U Adis Abebi. O Svetom Patrisu Lumumbi, Svetom Titu.

Jeste Mr Hokins bio u pravu.

 Osećao sam se trutasto. Zabijen u svoju ćeliju pokušavajući da izvučem bilo šta što bi joj skrenulo pažnju. Nisam joj bio zanimljiv, a sedela je tik pored mene.

Sad ćeš da upoznaš najlepše žene Addis Abebe, govorio mi je Srđan dok smo sedeli u restoranu i čekali ih da se pojave.Srđan je bio pilot i radio za Etiopiju aerlans. Upoznao nas je Aca, moj prijatelj, koji je radio kao naš diplomata i kod koga sam trošio afrički odmor. Znao je Srđan  šta su najlepše žene Afrike. Obilazio je svet. Uverio sam se i ja, jer sam sa tom kompanijom i došao dovde. Stjuardese su imale kožu boje lešnika i osmeh poput meseca. Nosile su tradicionalne etiopijske haljine i kad su završile sa objašnjavanjem  šta treba da radimo u slučaju opasnosti, ja sam shvatio da sam beznadežan slučaj. I da sam već spreman da odem u smrt jer od njihovog objašnjenja ništa nisam upamtio. Ali sam upamtio svaku šaru na njihovim haljinama.

My dear friends from Ethiopia

Sedeo  sam u tom restoranu i osećao se poput beskorisnog truta koji čeka milost matice pa da ode na onaj svet. Surova je pustinja. Surova je i korava uniforma. Osećam njen parfem. Oči ne mogu da joj vidim. Sedi pored mene. Hteo bih samo oči da joj pogledam. Osećam da su krupne. Ali ona mene ne gleda. Razgovara sa svojim prijateljicama. Srđan je zagrljen sa svojom devojkom. Ona je advokat. Ima tršavu i dugu kosu. Šarmantna je. Kako su devojke ovde šarmantne i kakav je taj osmeh poput meseca? Govorim im o Čadu. I Ahmetu. I o Silvesteru im govorim. Ali im ne govorim kako Silvester kaže da su mlađe žene lepše od starije. Ovde su sve žene mlade. Možda je taj momak i u pravu. Nedostaje mi sad. Navikao sam se na njega prethodnih meseci.

Sve to govorim samo da vidim oči te crne devojke koja je pored mene. Rekla mi je da se zove Ana Mari.Usne su joj pune. Kosa joj je u pažu. Pokriva deo lica. Vrat joj je dug. Nosi crnu haljinicu pripojenu uz maleno telo. Taman toliko da ga stavim u džep i pobegnem. Nosila je visoke potpetice koje kao da su bile više od tela.

Svi se smeju mojim dosetkama. Ona se ne smeje, već se iz pristojnosti smeška. To me čini nesigurnim.

Dodirujem je telom. Slučajno. Osetio sam da nešto hoće da mi kaže. Ili to pustinja govori iz mene. Ispraznila joj se čaša. Čekao sam taj trenutak. Sad je na mene red. Nervozan sam. Valjda su i  trutovi tako nervozni kad osete zov matice. Potrebno je izaći iz zatvora. Uništiti ćeliju.

Ispila je poslednji gutljaj vina i taman je krenula da uhvati flašicu, krenuo sam i ja. Dodirnuo joj ruku. Pogledala me je. Krupnim očima. Zelenim. I nasmejala se. Pretvorila me u kamen. Rekao sam joj, da u mojoj zemlji žene uglavnom piju a muškarci samo služe da dolivaju piće. Nasmejala se, opet. Pitala me je kako se zove moja zemlja. Pa ona me nije ništa ni slušala? Ili se pravila da sluša. Rekao sam joj ime moje zemlje. Pitao sam je da li je iz Etiopije, iako sam znao da nije. Ona je bila drugačija. Imala je pune crnačke usne. I koža joj nije bila boje lešnika, već crna. I imala je prelep parfem. I dug vrat. I kosu koja je na paž padala duž njenog vrata.

