Srećna nova 1981.

Živimo u medijumu gde smo preplavljeni različitim umnim savetodavcima. Ili jel’te, life couch-ima. Pa verovatno negde, neko, je sigurno napisao: Sedam saveta, kako da sedam puta dočekate novu godinu na sedam različitih mesta u isto vreme.
Jes’ glupo i besmisleno. To je i sam Ajnštajn rekao. Ali ništa manje glupo od sedam navika uspešnih ljudi; sedam saveta kako da dođete do posla; ili sedam saveta kako da obrišete guzicu kada, jel’te, idete na tuširanje. Oni koji su prvi osmislili ovakav koncept knjiga skontali su da  postoji dovoljna kritična masa pametnih ljudi. A pametni ljudi ne troše vreme na žvakanje, pa varenje, nego odmah ti uzmu prežvakan materijal. I u prežvakanom materijalu su sedam stvari koje trebate pročitati da bi sedam puta bili uspešniji. A onda ti koji su prežvakali materijal, od tog prežvakanog, izdvajaju još sedam stvari koje morate znati.

I šta se dobije od hrane posle žvakanja, gutanja, obrade u želucu i crevima-sami znate.
Ali tako je, kako je. Obrazovanje nam ide ka površnom, jer globalnom svetu nisu potrebni oni koji će da improvizuju, već oni koji će da šrafe. A oni koji šrafe to znaju vrlo samouvereno na čak sedam različitih načina. I zašto uopšte ovo pišem na samo novu godinu. Zato što na SEDAM RAZLIČITIH NAČINA doživljavaš jedno to isto. Ali u jednom totalno drugačije nego ranije: Nema više ničeg svečanog.

Ovde sam već pisao da sam imao sreću da odrestem na selu. Oni koji sada odrastaju nažalost nemaju. Ne zato što odrastaju na selu, nego što ne odrasatju među ljude. Ljudi su nestali. Ljudi stare. Ljudi odlaze. Ljudi se ne smeju. Ne zato što stare, već što nemaju naslednike. Što odlaze, znajući da se vratiti neće. Odlazak nikada nije lep, ali je manje ružan kada vidiš da te ispraćaju da bi te čekali da se vratiš.

Nova godina u Kruševici je bila verovatno ista kao i bilo kom drugom selu onog vremena. Čekala se u školi. Ne sećam se da li je na zadruzi pisalo Doček novogodišnje 1981 godine u OŠ Karađorđe Petrović, a verovatno jeste. I sigurno je pisalo uz bogat kulturnoumetnički program, lutriju. I igranku do zore. Onda bi predsednik omladinske organizacije zajedno sa ostalim seoskim omladincima pravio program. Ukrašavali bismo hol škole ukrasnim papirima. Krišom bismo kupovali petarde. Čak je kod jednog omladinca i milicija banula i zaplenila veliku količinu pirotehničkih sredstava koja su bila namenjeni u daljoj prodaji. A ta pirotehnička sredsta, zelene petarde, bi se bacala u seosko dvorište kada bi sat pokazao 00.00.

Program bi počinjao onako, kako je nekada počinjao i na Radio televiziji Beograd. Omladinci iz sela bi birali voditelje, koji bi uložili sve svoje napore da reči izgovaraju pravilno, naravno, ne na domicilnom akcentu Južne Srbije, već oponašajući Miću Orloviča, Tozovca, Zlatu Petković, Minju Subotu i ne znam koga sve već ko je vodio novogodišnj program. Dok bi se soski orkestar štimovao, prvi omladinac sela bi nam govorio redosled učestvovanja, nas, ušesnika. Sada ćete verovatno pomisliti da sam ja nesto recitovao? Majoook. Ja sam vazda bio seljak. Nisu meni ti recitali nikada dobro stajali. A i glup sam oduvek bio da upamtim dve strofe. Ja sam pevao. J Pevao sam pesme mog idola-Miroslava Ilića. Bilo mi je sedam godina kada sam prvi put imao nastup. Poslu sam pristupio krajnje profesionalno. Neposredno pred nastup imali smo i probu sa muzičarima da bi mi našli tonalitet iz koga pevam. Zajedno sa svim učesnima bih nervozno čekao u učionici iza bine. Voditelji bi prozivali jednog po jednog. Red skečeva, red pesama. Pevači su smenjivali glumce i obratno. Narod se smejao i veselio. Obezbeđenja nije bilo. Sećam se da je jednu pesmu voditelj najavio ovako: A sada, draga publiko, jedna pesma i za po nekog momka kome je prošla trideseta… I onda kreće harmonika „ Prođe leto trideseto“.

