Ustajalo se oko osam. Stariji cimeri redovno bude mlađe. Mora da se ide na predavanja i vežbe. I ta briga bi bila pohvalna, da se iza toga nije krila želja za smanjenjem gužve u sobi i jednoj kafi na tenane, kad odu „gušteri“, kako su nas zvali, slično vojnoj kategorizaciji neiskusnih dođoša. A mi bismo na predavanjima i vežbama često blaženo kunjali u toplom amfiteatru. A iako se na neka predavanja nije išlo, desetak dana pred potpis, eto nas u prve redove. I matori profa ne bi ni primetio, da nema svog asistenta. A asistent itekako vodi računa o tako bitnim pitanjima kao što je diktiranje straha od potpisa.
„Vi kolega niste bili redovni na predavanjima“, govorili su gledajući nas nekako sa visine. A ti ga pogledaš i kažeš da si bio u Omladinskoj, misleći na zadrugu. To, da nešto radiš, sam se izdržavaš i studiraš, dizalo je moralnu lestvicu isuviše visoko da bi sad profesor vrednicu kažnjavao uskraćivanjem potpisa ili nekim maltretiranjem.
Ali, ma koliko god studentski život u Studenjaku jeftin bio, para je trebalo. Ma koliko malo, tih godina rata i bede, pare bile obezvređene, bez njih se nije moglo. I to isključivo u nemačkoj valuti. Da je moj đed kojim slučajem dovoljno živio, ne znam kako bi ovo preživio.
U inflacionoj Srbiji 90-tih, roditelji, kojima su tad još postojeće firme delile brašno, polutke i ostalo preko sindikata, nisu imali mnogo da pošalju svojim potomcima koji su se, jel’te, „mučili“ u Beogradu. Te muke su prekraćivane posebnim hobijem: čekanjem torbi na autobuskoj stanici. U kojima je znalo biti: zatopljenih šnicli; sarmi od kupusa ili vinove loze;, pita različitih vrsta; ovčijeg, kozijeg ili goveđeg sira; semenki od tikava ili pečenki; kuvanih, a bogme, i sirovih jaja; turšije; kolači raznih sorti…i svega i svačeg što bi naši odvajali od gladnih usta da pošalju svojim budućim učenim glavama. A dolazak sa autobuske stanice je bio praznik. Samo bi neko rekao:“ Torba je stigla“! I svi bi se sjatili.
Oni iz Župe, Smedereva, Vlasotinca, Negotina, Pirota i svuda gde je bilo vinskih i rakijskih buradi, obavezno bi dobijali i koji kanister s domaćim vinom ili rakijom. To je društvenijim stanarima davalo izuzetnu priliku da izgrade rafiniraniji ukus za kuhinju Srpskih krajeva. Tako su se snaši u Negotinu nizale pohvale iz svih krajeva SRJ za kiflice sa susamom. Kruševačka baba, koja je dopratila svoju torbu i procunjala da vidi gde joj to unuk živi, za svoju pitu i pihtije bila je zatrpana pohvalama s preporukama od Crne Gore pa do severnog Banata. Kući je baba odlazila u uverenju da joj unuk živi, malte’ne, s svecima i bogougodnicima. I verovatno je u Kruševcu, dok je ispijala kave sa ispisnicama, govorila kako deca iz cele zemlje kažu da bolju pitu od njene nisu jela, tako da je unuk ubuduće dobijao dva paketa: jedan za sebe, drugi za tu decu da se i ona počaste sa nečim naboljim.
 |
|
foto: prilog – Biljana i Dušan Novović/ DKSG
|
Sve je to bilo u redu, no grad je mamio, a novca je trebalo, tako da je svako od nas počeo i ponešto da radi. Prvi koji je našao ozbiljan posao bio je Đura iz Svrljiga. Zaposlio se kao redar u menzi.Zakačio je legitimaciju na levu sisu i kružio menzom poput maršala na smotri.
