Smrt Patrijarha Pavla, Kolarčeva i neki vojnici u Sahari

Plašio sam se crkve i groblja. Ne znam da li je to zbog priče moje babe kako je mog bolesnog oca na rukama iz varoške bolnice nosila do sela. A selo brdovito, kao da ih je Bog kaznom  posejao baš tamo. I kako su zaglibili kasno u noć. I govorila mi je baba kako ih je na putu u šumi srela neka osotinja. A baba je maramom prekrila čelo. Da se ne vidi krst od naborane kože. Učila me je da svi imamo krst na čelu. Tražila joj je osotinja dete, a baba je rekla da ide svojim putem. I osotinja, devojka iz šume, je otišla svojim putem. Otac je plakao. Baba je nastavila dalje. Naravno da je to bio umor i strah. Žena sama noću u sred planine sa bolesnim detetom koga nosi na grbači.

A sada, da budem iskren, ne politički korektan, plašio sam se i džamije. Kada bi leto provodio kod majčine rodbine u kojoj su živeli Albanci, sa minareta bi hodža pozivao na molitvu a mene bi, isto tako, obuzimao jeziv strah.

Sada će vernici reći da je to posledica komunizma, i čuvene krilatice Da je religija opijum za narod. Zbog koje su po selima, takozvani komunisti pišali i čuvali goveda po crkvama. A ovi, sada, iz istog razloga skrnave spomenike na kojima su petokrake. Jer je komunizam uništio sve što na zemlji hoda, a oni će skrnavljanjem od istorije da naprave budućnost čestitu i lepšu.

Ali, ne, nije razlog to, zašto sam se ja plašio groblja i bogomolji. Jer dete od sedam godina sigurno nije marilo za komunizam.

Ali to nije ni bitno. Ja sam krenuo sa idejom da napišem tekst o Patrijarhu Pavlu. Čoveku koga smo u jednom ludom vremenu naše istorije dobili na kocki, kako je imao običaj da kaže jedan moj prijatelj. Ja, tada, student koji živi u Studentskom domu, ispred koga se narod tuče za humanitarnu pomoć; i u kome, kod koga god je našao, živi prognan mladi svet; i ispred koga, u autu, po klupama, spava onaj koji još nije našao nikoga.

Imao sam cimera o koga sam se ogrešio. Osetljiv i dobar momak koji veče nije propustio da se ne pomoli Bogu i upali tamjan. Na stalaži su bile sabrane knjige Patrijarha Pavla. Meni, tada mladom buntovniku je sve to bilo smešno. Citirao bih mu Dositeja Knjige braćo moja, a ne zvona i praporke… pošto se nije pomerao sa ispitima. On bi ćutke trpeo moje provokacije. A istine radi, za sve je kriv jedan drugi „vernik“, njegov drug koji je u to vreme bio u JUL-u, a sa kojima su dane trošili tumačeći knjige Patrijarha Pavla, dok bi moj cimer preskako rokove, a ovaj isti, verovatno varao na ispitima kao što je varao i Boga.

Čuo sam da se moj cimer zamonašio. I da ga voli narod. Želim jednom da odem i da mu se ćutke pokajem. I kao pravom Hristovom sinu poljubim ruku. Ne moraš biti vernik da bi tražio pokajanje jer oprost ti može dati samo onaj nad kim je greh počinjen.

Patrijarha Pavla ću videti samo jednom. U Kolarčevoj ulici. Gde smo sedam dana i sedam noći bili- kordon, nas studenata, naspram kordona policajaca. Ledena zima kakve više ne pamtim. I mladosti kakvu, isto tako, više video nisam. Ne što sam ja sada star, već što je mladost drugačija.

Tada će jedan mlad major, padobranac, Goran Ostojić reći da vojska neće na svoj narod, a među nas će se pojaviti duša koja u mantiji po hladnoći lebdi. Tako sam doživeo tog čoveka. Nije on za mene bio crkva, koje sam se kao dečak bojio; niti zadrigli pop koje isto tako nisam voleo. Bila je to jedna tišina od čoveka ispred koje smo se ćuteći pomerali sami od sebe . Pomerili su se i policajci i kordon je te noći probijen. Studenti su pobedili, ma koliko to  Pirova pobeda bila, kako će se kasnije pokazati.

A moj drugi cimer, iz drugog doma, će svake godine na dan Svete Petke u pet ujutru ići da služi vernike u Kalemegdanskoj crkvi samo da bi bio bliže Njegovoj Svetosti. I pričao nam kako bi od silnih đakonija Patrijarh uzeo samo zalogaj hleba.

