O svecu koji štiti skitnice, ali ne prevarante i jeftine secikese

Kada sam polazio u Afriku stavio sam u torbu i ikonu sveca. Iako u svece nikada nisam verovao, ali poneo sam je.  Stajala je moja ikona na stolu pored sveće. Bilo je svečano. Svečana trpeza, svečana uniforma i gosti Norvežani.

Kako sam se kao dete  radovao tom svecu? Ugašeno svetlo, na stolu kolač sa velikom svećom koja treperi; na kolaču iscrtana goveda, i njive, i štale, i kuće. I molitvom se dozivaju na tone žita, i molitvom se odziva kiša i grad. Domaćin, čiji smo bili gosti, leđima okrenut, ne priznaje sve svece i sve bogove. Takvo vreme bejaše. Majka njegova, starica, pogledom, ćutke ga grdi, krsti se. Otac njegov, senilan starac koji stalno o nekom magarcu priča. I bombi koju je u ratu umesto na neke Bugare, na to magare bacio. Moj otac se hvata za kolač. I svi se hvatamo. Ja stojim na stolici, stolica pada. U nesvesti sam. Sa glave šiklja krv. Udario sam arkadom o ivicu stolice. Jebo vas Bog, eto šta uradiste. Čuo se glas domaćina koji nije slavio. Sram te bilo bezbožniče jedan, samo deca da ne ispaštaju što na Boga huliš. Rekla je stara majka. Peškirom su mi krv s glave brisali. Sutra su dolazili gosti. Stara majka se nije radovala. Vesela je ta baka bila. Vesela i dobra. Ali se nije tada radovala. Samo tada. Donela bi mi kolače čim bih tanjir ispraznio. A posle sam povraćao. Kako sam povraćao. Od tada ne jedem više te kolače.

 I slavili smo našeg sveca, ovde, u Sahari. Okrećemo kolač. Na stolu stoji moja ikona. Čuva mene – skitnicu. Ima magaraca i ovde u Africi. Bugara nema. Kao dete sam. Slikam te vesele vojnike koji su odskitali dovde – do Afrike, i gledam ih kako se mole Svetom Nikoli. Ruke su im podignuto visoko. Drže kolač i okreću ga. Za zdravlje i rodnu godinu. Skitnica sam. Od vajkada. Kao klinac sam u mašti imao svoj zavežljaj koji sam nosio negde daleko. U nepoznato. Gde babe bez zuba grickaju neke semenke, pljuju i prave neko pivo. Gledao sam na televiziji. Dete sam bio. Bio je neki istraživač koji je pio to pivo. I koji je zajedno sa afričkim domorocima jeo vaši koje majka čisti sa dece. Deca su bila lepa. Grozio sam se tih vaši. Ali divio istraživaču. I gledao sam kako na Afričkoj reci lovi ribu. Dane sam provodio na reci zamišljajući da sam ja taj istraživač. Nameštao sam gliste na udici i lovio krkuške. Tada sam prvu ribu upecao. Stajao sam na kamenu i nosio neke gumene, plave čizme. Zakačilo se nešto na struni, povukao sam štap i sa sve ribom pao u vodu.  Ovde deca ne love ribu. I te crne majke, kako ih je snimao, taj, moj istraživač i  danas su crne. Deca su stvarno lepa. I osmeh je isti. Svega toga sam se setio na toj, našoj, krsnoj slavi. Dok smo palili sveću, okretali kolač i dok sam gledao sveca sa ikone koju sam stavio u torbu kada sam polazio za Afriku..

Deda mi je govorio da naš svetac štiti skitnice i pijance.  On je bio skitnica bez želje za skitanjem i pijanac radi duše. Skitao je za ciglarskim hlebom, a pio je dušu da nahrani. Meni tada nije bilo jasno kako se duša rakijom hrani. Ali tako je govorio moj deda.

Zvao me je jednom i rekao ovo je za tebe. Najvrednije što imam. Ikona Svetog Nikole, kalemarski nož, medalja za hrabrost, stari drveni ciglarski kofer i izlizani kožni novčanik u kome novca nije bilo. Osećao je da se kraj bliži. Kraj nije priznavao.

Skitao je bez želje i pio zbog duše. Torbom  po belom svetu. A u njoj alat i nada. Ciglar je bio moj deda. I pričali su mi ljudi kako je liticom pijan prošao. I još dodali da ga sigurno neki svetac čuva. A pričao mi je i kako je vuka motkom ubio; kuršum mu u ratu uvo okrznuo, a kad bi pijan bio, pričao bi o nekim stranim vojnicima koje je poubijao. Mitraljezac je bio. Samo tada bi pričao. Trezan ‒ nikada. Rat je bio sinko, govorio bi. Gladni i bosi. Nikome dobro donosio nije, ali moralo se. I imao sam pomoćnika. Držao mi redenik. Govorih mu da glavu ne diže iznad rova. I kuršum, pap…, pa posred čela. A mlad je bio, a ocu njegovom rekoh  da ću ga živog vratiti. Da je mene pogodilo, pa da nikome reč  ne dugujem. Govorio mi je deda u trenucima kada je dušu rakijom častio.

Deda je umro. Kuća pala. Ostala je, ta, ikona koja štiti skitnice i pijance. Ja sam voleo i skitnice i  pijance, ali najviše moga dedu i sveca. Iako u svece nisam verovao. Tada sam našao skitnicu u sebi. I ne moraš da skitaš da bi bio skitnica. Dovoljno je da bežiš u svetove daleke i svoje.

Okretali smo kolač. Kao dete sam. Radujem se. Na stolu ikona koju sam doneo od kuće. I koja nije ta-koju mi je ostavio moj deda. Ovo je druga ikona. Koja štiti skitnice, ali ne prevarante i jeftine secikese. Kako mi je govorio Mr Hokins.