A kako su mene najavljivali uglavnom se ne sećam. A što mi je najžalnije nemam ni jednu fotografiju, jer me je bilo sramota da roditelji idu sa mnom na moje nastupe. Nikada im nisam dozovoljavao da idu, i onda mnogo godina kasnije bih saznao da su me negde iz ćoška gledali, pa brže bolje bežali nazad kući da ne vidim da su oni tu. Kako je za sedmogodišnjeg dečak mikrofon bio previsok, ja bih sam uzimao u ruke, i kao moj idol, Miroslav pravio gotovo identične pokrete. I narod je skako od veselja. Dizao sam atmosferu do usijanja. Tek kasnije, u petom osnovne, ću saznati da moj glas i nije neki. I skontaću da je narod skako ne zbog mog glasa, nego zbog mojih godina. Danas, sedmogodišnjeg dečaka, na priredbi za odrasle gde se puši i pije je nemoguće videti. Ali zato sedmogodišnj dečaci sve to, a i još mnogo gore, mogu videti na televiziji.
Završio bi se kulturnoumetnički program i kretao bi najuzbudljiviji deo. „ A sada drugovi i drugarice ono što čekate sa nestrpljenjem-Lutrija“. I u Sali bi nastala erupcija oduševljenja svih mojih seljaka i seljanki. Građani i građanke će nastati kasnije. Kada nas novi komesari tako budu učili.
Od ulaznica bi se izvlačili lozovi i nagrade su bile više nego simbolične. Ali se isčekivalo i tome radovalo. Radovalo se jednom ćebetu; Žici za mućenje jaja; čarapama; korama za oblandu ( koje je dobio Munja i uložih sa Mićom koji je dobio konzerve ribe, i bila je gozba samo takva); i svakojakim zajebancijama koje su izazivale iskren osmeh u publici. Tako smo ja i ćale jedne godine dobili ćebe koje čuvam i dana danas. A onda bi krenulo odbrojavanje. Natakle bi se kape na glavu, bacilo par petardi; i harmonikaš bi opleo kolce. Kulturno-umetnički program je prerastau igranku, a nama deci je to bilo dosadno pa bi izlazili na sneg i pravili štetu.
Negde iza jedan bi se vratio kući i moji bi me, kao ne znaju ništa, pitali kako je bilo, ja bih samo odgovorio-bilo je. Pa jesi pevao, pitala bi majka. Ja bih rekao, jesam. Pa kako je bilo? Pa šta me pitate. Uvek me je bilo sramota od svojih roditelja, od drugih-ne. Ali te 1981. godine stvarno me nisu gledali jer je moja sestra imala samo devet dana i nepodnošljivo se drala, a sada kuka na svoju petogodišnju ćerku. I šta će mala nego zove svog uju da mu kaže da bije svoju sestru jer je postala bezobrazna i tuče svoju ćerku. 🙂

Na početku sam pisao o umnim savetodavcima ili Life coatch-ima. Pojavili su se u svetu zasićenom prodajnim vrednostima, gde i oni sami imaju prodajnu vrednost. Gde ljudi boluju od izobilja i gde su se narodi, nacije i vere ujedinili u nešto što se zove potrošač. I gde današanja deca ne mare da se Domovina brani lepotom i pesmom o nebu…, kako bi Čika Ršum rekao. I nastavnik ne sme da povisi ton prema malom i bezobraznom klipanu, jer se klipan pravi da bude klipan. Kompanijama nije potreban neko ko će da zna zašto je pogrešio, jer će sigurno pitati i zašto ove godine ne mogu da kupim jedan but za novogodišnju noć.
A onda su tu njegovi prvopretpostavljeni, drugopretpostavljeni…do same premijerke, koji su svoju nauku učili iz knjiga i seminara Kako postati uspešan u sedam koraka.