Do nedavno za Rakitu niko nije čuo
Prvi put sam bio u Rakitu pre godinu i po. Nakon burnih dešavanja: borbe sa gorilama investitora; podmetanja ručne bombe M52R ( za nas koji smo bili u vojsci) preko koje su stavili plastičnu kofu dok ne dođe tim pirotohničara; paljenja skladišta nafte i podmetanja eksploziva u auspuhu bagera… I sve to u selu u kome žive vremešni ljudi, ali koji na sebe ne daju.
I svoj prvi susret sa tim čudesnim selom sam opisao ovde: http://www.sasamladenovic.com/obracun-kod-the-rakita-river/
Do tad za Rakitu, malo ko i da je čuo. Iako je nekada to bilo naširoko poznato selo: po rudarima i jednom snimljenom filmu- Rudareva sreća. https://www.youtube.com/watch?v=xjA1WpYNhxY
Od tada Rakita postaje utočište novim hajducima, buntovnicima i borcima očuvanja poslednje i najznačajnije institucije kulture za nas koji smo ponikli ispred nje- Zadruge, sa velikim Z. Ne, deco, nije to ova zadruga savremenog prosvetnog sistema.
A do Rakite se dolazi preko Babušnice ili Pirota. Može i preko Crnotravske Kalne, za one kojima asfaltni put ne znači ništa. A ispred Babušnice je selo Grnčar i kanjon iskopan od reke Lužnice. Ili je Bog, kada je svet stvarao, smestio Lužnicu- baš tu.
Lužnica, poslednji neuprljani biser
A Lužnica je već trebala da bude strpana u ropstvo Belićevih cevi. To je onaj tip koji je došao BogTePitaj odakle i oteo seljacima iz Rakite vodu, zemlju i život.
I zahvaljujući Rakićanima ja se spuštam u Lužnicu i taman da zagazim, kad ispred mojih nogu u vodi primetih šarenu zmiju. Šarka, kaže mi drugar i fotografiše je. Jes, šarena, nema druge takve a da nije Šarka. Sigurno lovi ribu, ali odakle ona u vodi? Ma idu Šarke i po vodi da love. Zaključio sam samouvereno, iako je dovoljno bio samo signal za internet da se vidi da nema veze sa Šarkom sem što nekome kao meni liči. Davno bejah dete i davno živeh na selu. Grad u meni ubiće čoveka. Ali ispostaviće se da je zmija Ribarnica koja živi u čistoj vodi i lovi ribu.
I dakle, zahvaljujući buni u Rakiti, Belić nije stigao da postavi cevi na Lužnici ili Ljuberađi, kako se reka zove u donjem toku. Što mu je otprilike bilo kao sedamdesetodnevno zadržavanje Nemaca u Srbiji tokom drugog svetskog rata te zakasniše da napadnu SSSR kad je bio najslabiji.
Tako i Belić zakasni da metne cevi u Lužnicu.
A ispod Grnčara Toskana. Da Toskana, dobro ste pročitali.
Tako je Bojan, moj suvozač i prijatelj sa kojim idem u Rakitu da osetim parče slobode, ocenio to mesto u kome smo morali da stanemo. A Bojan skoro petnaest godina radi na prekookenaskim kruzerima i dva puta je obišao zemaljsku kuglu. Skoro da nema mesta na svetu u kome se nije zavlačio. Deo je posluge koja opslužuje vremešne bogataše koji svoje poslednje putovanje oko sveta plaćaju po 270 000 dolara.
Toskana na jugu Srbije
I bio je sa njima u Toskani koja je verna kopija Ljuberađe. Mesta za koje nisam znao da postoji. I koje nije na listi UNESKA, kao Toskana. I ne samo to: več je na listi naše finansijske elite koje je trebalo da se zbriše sa zemlje, jer je neki Belić dobio dozvolu da čistu reku strpa u cev, a pri tom dotični nije ni kriv jer je dobio dozvolu od glavnih popečitelja ekonomskog čuda na Balkanu koje se zove Srbija. Što bi Beliću uopšte značila voda? Pa moćiće sa tim parama da kupi bilo gde u svetu!
A da nema laži i nema prevare možete se uveriti upoređivanjem slika.
