Ispred njega nalazio se zid. Desno i levo od njega– takođe. Jedino tako nešto, solidno i čvrsto, moglo je da ga obuzda.
– Krajnji je čas da se uozbiljiš – promrmljao je sebi u brk i utonuo u tišinu ’blokovske’ čitaonice.
Tek što je okrenuo stranicu, kad iza sebe začu komešanje. Nekakav… letak pao mu je pred noge? Kad se osvrnuo, neki mladić u crnoj jakni i sa fantomskom kapom na glavi već je bio na vratima.
Pročitao je i zaprepastio se. Zgrabio je knjige, ustao i krenuo. U prolazu je zakačio i oborio stolicu, pa udario u ivicu stola i načinio bolnu grimasu. Dve devojke iz ugla, koje su se takođe čudile istom onom saopštenju, pogledaše ga zbunjeno i uplašeno.
„Kako to da me o ovome niko nije obavestio!”, pomi- sli Stevan, sa knjigama ispod miške trčeći ka sobi da još jednom na miru prouči „Proglas studenata Beogradskog univerziteta.”
„KOLEGE STUDENTI
STANIMO NA STRANU DEMOKRATIJE!
OKUPIMO SE I POKAŽIMO SNAGU
U PONEDELJAK, 25. NOVEMBRA, TAČNO U PODNE
NA PLATOU ISPRED
FILOZOFSKOG FAKULTETA
POČINJE ŠTRAJK STUDENATA
DO ISPUNJENJA ZAHTEVA!
ODBOR PROTESTA – 96.”
Kako je samo trkom izašao iz četvrtog, a još je brže stigao do trećeg bloka! Zadihan je banuo u sobuu kojoj je već sedela čitava njegova ekipa slaveći početak ’bune protiv dahija’. naravno uz gajbu piva uskladištenog na terasi. Njihova soba i inače je podsećala na buvljak: na ulazu čiviluk prenatrpan jaknama, preko puta orman sa odvaljenim vratima, iz koga viri rukav njegove tamno zelene bluze, u predsoblju – čajna kuhinjica. Kupatilo je ustvari bila jedna velika plastična kabina sa tušem, WC–šoljom, lavabom i čivilucima za peškire. Iz hodnika ulazilo se u sobu sa dva kreveta i naslonima koji su se sklanjali prilikom spavanja. Iznad glave škiljile su crvene, okrugle zidne lampe. Jedan radni sto nalazio se pored kreveta do zida, a drugi – namenjen cimeru koji je spavao do prozora, priljubio se uz zid od kupatila. Svaki kvadratni santimetar ispunili su izlepljeni papiri sa nizovima formula za „vizualno učenje”, razglednice dalekih gradova i banja, kalendari sa golim ženama za lakši san. Sa postera smešila mu se Debi Blondi, koju je pri svakom selja- kanju nosio sa sobom, kao amajliju i uspomenu na brucoške dane.
Ispod stola bili su razbacani delovi Despotovog TV-a, još jednog cimera koji se premestio u drugu sobu, pošto je njihovu već pretvorio u pravu, pravcatu majstorsku radio- nicu.
Despot, njihov brat Despot, bio je kolonizovani Bosa- nac, čiji su preci još u jeku Osme ofanzive negde iz Bihaća stigli u Vojvodinu. Njegov deda nekada je posedovao čitavo brdo! Iz rata se vratio kao lični Titov pekar. Čak je spašavao Starog od hajke, onomad kod Drvara.
Brat Despot stekao je titulu „glavnog domskog doktora za tehniku”. „Lečio” je sve od reda: od starih niških ’RR’ prijemnika, nasleđivanih sa kolena na koleno, preko korejskih videorekordera i japanskih kamera, pa do kompjutera. Čak je „patentirao” nekoliko modela ručno načinjenih satelitskih antena, koje je ugrađivao i montirao po čitavoj Jugoslaviji. Brat Despot stizao je gde god su ga zvali, sve dok onako punačak nije pao sa krova neke udžerice i zaradio diskus-herniju.
Terasu su zakrčili njegovi krševi, „puneći se elektro- litima na kiši”, kako je umeo stručno da objasni.
