. I da ih nema, odlaziš bilo gde samo da ih nađeš. Robstvo stiže informacijom. Pesnik je predskazanje. Zato je i osuđen samoćom iz koje ne može pobeći ma koliko sveta oko njega bilo. I da li su nas pridobili da prodamo svoje heroje za duhove?
|
Domaćini su iznosili zastave |
Došli smo da igramo fudbal u vojnoj bazi Egipatske vojske. Svuda se oseća mladost. Nose brkove, šale se, trčkaraju...oseća se atmosfera kao kada sam bio na redovnom odsluženju vojnog roka. Očekivao sam da neko frkne i kaže gušteriiiiiiii... Ali umesto toga dočekala nas je pesma srpske majke. Diplmatija je čudo. Hteli Egipćani da nas ugoste, pa im verovatno neko rekao da mi imamo našu majku Cecu, i da je smrtni greh ako nas ne dočekaju njome. I šta ćemo nego na sisu kod nje. Moral nema cenu. Osobito kada igraš fudbal u dalekom svetu.
Postrojili smo se zagrljeni na sred terena. Slikali sa zastavama i fudbal je počeo. Njihova mladost protiv naše zrelosti. Takva je Srbija zemja. Zrela. I ne stigne šljiva da uzre, a već se sa stabla otrese. Otkotrlja se u travu. Zagubi. I nađe je i pokupi kakva životija koja slučajno protutnji. I Da bar ostane koštica za seme, ali i ona biva posejana na nekom drugom mestu.
Ko je pobedio, ne sećam se. Mislim oni, sa jednim golom. Znam, umalo da se zabijem u žicu kojom je teren bio ograđen. Tada sam prvi put osetio da starim. Do tada-nikada. Izgara me neka živost od kada znam za sebe. Mogao sam nekada sa zemlje iz mesta u kamion da skočim ,a sada umalo da se zabijem u bodljikavu žicu.
Njihova baza je bila na jednom uzvušenju. Iznad njega je bilo malo brdašce. Ali baš malo. Centralnoafrička republika je ravna kao ringla, A Egipćani su napravili sebi bazu ispod samog brdašca na obodu šume. Imali su i osmatračnicu. Zvao je njihov komandant našeg komandanta da mu bude gost.I da zajedno obilaze straže. Posmatraju, analiziraju... Nedostaje oficiru da bude oficir, makar imao i sve ugodnosti ovog sveta. Ne dostaje mu taj miris zemlje, svega pod konac, isčekivanog straha koga će se setiti kada bude prošlost, mirisa puščane cevi, želju da nađe manu tamo gde je nema- jer uvek može da bude bolje. Baš tako, uvek je bilo vrlo dobro, nikada odlično. Takva je nekada bila vojska koju sada, ovde, u ovoj Egipatskoj bazi osećam. Kao i miris sitnih pakosti koje kruže oko mladih egipatskih oficira, i koje su kružile oko nas kada smo bili vojnici.
Napravili su večeru u našu čast. Tradicionalna Egipatska jela. Čaj. Kolači. Miris orjenta koji nam je mnogo bliži od bilo kakvog čiz kejka. Proputovao sam svet, upoznao narode razne, ali nekako, druženje sa Afrikancima i Azijatima je bilo prirodno i spontano... Dok sa našeg kontinenta - samo sa onima protiv kojih smo ratovali. Od Šiptara, Muslimana pa do Hrvata... bliže nismo imali. I nije to ona blizina reda radi, već stvarna blizina. Neka čudna ljubav i međusobna brižnost. Kao osećanje na toplinu vrelog kreveta iz koga si ustao, obukao se i izašao vani nadajući se da kada se jednom vratiš bude isto tako topao. Tamo sam sreo divne naše ljude koji su bili kao i ovi Egipćani.
Sedeli smo ispred komandnog šatora. Na malom brdašcu na kome je vetar stalno pirkao. Bogatstvo za vrelu i sparnu Afriku. Posluživali su nas plodovima Egipta. Ja sam sedeo među njima i smejao se poštapalicama. Rekao sam im da su nekada, u prvom svetskom ratu, svi srpski oficiri nosili brkove kao oni što nose sada, i da ću do sledećeg viđenja i ja da pustim pa da se slikamo. A oni su mi obećali na poklon uniformu njihove vojske koju na žalost nisam uspeo da dobijem. I tada, dok je neka jaretina bila na stolu, jedan od njih mi reče:
- Saša, priznaću ti nešto. Nadam se da nećeš da se uvrediš.
- Šta?-pitao sam znatiželjno.
-Kod nas u Egiptu...Mi najviše volimo da jedemo prstima. Svako uzima iz zajedničkg tanjira i takav je ručak.
- Pa to je najlepše. I kod nas je bilo tako nekada kada sam bio dete. Svi smo jeli iz istog tanjira. Posebno kada se radio na polju. Pa se napravi salata i svako uzima svojom kašikom, a meso se naravno uzimalo prstima.
- Stvarno? A mi mislili da ćete vi čudno da nas gledate zašto jedemo prstima?- nasmejao se mladi oficir.
- Ma kakvi... Pokazaću ti sliku.
|
Ovaj u majčinom naručju sam ja |
Оставите одговор