Ne sećam se tačno kada sam, na olakšanje celokupnog komšiluka, umesto da kvarim, počeo da popravljam. Moja mater, koja je do tad nemoćno širila ruke i odmahivala glavom na različite komšijske i rodbinske pritužbe, napokon je mogla da odahne. No, na početku te golgote, krili su od mene sve što može da se rastavi na sastavne delove. Počelo je naravno, s Insinim budilnicima, čiji su zupčanici, sinhronizovano prenosili moju dečačku maštu u veliku mehaniku. Od Uklopnog sata za skupu i jeftinu struju, za koji je moj tetak Zorić dao celu svoju platu, ostalo je samo olupljeno kućište. Kakve lego kocke kad je tu nešto bolje, što još i ima svrhu. Spoznaja je došla ubrzo, sama po sebi i polako. Umesto kuknjave, kroz kuću je počeo da defiluje red pegli, rešoa, usisivača i svega ostalog, čega bi se na početku vlasnik već bio odrekao, pa mu je ono “ neka ga pogleda onaj Jankov mali“ , bilo više mirne duše kockanje nego stvarna namera. No uspevalo je.
A kako mi je otac umro mlad, morao sam vrlo rano da i ja ostarim. S tim da je to starenje više bilo deo igre, nego neke stvarne i realne muke. Kakav god, sistem je čuvao ljudsko samopoštovanje. Tako da te, po neke popravke, su se ustalile, pa sam počeo da popravljam sve i svašta. Čak i uređaje koje nikada nisam otvarao. Ali uvek je postojao prvi put. Dovoljno je bilo da vidim šta i odakle kreće, zaključim čemu služi, i onda je već sve bilo jasno kao dan.
Ubrzo sam znao i ponešto oko pojačala i zvučnika kada bi crklo ozvučenje.
Pa se pojavio i lajt šou. Meštanima sam popravljao veš mašine. Menjao im grejače na bojlerima kada bi pocrkali. A uveče, kada bi svi polegali, izvlačio sam detektorske prijemnike i radio stanicu Atom 3 osluškujući neke nepoznate ljude sa svih strana tadašnje velike zemlje. Više su mi te reči pomogle, no bilo koji priručnik ili knjiga. Taj, ljudski internet, radio je bolje i pouzdanije od bilo kakve današnje mobilne telefonije ili ovoga interneta. Reči su bile direktne, nisu se za džabe trošile, a dobijene informacije zlata vredne.
Za računare sam znao ponešto i odranije, no kada su Dejan Ristanović i Voja Antonić izdali legendarni Galaksijin podlistak „Računari u vašoj kući“, odmah sam znao da je to moja kuća. Kasnije sam Voju i lično upoznao. Ali za mene je to bio univerzalni alat za sticanje znanja. Misija br. 1 je mogla da počne. Nabaviti računar.
Imali smo tada krmaču Brenu. Zapravo, ujak Mićo Kljajić, koji je što bi danas rekli, po difoltu bio matičar za svu našu živinčad, nazvao ju je Brena još kada je bila prase, jer, bila je takva – mila nekakva i sva narodna “ vidi je al je zategla i rumena ko Lepa Brena“. Bilo je zaista neobično bistro prase. I tada mi se rodila preduzetnička ideja da od praseta odgajim krmaču Brenu, a od Brene dobijem prasiće i uložim u kupovinu kompjutera. Moja Dragica je mašući glavom, kao i obično, ideju podržala. A bila je tada domaća pamet jaka pa si mogao da kupiš i domaće kompjutere kao što si mogao da kupiš i domaću krmaču ili domaći beli luk. Pravili se kompjuteri u Jugoslaviji, i ne samo da su se pravili, nego je bilo pojedinih komponenata koje se izvozile da bi se ugrađivale u svemirsku tehnologiju. Naravno, niko nije morao da ih švercuje u polovnim veš mašinama ili komorama od zamrzivača. Proizvodili smo ih s pesmom i isto tako izvozili.
I prodali smo Brenu. Nije mi bilo svejedno.Voleli smo je. Ali kompjuter, je kompjuter. U protiv vrednosti komšija Ostoja je iz Nemačke doneo Commodore 64 i od tada je za mene krenula era savremene revolucije. Vrlo brzo, čitajući Galaksiju, moju radoznalost probudiće genetika, što bi kasnije me zezali kako da prepoznam vepra sa što kvalitetnijim genima za moju krmaču verzija 2.0 da bih dobio što kvalitetniju prasad čijom prodajom bih mogao da kupim Amigu 512 ili 1024,. Kompjutere koji su tada vodili nukulearne elektrane…
No polako se bližio kraj, tad već srednjoškolskog doba, a i mirno vreme samoupravne Jugoslavije se približavalo nekom svome kraju. Polako, kao i na svakom lošem temelju, pojavljivale su se pukotine na naizgled čvrstoj fasadi naše državne građevine, a naši snovi da budemo piloti, kosmonauti, fudbaleri, istraživači, lekari i bog te pita šta već, sudarili su se sa surovom realnošću razaranja i bezvlašća.