Sve vreme jurile su ga razočarane mušterije, ali hvatali su ga samo oni kojima to dozvoli, kako je umeo da kaže.
Stevan je bacio knjige preko žutog Despotovog ampermetra, kojim je dijagnostifikovao ’stepen progresije bolesti’ kod svojih pacijenata. Nekoliko otpornika, šrafova i klema zaigraše po stolu kao čigre.
– Ooo, vidi ti Paje Marganovića, Josipa Kolomba, Oreškog, Šnajdera, Pere Popovića– Age, Josipa Debeljkovića! Sastalo se sedam sekretara SKOJA… A! Šta kažete?! Nisam džaba bio šampion znanja u osnovnoj, na „Tito-revolucija-mir” kvizu – trljajući promrzle ruke, Stevan je odvažno demonstrirao svoje solidno istorijsko obrazovanje.
– Nabrojao si njih šest. A gdje ti je sedmi? Ti mislio, dodaću Peri ono ’Aga’, i eto ti!
Stevan se ozbiljno zamislio i još jednom prebrojao prs- te.
– E, jesi u pravu. Ne služe ti uši samo radi ravnoteže.
– Puna glava ili prazna, ulovio sam te u laži! Kakvi su nas, vala, šampioni predstavljali na takmičenjima iz te, istorije, zato smo dovdje i stigli!
I dok je jednom rukom širio gumicu, a drugom nameštao rep svoje loknaste kose, Joco potkači nogom flašu koja je stajalo na podu i prospu je po Depotovom ampermetru.
– E, glupi Bosanac, navikô na zemlju!– nasmejaše se i ostali, dok je Stevan krpom brisao prosuto pivo.
– Nego, kad za drugo nisi, ’aj’ donesi mi još jedno sa terase. Red je da proslavimo početak bune protiv ovih dahijaaa!!!
Vrata se otvoriše uz škripu. Joca se obazrivo sagnuo, da se ne nabode na neki raščerečeni Despotov televizor. Izvukao je nekoliko boca iz ’ratnih rezervi’ i stavio ih kraj Stevanovih nogu.
Stevan uze upaljač sa kutije klasika, nasloni oznojeno pivo na koleno i jednim naglim, uvežbanim potezom zatvarač izlete kao iz topa da završi na suprotnom kraju sobe, uz neverovatan zvuk: ’puuuu!!!’. Pa se prekrsti se i nazdravi prisutnima.
– Momci! Vreme je da se i tristačetrnajestica priključi racionalnom toku dešavanja, kő što rekô, ’aj’ živeli. Za revoluciju! – ustade Stevan sa kreveta i prekrsti se. Svi za njim ukrstiše flaše, uz jednoglasno: „Živeli!”
– A šta se to danas desilo na fakultetu? Bančimo ovde već tri dana, ni živi ni mrtvi…
– Buna b’ate. Štrajk!!!!
– Ona Miloševićka čitala proglas! Evo vam po kopija, da muvate ribe – Paja je razdelio hrpu papira neobaveštenim hajducima.
– Znaš, bolan Pajo, ’ajd otidi do Kujića te dodeli i nje- mu koji, jebô mu mater!
Stevan poče naglas da čita letak :
„Mi, studenti Beogradskog univerziteta, pružamo podršku građanima Srbije koji već danima zahtevaju zaštitu Ustavom garantovanih prava.Grubo kršenje zakona i poništavanje regularnih izbornih rezultata predstavljaju atak na osnovne principe demokratskog uređenja.Mi se ne opredeljujemo između vlasti i opozicije, već se zalažemo za vladavinu prava.Svaka vlast koja ne želi da prizna izborni poraz ne zaslužuje našu podršku i mi joj se otvoreno suprotstavljamo.
STOGA ZAHTEVAMO:
1. Da se hitno formira Republička izborna komisija, sastavljena na paritetnom principu od predstavnika stranaka koje su učestvovale u drugom krugu izbora, radi objektivnog utvrđivanja izbornih rezultata.
