O svima nama: Tamo i Ovde

Nedavno sam napisao jedan tekst o kafani u Majamiju Rakija Lounge i vlasniku Miroslavu Banjcu, a onda sam počeo dobijati dosta zahteva za poznanstvom. Razgovarao sam sa ljudima. Neki su bili iz Srbije, Slovenije, Hrvataske, Bosne…
I Miroslav me je pitao kako znam kako se oni osećaju tamo? A kako ne bih znao kako se moj narod oseća Tamo kada sam odrastao sa njim Ovde. Da ne ponavljam priču o Tozi harambaši, Bogdanu kafedžiji i kafani „Ćirimidžija“, a što možete videti ovde http://www.sasamladenovic.com/kako-odabrati-kafanu-od-cirimidzije-preko-iraka-do-majamija/

Moja majka je makedonka i vrlo rano sam naučio pesmu Tuđinata pusta da ostana. Nigde se, ali baš nigde ne oseća kao u Makedoniji. I nigde nema tog pomešanog osećanja radosti i tuge kao dole. Bila je to velika porodica još veće familije.
Imao sam sreću da sam bio bogat ujacima i tetkama. Tada su bili mladi, školarci i po povratku u selo za vreme letnjih raspusta bi se očas posla pustila ploča i napravila igranka. A onda bi moj deda uzeo gajde, e onda bi se igranka pretvorila u sabor.

Prvo mi je u inostranstvu otišla tetka sa tečom koji je bio čovek kova koga je nemoguće zamisliti. Ma koliko god širogrudog i dobrog čoveka zamislili, nedovoljno je. Pomagao je svima koji bi se sa ovih naših prostora(da budem politički korektan) odmetnuli u tuđinu. Dok sam živ ne mogu zaboraviti čokoladne Deda mrazove koje sam godinama čuvao sve dotle dok se nisu razbili. Kada sam upisao fakultet i dok me je kao moj zaštitnik u velikom gradu vozao da tražimo davno zaboravljene rođake, ne za više osim da znaš da nisi sam, i kada bi se svi plašili da im nešto ne potražimo, osećajući kako se osećam samo mi je rekao „ Ne se sekiraj, jas davam so kapa, a mene ke bog so vreka“. Ali prerana tragična smrt ga je sprečila da uživa u svom darovanju.

Onda je otišao moj ujak. Radio je u državnoj fabrici, i po povratku iz vojske spakovao se i pravac Švajcarska. Teča je našo drugi posao, a on preuzeo njegov. Za prvi dolazak doneo mi je crni duks sa preslikačem koga još uvek čuvam.
Godine su prolazile i oni bi svakog leta dolazili. Pevali bismo i svirali o toj tuđini. Deca su rasla, postajali su ljudi, oni su starili, a ja sam i dalje ostajao večno mlad :-).
I posle više od dvadeset i pet godina otišao sam da ih obiđem. Varošica na obodu Bodenskog jezera. Mesto iz koga je davno otišao jedan Švajcarac koga sam sreo u kao medicinskog tehničara u bolnici Čadu, u gradu Abeše, blizu granice sa Sudanom. Kada sam mu rekao da znam gde je Bodensko jezero i da sam bio (slagao sam ga) samo me je pitao da li je još uvek tamo lepo, da li su livade i dalje onako zelene kakvim ih pamti i da li još uvek ima snega i u maju. Jeste, baš tako je, odgovorio sam mu, a onda na moje pitanje zašto ne ode samo je rekao da je on sada starac, Čađanin i da ima veliku familiju ali nema para, Air France je skup za njega… i otišao je.
Proveo sam sa ujakom nekoliko prelepih dana. Nije on mnogo stariji od mene, blizu smo bili generacijski, tako da smo uvek bili kao drugovi. Vodio me je na poljoprivredno imanje na kome je prvo radio. Pozvao je gazdu i on je izvirio kroz prozor. Pričali su i ovaj mu se žalio kako njegov sin nije zainteresovan za poljoprivredu. Ušli smo u štalu i pokazao mi je gde je čistio kravlji izmet. Spavao je u nekoj ostavi koja me je posećala na ostavu za sluge iz naše serije Zimovanje u Jakobsveldu, ili Salaš u malom ritu 2. Nije tada bilo automatizacije i nije mu se dalo da se momči: osećao si se na miris goveđeg izmeta, govorio mi je ujak. A dan je počinjao zorom, a završavao se kada padne mrak. Jedina mladost je bila povratak u rodni kraj u kome će se vrlo brzo zapucati.