No, pošto ga je priroda snabdela izuzetnom opremom i htenjem za njenom upotrebom bez mnogo probiranja, ubrzo je postao utešitelj slobodoumnijih tetkica, kuvarica i ostalog ženskinja srednjih godina, što je rezultovalo našom izuzetnom prehranom. Često bi se Koča iz Priboja glasno čudio: „Ljudi moji šta nas ovo snađe, ja bolje jedem u jebenom Studenjaku, nego kući za Slavu. Pocrkaćemo !“ Koča je inače jedno vreme bio Dafinin batler, koja ga je i na kurs batlerstva poslala, te nam je uveče izvodio predstavu sačinjenu od izmotavanja s „Gospodom cimerima“.
I sve je to bogami trajalo kako je trajalo. Jelo se na račun Đure, pilo na račun Koče koji bi od Dafine donosio prefinjena vina sve dok jednom, zahvaljujući restrikcijama tople vode zbog nedostatka mazuta, nije razotkrivena strašna Đurina tajna .
Nekoliko noći zaredom, dešavalo se da Đura, koji je inače radio do kraja večere ili do 21h, nije stizao na toplu vodu za kupanje koja bi nestajala u osam naveče. Ispočetka, psovao je sve redom, no ubrzo, prestao je da se buni. Međutim, nekoliko noći u četiri sata izjutra počeo je nekud da izlazi. Kud li se mota u sam cik zore, pomislismo. Posumnjali smo na svašta: da se kocka u nekoj od kockarskih soba Studenjaka, da guzi nešto tajnovito, da su ga navukli na neki sumnjivi posao i ko će ga sve znati kakve nam stvari nisu padale na pamet. I cimer Srećko rešio da stvari dovede na čistac. I jednog jutra iskrao se za njim. Posle nekih pola sata eto ti njega nazad. Gledam ga kako ćuteći izlazi na terasu, pali cigaru i dugo puši. A onda je legao u krevet i još duže se okretao. „Šta ti je Srećko da nemaš gliste u dupetu…ne može da se spava od tebe. Šta si to video kada ne možeš da se uspavaš?“, dobacivali smo mu, a on je samo rekao da ništa nije video i nastavio da ćuti. Kad, eto ti i Đure za njim. Leže na svom stonom krevetu i zaspa blaženim, pravedničkim snom.
Ujutru, ode Đura da radi i Srećko nas okupi. Kaže, zakunite se svi da ovo ostaje samo među nama. Kunemo se, rekosmo mi i Srećko predloži da svako kaže na šta sumnja šta bi Đura mogao da radi. Nije se kockao, nije se drogirao, nije se sastajao sa sumnjivim tipovima, nije guzio ništa van standardnog repertoara, nije radio svašta i morasmo Srećku da obećamo po jedno pivo da bi nam rekao šta je video. I tada nasta tajac.
– Ništa od toga. Ljudi… svaku noć, kad ode u menzu, Đura se brčka …
– Kako brčka…Kako u menzu? Šta lupaš… pa tamo nema tuševa…
– Nema tuševa, no ima kazana
– Kakvih kazana?
I onda je počeo da priča:
– Gledam ja njega, a on ušao, pa diže poklopac, pa ostavi peškir, skide se i pravac buć- u kazan. Maše ručicama, okreće se, frkće, onda izađe, obriše se… I kada je počeo da se suši, nisam više gledao.
Naravno, niko od nas nije znao da se naš pasulj i slična hrana kuvala baš u tim kazanima koji se zagrevaju parom. I nikoga nije bilo briga da su ti kazani bili tako podešeni da održavaju vodu mlakom pre nego što dođe prva smena da bi lakše počela kuvati. Ali zato je to sve znao naš dobri cimer i čuvar reda, Đura. Koji je tu mlaku vodu iskoristio najbolje što je znao. A mi posle toga, nekih pola godine pasulj nismo mogli očima videti. I kada bi se neko na ručku zagrcnuo ili zakašljao obavezno je bio pitan da mu se nije kojim slučajem zaglavila Đurina dlaka. Mučenik bi samo zakolutao očima, i odmahnuo rukom uz cerekanje ostalih zaverenika.