2. Da se rektor Beogradskog univerziteta Dragutin Veličković i Naučno–nastavno veće javno izjasne o studentskom protestu 1996.
3. Da se predsednik Srbije Slobodan Milošević obrati naciji.
Apelujemo na sve učesnike aktuelne političke krize da se uzdrže od nasilja.
Studenti Beogradskog univerziteta će istrajati u svom protestu.
Studentski protest 96”
Posle nje, obratio im se onaj riđi, sa bradicom, sa filološkog… Boris Karajčić.
Zatim se izređala još nekolicina njih sa prirodno-matematičkog i filozofskog. Tražili su da izađu profesori i štreberi. Na kraju je Aleksandar Đukić iz studentske federacije, objavio da u Nišu i Užicu studenti već štrajkuju glađu.
– Je li bio ko od profesora? – nestrpljivo upita Stevan.
– Tu i tamo. Ali sem vaše dekanice, Marije Bogdanović, druge nisam prepoznao – odgovori Paja, zagledan u dno flaše, u kojoj je preostalo piva samo još za jedan gutljaj – nedovoljno da se napravi dramska pauza i podmaže grlo.
– Onda počesmo da vičemo u glas: „Šetnja, šetnja!” Dok zaista ne krenusmo – nastavi Paja, dok je Aca otvarao novu flašu.
– Kol’ko vas je bilo? – nestrpljivo će Stevan.
– Šta ja znam!– Paja je za trenutak u mislima procenio gomilu. – Filozofi, filolozi, pa mi sa ’PMF’… Tako, otprilike, između hiljadu i dve. Krenusmo najpre do Pravnog, pa preko elektrotehničkog. Kod ’Lole’ okrenusmo se, do Maši- nca i ’TMF’-a. I u povratku, natrag do Trga republike… Boga mi nas, oko pet hiljada.
– Pusti ’Radio Index’ da čujemo šta ima novo!– predlo- ži Stevan.
Aca je uključio rasklimatani radio, leglo bubašvaba, a Joca je počeo da otvara preostale ’oznojene’ flaše piva i deli ih prijateljima.
– Počela buna, rajo!– svečano i uzvišeno saopšti Joco, kao potparol za štampu Tvrdka prvog. – Vidim da će ovdje bit` širih međudržavnih razmjera!
– Ali, mi, s one strane Drine, srčan smo narod! Ako je vrijeme da s` gine, ima da s` gine, ajd živeli – podiže Joca bocu i iskapi je do dna.
– Žiiiveli! – svi uzvratiše, gledajući se u oči, dok su se sa boca slivale kondenzovane kapi.
– Nego, Bosno… Tebe ćemo u diverzante. Da dižeš transportere u vazduh! Kô u onome ratu. Pa, valjda ste do sad ojača- li? Samo da ne dobiješ kilu!
– E, moj Štef, dobit`ću ja kilu ako ti ščepam onu malu. – Svi se nasmejaše, čak i Stevan. Joco je likovao, kao da je samo to čekao.
Aca se mučio kao da traži radio „Moskvu 41”. Taman je uhvatio dobro poznatu špicu: „Index radioooo! Mi ne slušamo nikog, nas slušaju svi”, kad začuše kucanje.
– ’Ajde! – svi dreknuše u jedan glas, dok se na vratima ne pojavi Despot.
– Đe ste… djeco moja!– pozdravi ih pozdravom uobičajenim u svom Bihaću .
– Evo brata Despota!– dreknu i Stevan, ne bi li se izvukao iz neprijatne situacije.
– Jesi l’ za pivo? I ja, pa, svašta pitam – tek izusti, popravljajući neki ’dunđerski’, žuti upaljač, na kome je pisalo „DGP Crna Trava”, koji su mu poklonili majstori iz Vlasotinca, dok su onomad ispred drugog bloka ispijali pivčugu i ’studirali’ devojke na ulazu u menzu.
– Izvoli, brate Despote!
– Fala. Pa, da ste mi živi zdravi! Nego, vidim, spremate bunu!
– Krećemo. Nema čekanja, koje kude! – viknu docimer Paja u stilu velikog vožda.