I moj ujak je dovodio i pomagao kapom i šapom. Imao je dobrog mentora, i posle izvesnog vremena je zašao iz štale, a naši ljudi su vredni, iako ih ovde doživljavaju lenjivcima.
Onda mi je pokazao drugo radno mesto, pa sledeće… I šetali smo selima Švajcarske pevajući u sebi Tuginata pusta da ostana.
Uveče, on, njegov sin (kao šofer 🙂 ) ja, naš zet (od tog mog teče) otišli u makedonsku kafanu skoro pedeset kilometara udaljenu. Ljubazni gazda nam pričao kako je za vikend imao srpski ispraćaj za u švajcarsku vojsku. Ja sam se nasmejao, pošto kod nas je odlazak u vojsku već bio ukinut, a umesto ispraćaja kada se postaje čovek, počelo je sa demonstracijom bacanja para kada deca postaju još- razmaženija deca.
I ujak i zet su naručivali Jelen pivo. Najbolje pivo koje postoji, govorio je ujak. Bilo je nemačkih i švajcarski i šta ja znam kakvih sve piva, ali mi se ušibali od domaćeg Jelen piva koje je sigurno plaćeno skuplje nego što je Ginis u Beogradu. Red pevanja, pa plakanja, pa bi se onda neko nakačio i pričao o nekom veliko biznisu, a onda bi došao neko drugi i govorio o tome kako laže i kako je prevario neke ljude, pa bi se pojavila još po koja tura od konobara, vlasnika kafane, pa od toga što se hvali da ima biznis, pa od toga što kaže da taj laže… i moj, tada mali brat koji je tek počeo da vozi, se unervozio do te mere da je rekao hoćete da vas pakujem u kola ili da vas ostavim da očistite kafanu. Ujutru sam ličio na jelena sa sve rogovima, ali ajd’ da vidim vodopad na Rajni i Konstancu, taj univerzitetski grad u kome je dosta našeg sveta moralo da ode po diplomu, a ne kao sada da se može kupiti na pijaci iza ugla na nekom univerzitetu. Doduše, tada smo imali predsednike sa Rajne a onda predsednike švajne (Schwein).

I ajd’, uveče tamo gde ide mladost. Popismo pivo, pa napolje cigareta, pa pivo…pa kao i u svakom kafiću ništa se ne dešava. Ma kaže mi brat, dugo nije bio u srpski klub, a tu je negde blizu. Ma da odemo, ja ti u diskoteke nikada nisam išao, kažem ja. I na vratima dinarodi. Krupni momci od dva metara. Red rebara, red šunke. Slanine nigde. Kad nas izopipaše i pošteno platismo kartu, uđosmo u klub. Osetiš naše. One koje su roditelji skupili toko devedesetih, one koji su pobegli, oni koji nešto muljaju da se ne bi vratili… ma sloboda. Pitam konobara, jel’ zabranjeno pušenje, on mi kaže jeste, a onda ću ja, pa vidim ljudi puše, pa puši i ti brate ako ti se puši, ali je zvanično zabranjeno. I šta ću, zapalim cigaretu, pa red Bjelog Dugmeta, pa Halida, pa Cece, pa Čole…pa minića, pa vrckanja…i tada Moj je život Švicarska….stoje dvojica zagrlljeni, pevaju a jebu majku Švicarskoj, jebu joj mater ali se kući ne bi vraćali. I onako, pripit, rekoh bratu, idem da probam da izvučem piće. Pitam konobara ko je ovde gazda i predstavim se kao novinar jednog lista za koji sam bio napisao neki tekst. Ako me pita, znam vlasnika, urednika, novinare… Uvede mene od kod gazde, prestavih se ja njemu, a on će meni da ima poslovni sastanak i da ga sačekam. A poslovni sastanak u ostavi sa gajbama. Sedoh ja na jednu gajbu, on sa poslovnim partnerom, vidi se naše gore list, ugovara biznis. I kada je završio, kažem ja njemu da hoću da napišem o njegovoj kafani, a on će meni, može, ali samo nemoj o politici i o nacionalizmu jer kod mene dolaze i Srbi, Hrvati, Muslimani Šiptari… Taman posla, rekoh…pa ni na pamet mi nije palo…Nasmejah se u sebi, izađoj iz poslovnih prostorija i naručih piće, sebi, bratu i još dvojici momaka koje smo upoznali, naravno o svom trošku, a njima rekoh da je gazda platio. A gde sam mogao da im kažem da idem da vidim kako to izgleda iznutra ili da im pričam o profilu naših ljudi…

Upoznao sam divne mlade ljude, koji su trbuom za kruhom otišli kao i moj ujak; ali bilo je tu i uništene dece kao produkt roditelja koji su bogati samo među svojima, ali nedovoljno da bi bili prihvaćeni od švajcaraca. Nisu mi se dopali. Nisu imali onu toplinu, koju je imao moj ujak ili ta dvojica momaka koja su pevala Moj je život Švicarska. Bio je to svet meni stran, jednako blizak razmaženim deranima sa Beogradskih splavova koji arče imovinu svojig rodetlja stečenu na način da se ne žali. I osećala se i tamo ta podvojenost: na došljake koji bi bili tu za parčetom topline i one druge, koji su bili tu da pokažu ne koliko su postigli, već koliko oni drugi nisu.

I opet ću biti u Africi. I kao i prvog puta opet ću sresti naše koji će znati da smo naši iako smo ovde svako svoj- a mi njihovi. Lečićemo našu bratiju sa kojom smo ratovali, ne iz političke korektnosti, već će to biti neka iskrena briga. A uveče će u u UN restoranu koji su držali albanci da dolaze tanjiri pečene piletine. Glavni menadžer albanac iz Makedonije će jednom prilikom, kada bude uhvatio nigerijskog oficira kako ga potkrada za gorivo, reći da kod njega samo Srbi mogu da uđu sa oružjem! Paradoksalno i nadrealno, ali je on to rekao iz čiste duše.

U postu http://www.sasamladenovic.com/kako-odabrati-kafanu-od-cirimidzije-preko-iraka-do-majamija/ se možete podsetiti o Tanjnoj kafani UNdercover, i kako ta virtuelna normalnost živi tamo gde nisu naši domovi kao jedna podsvesna želja da dom bude dom, a dom nije isto što i kuća ma koliko raskošna bila.