Profesore streljati!

O Jozefu K.

„Profesora J. K streljati“, viče majka sa silikonskim usnama, izvučenih ivica.

„Ne, m’sm,  da ga treba obesiti, tako da mu jezik visi“, odgovara roditelj 2 ili otac u kariranom, kratkom, sakou.

„Tebra, misiliš da mu jezik visi do kite“, ubacuje se roditelj 3 u žutoj, kožnoj jakni, frizure nalik Željka Joksimovića.

Jutros je u tabloidu Blic, pored naslova „Ovako je Slaviša iskopao tunel kašikama i nestao preko krova: 18 meseci od spektakularnog bekstva iz zatvora“, osvanula još jedna priča. O pretnji prosvetne radnice, koja izgleda da se desila pre izvesnog vremena, a sada je direktor presudio nastavnici.

Prosto, pukao joj je film i rekla isto ono što i babo u pesmi Zabranjenog pušenja kada je napustio i ženu i đecu i rekao da će se vratiti kada mu bude bilo ćeif.

Pretila je đacima, i rekla ono što svi misle, a niko ne kaže u sobi gde se sve snima.

A to je da njima treba jedna motka, da se uvedu u red!

I još dodala da ako misle da ona nema para, varaju se. Ima ona para više od njih i platiće batinaša.

Za nekog, ko razume ljudsku psihu, odraz poraza, je očit: nema, a đaci se kurče jer im se može.

Dali je netačno?

A u Kuriru su napali profesora J.K. Ne, nije Jozef K., jer današnji roditelji ne znaju ko je uopšte bio to. Mislim da ni direktori škola, jer ih biraju slični njima koji za Kafku verovatno misle da je mala Kafa, ili Kafica. Možda ona poslanica iz skupštine sa silikonskim sisama pogodi jer J.K može biti samo Jelena Karleuša.

Dakle, Kurir piše:

J. K. maltretira đake.

Ne daje im petice.

Nisu genijalni, kao njihovi roditelji.

A rekao im je verovatno zapravo onako kako jeste. Moja pretpostavka:

Da su neznalice, da su idioti nevaspitani, da su nesposobni i da nisu u stanju ni dvojku da dobiju, a kamo li peticu!

A roditelji žele samo petice.

Jer njihove mame znaju da je J.K, Jelena Karleuša.

A kako ne bi znale kada su im sise i usne od silikona.

A tate vole takve mame.

Beše neki Nušič i neka autobiografija

I čitam na portalu Danas komentare.

Sada, uspešnih ljudi, nekada dobrih đaka.

Oni kažu da je profesor bio strog, pravičan, požrtvovan i da njegovi najbolji đaci matematiku ubijaju.

A onda roditelji kojima nije jasno kako to da dvadeset i sedam đaka dobije jedinice.

Pa nije im jasno jer su glupi. Da budem politički nekorektan.

Jer su pokvareni. Da budem direktan.

Jer svojoj deci zlo čine. Da budem iskren.

Bolje je biti odličan frizer sa dvojkom iz matematike, jer direktor javnog preduzeća sa peticom sigurno postati neće. Dok oni stasaju, javna preduzeća su prošlost.

Dobar frizer, ne može svako biti; u ostalom kao ni matematičar.

I da podsetim roditelje da su u naše vreme profesori isto tako, kao J.K., ne Jozef K., već Jovan Knežević dobijali isto tako imena: Mika Špic, Srba Flux; Gavra Smrt, Blaško Puška, Joca Kobac, Mile Smrt…

I da su nas, tadašnj, naši profesori časteljali: bulčama, volovima, globusima, glupanderima… Neke od najlepših priča srpske dečije književnosti nastale su na tim izrazima.

I da nikome, na pamet padalo nije, da se žali kući. Jer bi taj isti vo dobio batine, kao vo uhvaćen u kupusu.

Ali volovi su postali roditelji, pa i nije čudo što svojoj deci misle najgore, jer za dalje ne vide.

Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama

Za sistem volovskog društva kriva je postpetogtobarska elita. Pisac ovih redaka, kao đak i student,  je učestvovao u svim demonstracijama od 91’ pa mu se može da govori.

Malograđanštini je dospeo resor prosvete u podeli vlasti.

I hteli su da naprave Real po merili igrača koji igra u kukuruz ligij, jer za drugu nije, ali misli da zaslužuje Real iz Madrida.

Uveli su demokratiju u školi, ali i razvoj nesposobnosti da učenik razvije sopstveno mišljenje jer sopstveno mišljenje se razvija samo tamo gde postoji elemtarni red: ko je profesor-a ko đak.

Psihološko-pedagoško mrsomuđenje o dečijim pravima.

Naravno, jebavanje u zdrav mozak sa isto tako glupim kursevima koje neko finansira.

Izbacivanje opcija kažnjavanja, davanje jedinica, ili ne daj bože ponavljanja.

Tako se u Prijedoru desio slučaj da je čitav prosvetni kolektiv na čelu sa direktorom završio na sud.

Zbog tužbe roditelja oko dečaka sa Aspergerovim sindromom. Jer, po njemu, vrši se diskriminacija jer mu ne dozvoljavaju da pređe u sledeći razred.

Ali kako?

Postoje kriterijumi koje učenik ne može da ispuni.

Nastavnik ne može da pređe preko toga jer polaže nekome račune, a najviše đacima koji su najbolji.

A ako nesrećnom učeniku, da u najmanju ruku dvojku, svima mora po jednu ocenu više.

I dođosmo da su svi genijalni, a najpametniji budale koje će vrlo brzo da postanu problematični jer će da steknu otpor prema školi i nepoverenje u institucije.

A nije kriv roditelj, jer negira činjenicu da je njegovo dete takvo.

Nisu krivi ni profesori, koji ne mogu da ga puste i koje javnost osuđuje na smrt.

Pa ko je onda kriv, majku mu?

Izgleda krivca nema jer ovu državu ne čine ni roditelji ni profesori, a ni njihova deca koja keca neće a dvojku ne mogu da zarade.

Nekada su postojali defektolozi koji iz takvih đaka izvlačili najbolje.

Imali su znanje i veštine koje su se negovale u specijalnim školama.

A sada je uvedena inkluzija.

Neko mrsomudalo je stvorilo sistem ljudskih prava koji ima za cilj da najgore ubaci među najboljima i da naprave prosek.

Jer onim đacima, iznad proseka, nisu potrebni roditelji da bi rekli da je profesor kreten.

Ti, iznad proseka, našli bi reč na svaku profesorovu reč, ma koliko ružna i ogavna bila.

Jer pravi se stvaraju u borbi sa autoritetom, a ne skrivanjem iza autoriteta. A to podrazumeva i pobedu. To podrazumeva i trpljenje ponižavanja, puzanje kroz blato, ili čekanje da se na argumentovan način dođe do pobede. Tako rade pobednici. Bilo učenici, vojnici ili sportisti.

A ovoj deci očito fale reči koji se uče iz knjige.

A sa knjigama stoje nikako.

A ni njihovi roditelji bolji nisu.

I da završim anegdotom moje sestričine kada je kao osnovčić dobila jedinicu u školi, a na kuđenje svoje bake samo reče: Ćuti bako, mogla sam da ne dobijem ni jedinicu.

Pravda za Jozefa K.