Vrtim se u ovoj sobici kao miš u klopci, ovan u toru, vepar u svinjcu… gledajući sive zidove i čitajući grafite kojih nema. Tu je bio Vasa sa Dorćola, Mile iz Lazarevca, Pera, Ćamil i Žare za koje ne znam odakle su… Tražim da nađem neki pametan grafit, tipa Živela KPJ, dole lopovska bagra, smrt fudalnim i sirovim kapitalistima, dole plačkaška privatizacija, vratite se tamo gde ste kupili diplome… ali od grafita takve sadržine ni traga ni glasa. Niti bilo kakvih grafita, jer kada se ovde ulazi sve se uzima. Tako da je sigurno bio neki Vasa, Mile, Pera, Ćamil… I sigurno da su imali čime, napisali bi i mnogo više od onog što sam ja naveo, a što si po nekim filmovima mogao videti ili očekivati.
Seo sam na klupicu na kojoj ću večeras pridremati. Ustvari, malo kasnije, pošto je već noć, sigurno je noć, samo pitanje koliko je sati. Zar je bitno koliko je sati kada jedina sprava koja ti ,kol’ko tolko, pravilno otkucava je srce. Tako da do vremena, pod uslovom da nikoga nema, niko ne dođe i ne pitaš stražara, jedino možeš doći ako od trenutka ulaska u ćeliju budeš brojao broj otkucaja. Onda podeliš sa brojem u minuti, pa dodaš na vreme kada si došao i eto tačnog vremena. Koliko je umnih ljudi otkrilo i moglo otkriti svoju pamet u zatvoru? Hteo, ne hteo, mozak radi svojim poslom. Ne ferma te uopšte. I svašta njemu može na pamet pasti. Kao meni izračunavanje koliko je sati.
Tako je mozak Karla Maja stvorio Old Šaterhenda i Vinetu. I razočaraće na milione dece kada budu jednom odrasli i saznali da je to sve uradio jedan zaludan mozak dok je ležao u tamnici. A šest godina je ležao tamo jer je svom učeniku ukrao sat. Možda su mu smestili kao i meni? I da nije ležao ne bi postao to što jeste, već bedni seoski učitelj. Niko i ne zna da je ukrao sat, a svi znaju da je stvorio Vinetua. A šta drugo čoveku da ostane kada leži u ovakvoj rupi nego da: od zidina pravi Stenovite planine, od rešetki pogled sa kanjona, a od čučavca…e jbg…šta možeš od čučavca da napraviš, osim onog čemu služi.
Dostojevski je napisao Zapise iz podzemlja. Ležao u nekoj podzemnoj rupčagi kao i ja. I on imao sreću da ga ne streljaju, kao i ja: njemu, stiglo pomilovanje kada je izašao pred streljački vod; a mene država sačuvala jer je ukinula smrtnu kaznu. Da nije tako, kakva ti je karma, dobio bi i dželata. Čak ne i glavnog dželata, nego nekog stažistu ili primljenog preko omladinske zadruge da sabira broj radnih sati preko broja streljanih.
A možda su i Servantesu isto tako smestili poreske manifetluke pa i on završio u zatvoru. Da nije završio, ne bi bilo Don Kihota.
 |
| Portret-Dostojevskog-slika-Konstantina-Vasiljeva-iz-1976 |
Sve u svemu ko zna zašto je to dobro. Izgleda da zatvor nikome zlo doneo nije. Mozak radi a da ga uopšte ne angažuješ. Izgleda da je zatvor prekretnica u životu. Kao vojska. Posle nje, ništa više nije bilo isto.
Čujem neke korake. Kao da se neko približava i neki glasovi nešto govore u hodniku. Tada se otključavaju vrata i ulazi jedan momak mojih godina. Lepo je obučen. U kožnim braon cipelama, farmerkama, sakou i rolci. Iako se u modu ne razumem, ali sam ubeđen da bih od njegove odeće sigurno mogao da namirim dugovanja Ergo pro-a. Još uvek mu je frizura nameštena gelom. Sa njega se oseća prijatan, i rekao bih, vrlo kvalitetan parfem. Rekao je zdravo. Ustao sam i pružio ruku čoveku predstavljajući se. Predstavio se i on meni. Kaže Dragan se zove. Obradovao sam se njemu. Iako sam bio toliko utučen da ni svoje aritmije nisam osećao pošto lekove sa sobom nisam ni poneo. Zbunio sam se. Hteo bih da porazgovaram, ali kako ću. Šta da ga pitam. Okle znam ko je? Da li je nekog ubio, pregazio… U životu sam sretao svakojake ljude i iako su bili protuve svake vrste uvek sam u njih, na onom najnižem ljudskom stepeniku, nalazio ljudskost. Na ubice nikada nisam nailazio. Ovaj mi ne deluje kao ubica, a da je jedan od onih koji naručuju ubistva imao bi para, a da ima para verovatno bi bio u nekoj sobi sa krevetom i televizorom.