Upisao sam fakultet u Beogradu. Biologiju. Ili, kako da napravim što boljeg vepra da bih od njega dobio što bolju prasad, a od zarađenih para kupio što bolji kompjuter. Šta ćeš…
Ne dobih studentski dom, a to je značilo da idem tamo gde država pored kazana daje i kakvu ponjavu za spavanje. Dobih stipendiju u Prištini. Razmena studenata. Mi iz Beograda za Prištinu. Oni iz Prištine u Beograd. Ubedili su me da poverujem. A kada čovek nema drugog izbora u životu, ostaje mu taj jedan jedini – da poveruje.
A onda, mi, iz Prištine, vratismo se za Beograd. Brže nego što smo i otišli. Tamo nismo imali s kim, a ovde sa čim.
To rodbine što imadoh u Beogradu vrlo brzo je ispucalo svoje bonuse. Stari brat od strica je svoju skromnu kućicu na Vojnom putu delio sa mnom i to mu ne mogu zaboraviti. Dani su išli, vežbe, predavanja, menza… A onda se pojavio događaj koji me je katapultirao u najznačajniji generator najumnijih ljudi celog Srpskog nacionalnog korpusa. Olinjali i tada već prestareli Studentski grad ili Studenjak. Mesto, gde bi se ispred svake sobe, mirne duše, dalo postaviti bar desetak spomen ploča s tekstovima „Ovde se, došavši u babinom džemperu iz pičke materine, stidljivo dovukao, napio, iskockao ispovraćao, najebo i na svaki način se životu naučio naš čuveni sportista, akademik, hirurg, graditelj, inženjer, pesnik, policajac itd itd…i pokoji informatičar…“
 |
| U nedostatku mojih ova fotografija je preuzeta sa interneta. Sigurno su i oni znali ko je Despot. |
Došavši iz Svrljiga kao pokretna reklama za vunene proizvode od Svrljiške ovce, u patikama, vunenim čarapama, crnim pantalonama na štraftu, košulji i džemperu od iste vune, pojavio se na predavanjima Djošić Ivica zvani Đura, kako je sebe predstavljao. Momak željan znanja i sveta. Roditelji, samo da ga skinu s grbače i katapultiraju u Beograd, obećali su mu kule i gradove. „Ma i veće budale od tebe su tamo postajala neka muda, pa postaćeš valjda i ti“, govorio mu je njegov otac. A Đura šta će, nego slušao.
U svemu tome, Đura, kako se dakle sam pretstavio, nekom svojom poslovnom kombinacijom je ostao bez novca za mesto u domu koje se kupovalo od finijih brucoša, i šta će, nego kod nas. Kupac sam bio ja – od kojih para, u vreme kada je penzija bila 5 maraka, Bog sami zna. Spavaće na stonom krevetu. Prosto, sto je dovoljno dugačak, podmetnuće se jedna stolica pod glavu, jedna pod tabane, staviti dušek i nikakav problem. Osim da se utreniraš da spavaš u mumija stilu, s prekrštenim rukama na grudima. Dok se ne navikneš, pa u snu opustiš ruke ili se, kuku tebi, okreneš, eto patosa. Treće veče, sve u redu, veština stečena.
A udomljeni studenti prodavci, koji su bili u roditeljskim stanovima ili na državnoj sisi, bi petsto maraka skladištili u svoje novčanike. Inače, oni su zvanično bili najsiromašniji. Štelovali bi primanja da izgledaju kao opštinski prihod. Neprimetna. I tako, kao najsiromašniji, dobijali bi domove. Mi bogatiji smo morali da od njih kupimo. I tu bi se našla krmača, junica ili čak njiva za prodaju – ili pak tetka Milica, kao u mom slučaju, koja je uskočila sa 400 maraka. Kupio sam karton za useljenje, legitimaciju i time postadoh punopravni član Studenjaka. Doduše, ne baš punopravni, već ilegalni član studentskog plemena i svet je bio predamnom. Postao sam brucoš ilegalac.
Kada sam ušao u sobu, stanari su me dočekali kao rod rođeni. Prethodni uživalac mog kreveta se premestio na dušek koji je stajao na trokrilnom ormanu, uslužno mi dajući mesto u istom, i napominjući da, ako već idem na predavanja, mogo bi on malo prileći u krevet, em je navikao, em je šteta da stoji prazan….
Sve je to bilo praćeno horskim odobravanjem ostale sobne bratije. Mudrim zaključkom kako sam odabrao baš najbolji krevet, odmah pored lavaboa, pa ne moram mnogo daleko ići kad sam žedan. Kasnije ću, naravno saznati da je taj krevet najgori. Ustaju danju, noću, u podne, prolaze pored tebe da piju vodu, prskaju te što s razlogom što bez razloga; zimi te udara promaja s šupljih prozora i propalih vrata s terase. I najvažnije, to jedini krevet u sobi koji nije na sprat.
A to znači obavezno ustupanje cimerima za privođenje drugarica. Tako da, računajući seksualno iskustvo, moj rođeni krevet je bio neka vrsta rešetkastog Hjua Hefnera i Džona Holmsa. I na njemu je spavalo babino unuče čekajući da njihovi duhovi obuzmu i njega.
Оставите одговор