A kada je razotkriven, njegovo zlatno doba je bilo gotovo. Jednog jutra, samo se s nama pozdravio i rekao: „Gospodo, srećna vam nauka. Ja sam ceo svoj život voleo motore i kamione i neću da mi vreme džabe ide. Cimeri smo bili i ostaćemo zauvek. A ja odoh da vozim međunarodnu cisternu za gazda Branu.“ Tako se završila jedna akademska karijera, a počela druga ubedljiva, prevoznička koja i danas traje. Skoro trideset godina posle cimerovanja često mi zazvoni telefon s nekog nepoznatog broja, ili bez identifikacije i samo čujem poznat glas: „ Despote, Đura ovde. Ajde mi proveri, ima tu kod vas u Rumi jedan IMT 577 za 500 evra, skoči blizu ti je to !“ Šta da se radi, jednom cimer-uvek cimer, krotko uzimam telefon i molim Stevu iz Rume da ide da vidi groblje metala koje se nekad zvalo IMT 577 i podnosim raport….
Mi ostali, bez vozačkog iskustva, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Moj prvi samostalni posao je bio kada sam od kuće doneo Rusku portabl, foto laboratoriju UPA 5, i krenuo da izrađujem slike za studentske legitimacije i dokumenta. Naravno, repromaterijalom smo se snabdevali sa buvljaka. A tamo su još uvek dominirali građani raspalog Sovjetskog saveza i Rumunije. Tako da nedelja izjutra je bila dan za zanavljanje materijala.
U jednom uglo bilo je: crno-belih rumunskih filmova; hemikalija iz foto kluba; par lavora za razvijanje, fiksiranje i ispiranje slika; čaršav, za prebaciti preko vrata kao pozadina; fotoaparat Zenit s blicom od čijeg bljeska su svi imali halucinacije u snu i treptali ko zabunjeni kučići; i posao je mogao da počne. Rok izrade – danas za ujutro. Za analognu fotografiju, bila je to sasvim profi usluga. Asistenti i pomoćnici su mi bili cimeri. I svako od kojih je ubrzo specijalizovao pojedinu delatnost.
Uglavnom smo fotografisali ja i Zvonce. A nekad bi fotoaparat uzimao i Koča. Radilo se od 18.00 do 22.00 h. A onda ,uz poklič kreće kupleraj, na plafonu bi se umesto obične zavrtala crvena sijalica (crno beli negativi nisu bili osetljivi na spektar crvene boje), vadilo se piće i proces proizvodnje fotografije je kretao.
Film smo potapali u razvijač, brojali desetak do petnaest sekundi, ispirali u lavabou , pa onda tretirali fiksirom, pa ispirali, pa sušili fenom za kosu dobijajući gotove fotografije. Zvonce, zadužen za sečenje, uz navrtanje rakije, ih je rezao sve umešnije i umešnije dok ne bi dobile trapezidnije, romboidne ili neke od njegovih umetničkih formi. Ujutru, na čaršavu bi poređali slike koje bi čekale klijentelu. A klijentela kao klijentela: od marljivih studentkinja koje bi se u osam izjutra nacrtale vodeći brigu o svakom dinaru, a da mi nismo ni čestito sami sa sobom rešili gde smo, pa do svakojakih padobranaca koji bi vadili neku siću iz nekog džepa dajući svoju reč da će platiti čim dobiju pare.
I tako jednog jutra, Koča nekoj koleginici treba da da slike.
– Ma nisam to ja.-negodovala je devojka.