Ovo je u Toskani:
A ovo je Ljuberađa:
S jedne i druge strane puta prelepe kuće stila koji odskače od svih kuća na jugu Srbije. A na Jugu su sve sami zidari, ali ove kuće su drugačije. I jedna do druge. Slepljene. Kao da je Mediteran, a ne brdsko-planinska udžgarica. Iako su odlubljenih fasada, utisak da je nekada ovde živeo otmen svet od ukusa i znanja me ne napušta. I ne što me ne napušta već u meni izaziva još veći bes, što nikog nije bilo briga da se te kuće zaštitet kao kulturno dobro? I ne da se zaštite, već se šalju oni gladnim k…m pravljeni, od istih takvih, da od toga naprave pustoš.
Sa donje strane ulice, tabla „Tigar“, Pirot. Prodavnica davno zatvorena.
I pričaće mi otac da je Ljuberađa nekada bila varoš u kojoj su deca iz svih okolnih sela išla u osmogodišnju školu. I da je ta elegancija kojom i sada, tako urušena, pleni jeste ostatak nekadašnje varoši koja je zidana verovatno tako što su nekadašnji zidari zidali po Mediteranu, a onda su sigurno rešili da Mediteran presele na brdoviti Balkan.
Bio je to svet koji je donosio znanje da bi se videlo dokle su stigli, a sada je ostao svet koji tera one što znaju da ostali ne vide dokle smo otišli.
I ostavili smo Ljuberađu mesto i Ljuberađu reku u kojoj smo se okupali za sve pare. A okupali smo se jer su Belića preveslali Rakićani te nije uspeo da je metne u cev. A metao je u cev jer mu je ova i prethodna vlast to omogućila. A omogućila jer u vlasti nema ljudi željnih znanja već onih sa guzicom željnom para.
Bilo kako bilo stigli smo u Babušnicu.
Lepa varoš. Gde ljudi žive mirnim životom. I gde Lisca konfekcija više od 30 godina proizvodi donji veš i kupaće kostime za Evropu. Vidim na netu da je većinski vlasnik Lisca-e iz Slovenije. Bilo kako bilo, nije da je narod neradan i loš, kako oni koji vladaju kažu, nego nema nikakve strategije niti plana šta i kako usmeriti. Jedini plan je strpaj reku u cev i uzmi pare po povlašćenoj tarifi. Za par godina pojedincima puni džepovi, a za dalje boli ih ona stvar.
E pa gospodo, nece da može takoj.
Kažem sebi, dok sedimo u poslastičarnici u Babušnici.
Pet kolača, dve velike limunade i kugla sladoleda koštaju 400 dinara.
Pa možda bi neka od onih baba i deda što plaćaju kruzer za put oko sveta po 270 000 dolara došle do Toskane na jugu Srbije, svratile u Babušnicu i pojele kolač u poslastičaru, da ovi koji vladaju zadnjih dvadeset godina znaju bilo šta više od guranja glave u cevi?
Nastaviće se…
Miroslav B Mladenovic Mirac says
Ceo LUĆNIČKI KRAJ proglasiti zaštitnu zonu prirodnih klepota, a posebno nekadašnju varošicu LJUBERADJA naprqaviti ETNO varošicu sa starim ZANATIMA i sve kuće preurediti kao varošicu kao što je nekqada bila u 20. veku.
Miroslav B Mladenovic Mirac says
Miroslav Mladenovic Ceo LUŽNIČKI KRAJ proglasiti kao zaštitnu zonu prirodnih lepota, a posebno nekadašnju varošicu LJUBERADJA napraviti ETNO varošicu sa starim ZANATIMA i sve kuće preurediti kao varošicu kao što je nekada bila u 20. veku.
Obilazeći ovu nekadašnju varošicu, prisetio sam se I svoje mladosti, kada se išlo po vašarima I na igrankama. Bilo je puno sveta, a danas je tužno I sablasno da se prošeta neko ko je bio sudionik toga vremena. nadajmo se da će država nešto učiniti da se nekako povrati kao etno varošica sa starim zanatima I privuče paćnju turistima pored prelepe prirode I čiste I bistre planinske reke LJuberađe(Lužnice) koja se uliva u reku Vlasinu kod sela Svođa opštine Vlasotince.
Stanislav says
extra ti je tekst. još ako te dosta ljudi čita…
Saša says
Hvala. Ne baš puno, ali prati određen broj… Inače spremam da izdam roman inspirisan Rakitom „Kako su koze izvele treći srpski ustanak“.