– Evo, baš većamo da nam budeš poglavica. Što jes’, jes’, zaslužuješ to kô najstariji ratnik našeg plemena.
– Dobićete vi, djeco, već poglavicu i vrača. Možda i nekoliko poglavica i vračeva, vrag će ga znati? Jer ovo je zemlja Srbija… Šta ako se koji od njih proda za vatrenu vodu? Tu je problem! Tako i devedes’ prve`krenusmo odavde… Onaj grlati Crnogorac sa ešarpom zauze mesto vožda. A mi, mladi studenti… nakitili se parolama. Moj cimer Đura otkovao neku letvu i prikačio čuvenu parolu: ’Manje pucaj, više tucaj! Mir, brate, mir!’…
– Znamo, bre!
– … A, ona letvetina, štrči i vidi se sa Kalemegdana. ’Bre, Đuro mani se, ako nas pojure panduri razbiće nam je o glavu’, vikao sam ja na njega, ali Đura ne bi bio Đura, kad… Taman stigli do mosta, kad je istakao močugu kô orjentir za protivničku pešadiju. Pa navališe na nas, joj majko… Ja, jedva nekako, šmugnu. I, gledam u tu plavu masu, kad vidim, čas levo, čas desno… Vija li ti Đura kô sabljom! Sve dok ga ne porobiše i baciše u okove. Sjutra se vratio, sav uplaveo. ’Što im dade letvu, crni Đuro?’ dobacivali su mu dok je stavljao obloge preko naprsle arkade. ’Propevao si’, bockali su ga sa svih strana. A on, onako krupan kao ja… Ma ne, ja sam debeo… Sav u mišiće… Ščepa prvog za gušu, podiže ga i unese mu se u lice: ’Svi znate, majku vam vašu, gde sam bio i šta sam radio! Pisne li još ko, glavu ću da mu otkinem!’
– Je li onaj Đura, sa alatkom od metar i po? – upita Stevan.
– Stevo mu mjerio? – ponovo će Joca.
– Mazgo, bosanska. Pa zna se: čovek pišô preko autobusa GSP–a!!!
– Ko?! Đoka?
– Jebo te Đoka. Đura! Celo vreme čovek priča, ti ni ime da upamtiš! Ni debla ti meni ne bi obeležavô, a kamo li studirô šumarstvo! – odvrati Stevan.
– Ne znam ti ja za to. ’Ajde ispričaj, majke ti! – i Aca, Stevanov ilegalac i drug iz gimnazije, ubacio se u diskusuju.
– Došô ja u prvi blok… Soba ’237’! He, he… – nasme- ja se Despot, vrteći svojom krupnom, bosanskom glavom. – Kome god ovo pričam, niko živ ne veruje. Ne bi ni ja, da nisam vidô sopstvenim očima, živeći sa Đurom. Secao, ja, neke torbetine. ’Zdravo!’, kažem svima. Oni me gledaju i kockaju se… ’Ti deliš’, rekoše. ’Kuku, Crni Despote! Đe baš sad dođe!’, pomislih. Al’ nemam kud. Šta ću? A njih četvorica i dalje bacaju onaj, preferans. Pogledam levo – ormari. A na njima – krevet! ’Bože’, pomislih. ’Eee, crni Despote. Nije valjda da i gore spavaju?’ Pa, rekô, kud svi Turci, tu i mali Mujo! Kad, ustade ti onaj najveći, priđe mi i upita: ’Kažeš, dobio si ovu sobu?’ ’Ja!’ ’Onda, dobro došô! Ja sam Đura, ovo je Neša, Vlada…’ Upoznah svu osmoricu. Pokazaše mi mesto, ne na šifunjeru, već na spratu dvospratnog kreveta. I, tako se ja uklopi’ u njiove tokove. Kad, jedno veče, taman se spremali da legnemo, a Vlada o’zgo sa ormana promrmlja: ’Đuro, za šta ti služi taj top, kad moraš ustati da ugasiš svetlo?’ ’A b’e, kad nastane spoj, ceo studenjak će ostane bez struju!’, ubaci se Neša iz Leskovca. A ja se smejem, ništa mi više nije jasno. ’Brucoš nije prošô Đurinu školu’, ponovi Vlada. ’Đura? Pa taj lomi stakla na cvikeri sas’ patku!’, dobaci Neša, navlačeći preko glave prljavo studentsko ćebe, kojim se pokrivalo ko zna koliko budućih ministara, profesora, propalica i pesnika. ’Šta hoćete da kažete?! Kakve naočare?’, skočih. ’Sve i da ima zmiju u gaćama, pa i Pitona, sigurno nema kobru!’, odvalih, čisto onako, analitićki. Nisam ni slutio da je sve to deo već uigrane kombinacije. ’Da se kladimo?’, upita Vlada. ’U sto maraka!’, skočih sa kreveta, ništa ne sumnjajući. Svi ustaše odjednom. Pa odosmo do vecea: Đura, Vlada, Neša, Stoške i onaj Crnogorac… Gungula. Skupio se čitav sprat. I svi su već, osim mene, znali za Đurine čarolije. Nisam ni slutio da svi žive na račun te Đurine ’alatke’, koji je već stao pored vrata, dok se Vlada kao sekundant uvlačio u čučavac. Đura tek što se skoncentrisao da ’opali’, kad se umeša Neša: ’Nemojte malom otimati pare! Skloni se, Despote!’ A ja, u stilu: ’Mirko pazi metak’, ubacih se u prvi čučavac kraj Vlade, nestrpljivo očekujući ishod. Đura se samo nasmeja i pusti mlaz kao iz laserskog topa. Fiju… Pljus! Pravo u prozor vecea!A svi – aplauz. Skupilo se žensko i muško, kô u cirkusu, ili kad prolazi Halijeva kometa! ’A ti, brucoš, uzmi praznu gajbicu sa terase i častiš što si preživeo’, prekinu me Vlada iščuđavanju. Šta sam mogô, onako… pod utiskom, nego da odem po pivo. Slavilo se cele noći moje vatreno krštenje u susretu sa Đurinim ’protivavioncem’.
– E, majko moja! Ne mogu da vjerujem! – krstio se Joco i levom i desnom rukom, dok su mu suze tekle od smeha. – Eh, eh, da je i Stevanu takve zmije!
– Zašto? – skoči Stevan.
– Da se lakše spustiš niz njega, kad se ujutro probudiš za školu!
Svi se nasmejaše. Nasta opšti krkljanac. Joco odvali, držeći se za stomak:
– E jesam bio debil, mile li mi majke!
– Je li, Despote – priseti se Steva – istina da se Đura kupao u onom velikom loncu iz menze?
– Štaaa? – Paja skoči kao oparen. – Baš u menzi? U loncu iz koga svi jedemo?!
I Despot se nasmejao do suza:
– E, ljudi moji, kakav je lik taj Đura! Zaposli se on, devedeset i treće, kô portir u menzi. Restrikcija struje, nema vode, ’leba, ničeg živog… Sećate se kako je bilo. Završi se ručak, tetkice iz prve smene odoše ranije kući. Đura se prvo zaključô, pa ti tek priđe do kotla da vidi šta se krčka. Kad, tamo… Pasulj potopljen u vodi! Stavile ga tetkice da odleži do sledeće smene. A ovaj, tek, uze sapun, skinu košulju, majcu i pantalone, pa uskoči u lonac.
– Užas! O’š da kažeš, kupô se u pasulj?! – skoči Gruja koji je do tada sedeo nezainteresovano. – I, studenti ga posle jeli? – reče iskolačenih očiju.
– Ne brin` Grujane!– iskezi se Joca. Plivô je delfin! Sa dupetom i nogama iznad vode, da je mogô i cipele nosit’.
Svi prasnuše u smeh. – E, ljudi moji, cirkus! – Razveselio se i Despot. Njihovu veselu graju prekinulo je kucanje na vratima.
– ’Ajde! – dreknu Peke.
– A, bogami kod vas veselo! Cirka se, smeje se! – ushićeno će Šone „apotekar”, student Farmacije iz susedne sobe, sa večernjim izdanjem „Blica” ispod miške.