– Odakle si?-probio je led.
– Eh…ovako…Mada u Beogradu živim već dvadeset i kusur godina, ja sam ti iz Česterega, to je selo pored Zrenjanina, moji su tamo došli, ono, posle drugog svetskog rata u jeku Osme ofanzive, kako je Ćopić sve nas od tamo krstio. Ili kako bi Đole Balađević rekao, Jebo te voz koji te dono.
– Aha. Kul.
– A ti?
– Iz Zemuna.
– Aha…lepo…I ja živim u Zemunu. Tamo sam i studirao. Pa kad sam otišao iz Studenjaka, kud ću nego u Zemunu. Ima neki mir koji nigde nema. Šta ja znam.
– Kul. Baš je kul Zemun. Ja sam rođeni Zemunac. A ti si sigurno zbog politike u zatvoru?
– Što zbog politike?
– Pa ono… studirao si i te neke fore… Pa ako si studirao jedino ako si sjebo nešto u politici možeš u zatvor…Tamo se vrti ogromna kinta. Obično ljudi koji studiraju retko završe u zatvoru sem ako nekog ne sjebu na pešačkom prelazu.
– Ma kakva crna politika… Ne znam što sam u zatvoru. Valjda trebam biti. Imam malu radnjicu za kompjuterski servis, došli neki u odelima i platili karticama. Ispostavilo se da su kartice falsifikovane.
– I tebe strpali?
– Mene strpali.
– Onda su oni u šemi sa bankarima. Ako su ti uzeli robu, platili karticama procenat daju bankarima… Jebiga. Koju robu su ti zdipili?
– Tridest kompjutera… ali nisu mi nista uzeli pošto nemam ti ja to na stanju, nego oni platili a ja sam trebao da uzmem od dobavljača..Ustvari uzeo sam od dobavljača, ali oni nisu imali kod sebe dostavno vozilo da kompjutere podignu.
– Kul. Slobodan si. To su paceri. Amateri. Ljakse. Nemaju ti ni portira u banci a kamo li bankarskog činovnika. Ja mislio, sine, ono… roba u vrednosti par stotina hiljda evra….i tako to… Ti tebra letiš iz tvorza.
– Ma danas umalo ne priznah…
– Ni mrtav…Nikada se ne priznaje. Oni foliraju, kontaš…Panduri su jajare. Nađu nekog mekušca i nakače mu sve. I što jeste i što nije. Boli njih racku ko je obio zlataru ili napravio biznis sa belim…Boli njih racku… slušaj šta će tvoj tebra da ti kaže. Boli njih racku. Njima treba samo onaj ko će da prizna i problem je rešen.
– Nisam ništa priznao…Nemam šta da priznam.
– Znaju oni da upere utoku u vugla…
– Samo su me pritiskali da priznam pa da priznam… Igraju se s tobom kao sa fliperom. Kao da ti čas izvuku glavu iznad vode, i timan da dođeš do vazduha, a oni ti je opet gurnu.
– Dobar i loš pandur… Nikako ti panduri da skontaju da su im provaljene fore… Čoveče ovo je 21. vek. Ko još pada na te fore.
– Pa ja umalo da padnem… samo da se završi da me puste…ali kada su pokušali da me opljačkaju zadesio se kod mene u radnji jedan pukovnik u penziji…mušterija moja….sasvim slučajno…pa i njega zvali… E on im je jebo majku milu… rekao da je on pukovnik i da neće uopšte sa njim da priča….još ih izribao kako maltretiraju pošten svet, a kriminalci im pred nosom vode državu… i nekako se ja povratih.
– Dakle ništa bez vojaka… Pazi, njih boli racku za tebe jer kod tebe nema love…i samo im je bitno da zatvore fasciklu. Slučaj muvanja sa karticama rešen. Uhapšen Despot. Da li si ti taj, ili nisi, njih baš briga. Ti paceri koji nisu znali da te opljačkaju, pašće kod nekog klinje…pa će on sa njima da se mlati, a ovi su rešili slučaj što se njih tiče. Kapiraš?
– Jasno…jasno… nego a što si t uhapšen? Jesu i tebi nešto smestili?
-Jesu? Ali taj je zveknut što je pokušao da mi smesti…i zbog njega sam pao.