Bio je Patrijarh uz narod ma koliko teško bilo biti na bilo čijoj strani. Jer kod Srba su uvek bile dve strane, jedna protiv druge. Trebalo je ići po ivici mržnje i privoliti ih da sečivo suvišđe duboko ne zarije.

Mnogo godina kasnije, ili tačno deset godina ranije u odnosu na sad, biću prvi put u Africi. U Čadu. Na granici sa Sudanom. Čekaćemo izbeglice iz Darfura gde se očekivala humanitarna kriza. Ili ćemo čuvati politički sistem u Čadu koji je nekome bio bitan. Bilo kako bilo, biće peščana oluja kakve ima samo u Sahari. Dan će biti pokriven peskom, sunce će se samo nazirati, a ja, pokriven maramom ućiću u šator koji je bio zadužen za welfare aktivnosti ili razbribrigu i u kome su bili kompjuteri sa internetom.

Pročitaću vest.

Umro Patrijarh Pavle.

Osetio sam tugu. Iako nikada vernik nisam bio.

Stariji nacionalni predstavnik, pukovnik dr Ćirić, koji inače jako malo priča, na sastanku će samo reći Umro je Patrijarh Pavle.

Otišli smo u šator koji je imao funkciju Evangelističke crkve Norveške vojske. I u kojoj smo i mi držali naše svece.

 Zapalili smo sveće i ćutali. Ja sam poneo aparat sa mnom. Pomerio sam se i slikao ih krišom, Moje kolege su se ljutili. Govorili su da nije vreme za slikanje. A ja, a ja kao da sam znao da će smrt Njegove Svetosti Patrijarha Pavla biti još jedna prekretnica, kako to u našoj istoriji biva. Jer sve su vezane za  za smrti nekih vladara: od Nemanjića, preko Karađorđevića, Obrenovića, Tita i Đinđića pa do Patrijarha Pavla.

Sutra ujutru će doći kapetan doktor ruske vojske Dimitrij Starikov da nam izrazi saučešće. Izrazili su nam saučešće i naše kolege Norvežani. Zastava, koja je stajala pored Norveške i UN-ove, je bila na pola koplja.

Vidim da danas neki mladi, takozvani slobodarski novinari ,u želji da izbace svoj gnev ili da svoj novinarski talenat pokažu jogunastim pljuvanjem, pišu svakojake gadosti o Patrijarhu Pavlu misleći da će tako da pokažu njihov stav ispravnijim od, isto tako, ispravnih stavova drugih.

Pisaće:

O čoveku koji je bio ponižavan, izbacivan iza autobusa i šamaran tokom komunista na Kosovu, kada su dedovi i očevi današnje vlastele uživali u povlasticama moći.  

Čoveku koji je život proveo asketski.

Krpio svoje opanke.

išao načinom  kao običan svet: pešice, tramvajem ili karucama.

Uvek nosio bombone u džepu da bi davao deci.

Koji nije znao da mrzi. I pred kim si se sklanjao, kao što sam ja, a i kordon policije, u jeku protestanske zime.

Nije Patrijarh Pavle pravio Crkvu da bude pogana kakva jeste. Nije uživao u luksuzu skupih automobila ili u đakuzijima kako su činile i čine mnoge vladike. Niti se luksuzom izrugivao sirotinji.

Niti je Patrijarh Pavle olako delio ordenje odlikovanje i pohvale svakojakim politikanskim protuvama jer i njemu samom ti komadi metala ništa nisu značili.

Ali ni današnja pastva nije bolja. I pastva koja pljuje crkvu ne pita kako van Bele prestonice živi običan svet. I zašto omiljeni vođa kupuje narod za osam dinara šećera, jer je narod ostao sam samcat. Zaboravljen od svoje elite koja je po rušenju Miloševića potpuno nestala u Evropskom odelu subvencija i privatizacija.

I čitao sam tada, u Sahari, na internetu štampu. Video beskrajnu kolonu naroda. Kažu preko 500 000 ljudi. Kolone i kolone su davale poslednju počast voljenom čoveku Patrijarhu Pavlu. Iako sumnjam da je u Beogradu postojalo 500 000 vernika. Ali Patrijarh Pavle je veru širio onako kako se svaka vera širi:ljubavlju. Sigurno mu nebi padalo na pamet da silom gradi crkvu tamo gde joj mesto nije ili da odlikuje politikantske protuve sa opljačkanim medom na kapi. A nije bilo lako biti Patrijarh kada su slični ovima vodili zemlju i ratove.

Ali Njegova Svetost će se voditi: „Čovek ne može birati vreme u kojem će se roditi i živeti. Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kojem narodu i od kojih roditelja“.