– Daj novine da vidimo šta se dešava! – Stevan nervozno poče da lista novine.
Odmah je uočio sliku. „Foto: Miloš Bičinski”, pisalo je. „Studenti na ulicama Beograda”. Prepoznao je Borisa Karajčića, koga je često viđao kod „Platoa”, u društvu mo- maka sa filozofije. Sledio je tekst:
„U nedelju ističe zakonski rok da sudovi odluče o izborima:
I STUDENTI MARŠIRAJU
Beogradski i niški studenti najavljuju štrajk za pone- deljak. JUL za odupiranje pritiscima. Savski venac sigurno poništen. Beograd i dalje demonstrira. Niš traži od Milo- ševića da poštuje volju naroda.”
Na naslovnoj strani pisalo je:
„Dr Zoran Đinđić: ’Neću da idem na Dedinje’”, a u produžetku: „Zagrepčani oslobodili radio!”
– E!– ushićeno će Stevan. – I kod Hrvata protesti!
Sanjao je prave, pravcate studentske demonstracije. Sanjao je šezdeset i osmu, revoluciju i Če Gevaru, koji mu se smešio sa naslovne stranice svog „Dnevnika”.
Sakupio gotovo sve intervjue Džona Lennona.
Džoni Štulić njegov je omiljeniji domaći buntovnik, a „Proljeće je 13. u decembru” i „Pavel”, najdraže pesme.
Uživao je da prkosi profesorima i nastavnicima.
Dok su njegovi drugari pisali prva ljubavna pisma, on je otvoreno stao na stranu onog Šuvara, o kome i nije zna ništa, osim da se protivi Slobi.
U gimnaziji je imao podršku druga iz detinjstva i sadašnjeg ilegalca Ace, i Koste, pa su zajedno kontrirali.
– Šone – tiho reče. – Mogu li da zadržim novine večeras?
– Pročitao sam ih. Tvoje su.
Te večeri nije ga hteo san. Ispunile mu se dve životne želje odjednom, revolucija i studentske demonstracije! Živeo je, krv mu je strujala svakim delićem tela. Verovatno će se krenuti sa ’blejališta’, kako su studenti nazivali letnji amfitetatar, gde su u jeku letnjih ispitnih rokova ispijali pivo, pomisli. Sigurno će posvuda biti policije, verovatno i u civilu… Uostalom, sama uprava radi za njih? Onaj glavonja bi i rođenu majku prodao da bude glavni pandur u domu. A možda bude žestoko još u Studenjaku? Ako ne, na Brankovom mostu sigurno. Do zore se tako prevrtao po krevetu proširenom umetnutim naslonima, čime se pretvarao u ’bračni’ ležaj za smeštaj ilegalaca.
– Spavaj, sutra dižemo revoluciju! – ljutito se okrenuo Aca, iznerviran njegovim preteranim komešanjem.
– Ti stvarno ko trnci u dupe da imaš!-ljutito se okrenuo Aca iznerviran njegovim komešanjem.
– Sutra revoluciju dižemo, a ti ćeš da spavaš!-odgovori mu on,
– Nisi normalan, jebala te revolucija– Peke se uvuče dublje u vreću za spavanje, razmeštenu na vojničkim kockama ispod stola.
Stevan je na kraju ustao, uzeo novine i otišao do ve- cea, da na miru razmišlja o sutrašnjoj strategiji.
Pročitao je Đinđićev intervju, u kojem je upozorio na mogućnost da neke snage izazovu građanski rat, i sledeći, sa potpredsednikom Demokratskog saveza Kosovo, gospodi- nom Hidajetom Hisanijem, koji uvek vešto tvrdi da je Kosovo – država njenih građana.
Dok je prostudirao razgovore sa Panićem i Ljubom Popovićem, već je bilo dva izjutra. „Slika je gotova tek kada svaki naneseni potez počinje da je kvari”, tvrdio je slikarski bard.
„Partizan slavio protiv Elan Orteza (77:73)”, samo letimičan pogled na naslov o pobedi njegovog omiljenog kluba bio je dovoljan da se vrati u krevet i odmah utone u san.
Оставите одговор