– Nisam te baš ponajboje razumeo?
– Prosto. Radilo sam sa horsom i koksom… Koks je za ozbiljnu klijentelu… čistunac kao mladunče… Pola crte ti je dovoljno bez spuštanja nedelju dana. Radi te samo tako. Pa pola glumaca, režisera, pevača, advokata… bilo kod mene. Hors je namenjen sjebanima. VIP uživa u koksu. Tamo gde su najlepše žene i najbolji viski mora biti i najbolje robe. Radio sam isključivo na preporuku. I već sam ušao u ozbiljan posao, i hteo sam da ostavim posao i sa horsom i sa ciglom… I da zadržim samo Akuplko gold i koks..
– Šta je to cigla…akolapulko gold?
– Hašiš…pakuješ na kilogram kao ciglu…a akapulko gold najkvalitetnija meksička vutra… Nije šiptarka… što ovi prodaju iz Albanije puna insekticidima…Ova meksička, to ti je tebra organska proizvodnja… Čist kvalitet, zdrava, puna vitamina i minerala.
– Hehehe…- nasmejao sam se. Nisam mogao da izdržim. Prvi put posle nekoliko nedelja.
– Imao sam i Akapulko red… crvenkasta marihuana…ali samo za klijentelu…A ove jajare ne smeju da me pitaju za koju klijentelu.
– Što?
– Zato što bi se usrali od straha kada bi čuli imena, a ne bi smeli da provere…Hahahah…čkapi sve to…veruj mi tebra… Ovo što tebi pričam, pričao sam i njima…reko sam da sam radio samo sa ozbiljnim mušterijama. I da je bilo tu i ministara, političara, čak i jedan potpresednik vlade…a oni se usrali i odmah me strpaše ovde…ne smeju da pitaju koji je potpresednik vlade. Pa nisam ja šaban koji valja lepak. Jebiga, jes’ me zajebo taj na brdu… Nestao mu jedan paketić horsa…A kune ti se brat, nisam hteo više da se sa ljakse bavim…to ti je socijala…i oni koji prodaju hors i oni koji kupuju…ali mi žao bilo da ne izgube posao…Ako ja stanem sa tim, ne može on da živi od plate prodavca u gvožđari…ili klinac koji jedinu kintu zarađuje od mene…Samo zbog toga nisam ostavio hors…I šta je on uradio? Zavrnuo me za paketić. I pošaljem Zvonka kome je trebala doza…jebiga Zvonko izgubio živce i overio ga.
– Pa jesu uhapsili i Zvonka?
– Pa jesu… čisto ubistvo bilo…a on teška narkomančina da bi za pola fiksa izdao ne državu, nego bi dao i organe da mu izvade. Ujebo sam se što nisam stao sa tim. A kune ti se tvoj brat. Nisam stao samo zato što imam meko srce. Da ljudi ne izgube posao. I on budala opalio, a samo je trebao da ga zaplaši da bi ova budala platio robu. I šta je uradio? Zvonce ga ubio kao zeca, završio u zatvoru, a mene optužuju za potstrekivanje ubistva, a nikakve namere sa moje strane nije bilo.
E vala jes čovek ima meko srce. Toliko meko srce da me slatko nasmeja. I svašta smo pričali. Ispričao sam mu o Savi inženjeru, Bašaikanu, Urketu… o našim pripremam za Mongoliju, on me sve vreme pažljivo slušao klimajući glavom i diveći se izumima inženjera Save govoreći kako sistem ne zna da prepozna prave ljude. Ja sam pomislio kako život zna da bude neravnopravan i da eto, ovakvog čoveka, pošalje na ulicu da prodaje drogu umesto da se bavi nekim čestitijim poslom i tada dođosmo do detinjstva.
– A kada si bio klinac…recimo imao osam godina sigurno nisi hteo da postaneš ovo što si sada postao?-pitah ja njega, sve nekako izbegavajući da njegovu profesiju nazovem punim imenom. Ali nisam imao potrebe. On je čovek bio surovo iskren i realan.
– Ja sam ti tebra uvek hteo da postanem ovo što sam sada. Kriminalac. Da vozim dobru mašinu. Imam dobru čuku, garderobu…lepo mirišem…samo na kvalitet…kapiraš… Dobre ribe uzimaš samo ako mirišeš na kvalitet… A ja sam samo karao dobre ribe… Uvek sam hteo da budem to. I ispunio sam to. Ja kad nešto zacrtam to mora da se ispuni. A šta si ti hteo da budeš kada si bio klinja?
– Kosmonaut.
Kako to rekoh čovek se zaceni od smeha.
Оставите одговор