–  Iz Johanesburga. Rekla mi je i opet okrenula glavu. Beli prepotenko koji uzalud pokušava da pokaže svoju superiornost. To je mislila. Sigurno to.

I opet se okrenula ka meni, uhvatila me za ruku i pokazala svoju.

– Tvoja koža je bela, a moja crna.

 

Trut se probudio. Probudio se Mr Hokins. Tada sam se ja nasmejao i rekao joj da ja nisam belac. Tada me je zbunjeno pogledala i ništa joj nije bilo jasno. Sada je na mene red.

 

– Da… ja nisam belac.-ponovio sam samouvereno.

-Ali tvoja koža je bela?-pitala me je zbunjeno.

– Ali je moja duša crna.

Jeste bilo patetično. Znam da ćete se smejati Mr Hokins. I Old Šaterhend nikada nije izjavio ljubav Nšo Či. Sad sam saznao zašto. Divljina ga je sigurno učinila takvim da su sve ćelije pucale u njemu pri samu pomisao na Nšo Či, ali čim bi ona bila u njegovoj blizini nije znao šta će od sebe. Kao ja sada. A onda sam joj pričao da je moja zemlja u Evropi isto što i Afrika. I da smo mi zapravo crni Evropljani. Ona se smejala. Sad me je gledala blagim pogledom. Smejala se iskreno. Nije više smeškom kojim se smejala iz pristojnosti.

– Ali kako Crni Evropljani?

E onda kao i svaki Srbin dotakao sam se onoga u šta se najbolje razumem-u politiku.

 

Pričao sam joj kako su nas bombardovali i kako su hteli da nas porobe. Robstvo je spas. Robstvo je za mene spas. I mi smo živeli u evropskom aparhejdu. Krupne reči sam izgovorio. Pitao sam je za Tita i Jugoslaviju. Nikada nije čula. Mlada je. Tek je završila fakultet.

E onda je sigurno čula za Patrisa-mislio sam u sebi- i rekao sam joj da sam živeo u ulici Patrisa Lumumbe. U studentskom domu koji se takođe zvao Patris Lumumba. I kako je Tito bio najznačajni belac u Africi, a Afrikanci u mojoj zemlji su bili kao kod svoje kuće.

– Stvarnoooo!!!-uzviknula je.

O presveti Bogovi Patrise i Tito uslišite moje molitve-molio sam se u sebi- drugo mi ništa ne preostaje.

Patris Lumumba

Više se nije okretala ka drugaricama. Bogovi su Bogovi.

Pričala mi je o getoima u Južnoafričkoj republici i Johanesborgu. O svom ocu koji nije rasista. I kako eto, kad bih ja bio sam ne bih smeo da se slobodno krećem. Hteo sam da joj kažem da ja ne bih poželeo da budem tamo sam, već sa njom, ali, kako reče Mr Hokins Trutovi su smotani.

Izvinjavala mi se zašto je bila neprijatna prema meni, jer je većina belaca takva-misle da su najpametniji. A ona to ne voli. I smatra da smo svi od crvene krvi i cvenog mesa, a u kakvoj koži ćemo se naći, to je Božja volja.  I onda smo pričali sve i svašta i smejali se, i smejali… I pričali… I tada su njene drugarice ustale. Moraju ujutru da ustanu za seminar svoje kompanije Etiopije ejrlans. Ona je iz Johanesburga došla samo zbog toga, i rekla mi još da joj je žao što mora da ide.Molio sam je da ostane. Još pet minuta. Za tih pet minuta bi, čini mi se, Saharu vodom natopio.

 

A onda je trut izašao iz ćelije. I na ekranu telefona ukucao broj svog telefona i pokazao joj. Zastala je. Pogledala me. Ukucala je u svoj telefon. A onda me pozvala i ostavila identifikaciju. Za 45 minuta, dole ispred hotela, rekla mi je.

Ali trut je ostao trut. Vozio se Adis Abebobm četrdeset pet minuta taksijem, a ona se na telefon nije javila. Sreća pa je taksisa bio brbljiv momak.