– Ma kako nisi ti? Pa valjda imam evidenciju.- branio je Koča naš profesionalizam
-Ma kakva crna evidencija. Pa nemam ja ovoliku glavu… i vidi… k’o da imam naočare
– Ne razumeš ti to. Čovek u senci izgleda potpuno drugačije noću nego danju. Ti ovde imaš igru svetla koja ti je promenila proporcije i potpuno drugačiju vizuru s koje nastupaš prema objektivu – u jednom dahu izgovori Koča a da mi se činilo da ni sam nije svestan šta je rekao.
Mi zaprepašćeni, visokostručnim rečnikom studenta stočarstva, samo smo nemo gledali. A devojka, utučena i zbunjena igrom svetlog i tamnog iz vizure objektiva, pomirljivo vadi pare za slike. I taman da plati, kad neko otvori vrata sobe i ispred nas banu glavata koleginica sva užurbana. Baci pogled na slike, reče da su to njene, otrgnu ih, spusti pare na čaršav, pa ode.
Koča osta zapanjen. I eto ti Zvonceta u pomoć.
– On je radio celu noć i ne vidi belu mačku. Idi ti lezi tamo, ja i koleginica ćemo rešiti tu misteriju.
I u gomili slika nađoše njene. Koje liče na nju. I ona ostavivši pare na sto krenu duž hodnika. A Koča će za njom da joj vrati pare. Na njenom licu osmeh, a na Kočinom zadovoljstvo. I samo što zađe iza ugla hodnika, prismeja se cela soba. Cerekanje i kokodakanje na sve strane.
– Jesi joj video vizuru? A senku? Valjaju li joj proporcije?
Veselnik Koča ni ne pokušava da odgovori, nego pomirljivo kokodače kako mu tako i treba kada spašava ugled firme na svoj račun, a tamo neki bezobraznici ga zajebavaju…
-Ugled firme? Ahahahahaha – započinje nova salva smeha…
Naravno, to što je na slikama svako ličio na samog sebe i na još dvoje-troje, samo je pomagalo našoj polulegalnoj zajednici. Svima dobro, a na našim slikama si uvek mogao da vidiš onoga koga si želeo.
Nesretni redari i službenici bi posle nekog vremena zahvaljujući kvalitetu rumunskog fotopapira i ruskih hemikalija, te profesionalnoj opremi sa kojom su rađene, ubrzo od vlasnika videli samo obris homo sapijensa. A on je mogao ličiti na studenta X ili na Baba Simanu, prodavačicu sira s Kalenića. Sasvim svejedno. Portir je znao u čemu je caka, ali nisu studenti krivi što je fotografija loša.
Ali pored zarade i uzimanje mera koleginicama, bila je tu i jedna jako dobra stvar. Džeja, jedan od naših desetoro cimera, perući noge u onim lavorima u kojima su bile hemikalijama za foto postupak, ubrzo je utvrdio da na tabanima nema više gljivica. A godinama pre toga je pokušavao da se izleči sa bezbroj zvaničnih i nezvaničih krema i lekova. Kao i uvek u ljudskoj istoriji: velike stvari se otkriju sasvim slučajno. Tamo gde ih i ne tražiš. Šteta što patent nismo prodali nekoj farmaceutskoj industriji. Sada bih bio bogat. No nema veze.Bogatstvo, stečeno u ljudima ne može ni jedan Rokfeler da stekne.I to je ono, što ih noću muči kada se prevrću u svojim organskim krevetima od sekvoje, na vrhu nebodera…jes kako da ne…
Ubrzo domska uprava, videvši da je vrag odneo šalu, donela je uredbu da se priznaju samo slike koje pozadi imaju pečat foto radnje s datumom fotografisanja. I naš posao je utihnuo. Koča i Džeja se zaposliše u firmi koja je uređivala stanove tadašnjim praziluk novobogatašima. Nije bilo teško. Par Dafininh preporuka, kod koje je kao batler radio Koča radio, bile su više nego dovoljne. I jednog dana, eto Koče sa nekim savijenim tovarom na leđima. Pitamo ga da li je batler ili đubretar, a on odmahnu glavom, otera nas u tri lepe i reče da to đubre više vredi od svih nas zajedno sa svim našim organima i punim crevima svega što smo do sada pojeli i popili. Kaže, Dafina prosula po njemu čašu Bordoa, pa me poslala da ga bacim. A persijski tepih nije za bacanje. Tako da je skupoceni persijaner ili završio u Priboju, ili negde kod neke pevaljke, koje su taman počele dizati glavu i koje su svi gledali kao smrdljiv sir, no su im se smešili. Iza njih su bili novi heroji Srpstva, razbojnici i secikese…. Baš me zanima da li je do dana današnjeg uspeo da ukloni fleku od vina.
Ja, budući da mi se nije micalo mnogo iz doma, vratio sam se svom starom izvoru zarade: popravkama i sređivanju krša. Otprilike, ista je stvar bila kao i kada sam sa time u mom selu i počinjao. Ko pošalje bilo kakav rešo, peglu, kasetofon ili portabl TV u Studenjak, alalio ga je već.
I od njega gotovo ništa i ne očekuje. Koliko potomku na studijama posluži-poslužiće. I nemoj ga sinko ni vraćati, no ga ili baci ili ostavi nekom u nasleđe. Slušali bi potomci instrukcije dok bi na svoja leđa tovarili kakav džak bezvrednih stvari.Ali bilo je tu i izuzetno žilavih primeraka rešoa proizvedenih u Sloboda Čačak koji bi ladno, i dan danas, bili zalivani kafom i supom iz kesice, da dom nisu renovirali dajući mu komfor a otimajući dušu.
Tako je počelo zalaženje u ženske sobe, gde bi me zainteresovani „prijatelj sobe“ dovodio da rešim problem krepale pegle i rešoa, po mogućstvu bez para, televizora kom se krivi ili vrti slika, kasetofona koji zavija i gužva traku i bezbroj drugih muka koje snalaze jednu poštenu žensku sobu. I dok bi se ja baktao sa kakvom strašnom elektronikom, cimerke, zateknute u pidžamama već u 9 sati uveče, (poštene i skromne devojke) kuvale bi mi čaj iz domaće livade, pravile sok sa domaćeg drveta ili nudile tvrdim kolačma iz kutije za cipele.
Zanat, ispečen na krševima mojih seljana, ubrzo mi je doneo veliki ugled, te sam pomračio i domskog majstora Dobricu, koji se kolegijalno ljutio na mene:
– Slušaj, ne idi u 413, tamo je moje. Ima jedna koja bi da se žrtvuje za drugarice, budi kolegijalan.
Kako god bilo s drusnom bucom iz Prijepolja, koja je Dobricu jedva dočekala i od koje je kasnije vatao maglu i u raznim osmicama kružeći domskim spratovima da je slučajno ne sretne, mogu se pohvaliti nesvakidašnjom ulogom spojitelja i ugovarača mnogih čvrstih veza i brakova. I sledstveno tome, može mi se dodeliti titula inspiratora mnoge dečurlije, koja su mi danas prijatelji na fejsu i koja pojma nemaju da ne bi znali šta je fejs da nije bilo Čika Despota. Pa se deco moja, ljubi vas vaš čika Despot, pitam: da li bi ste i bili poznati glumci, doktori, advokati i ne znam šta već da nije bilo njega. Jer da znate kake su to muke bile dok bi se dva smotana bilmeza od vaših roditelja sastavila. I koliko sam ja isti rešo morao da kvarim i popravljam, namerno pomeram tačku vertikalne sinhronizacije u TV-u, da kada se zagreje ponovo počne da pomera sliku… Šta ćete, spram Amora ide i takva oprema. Nema baš krila, a nema ni kovrdžice, najčešće ima bradu od nedelju dve i staru trenerku, no kakvi Romeo i Julija, takav i Amor, šta će te. A najbitnije da ste nastali vi, sve ostalo bi bilo uzalud.
Ljubi vas cika Despot.
Оставите одговор