Peša je moj drug. Lekar koji stihovima čuva uspomene na svoje pacijente i kada bez pozdrava odu odakle se pozdravi ne šalju. Pišem ovo, ne zbog usnulog deteta , već zbog našeg usnulog zdravstvenog sistema koji, poput pacijenata, odlazi tamo odakle se pozdravi ne šalju. Ali prvo pročitajte Pešine stihove.
Prozor se hrabro za svetlost bori U malenoj sobi,ovoj, nedavno zavladao je mrak A podne je, I lavež vezanog psa doziva usnulo dete Probudi se, nahrani me! Dlanovima pritiskam njegove grudi Dozivam srce od bolesti gluvo Podne je, I jecajem sirota majka šapće usnulom čedu Probudi se, zagrli me! Udahni rukama, poteraj njime krv Molim vreme da stane dok svaki novi tren zamece tragove Podne je, nemušti pogled očev bodri usnulo dete Probudi se, poljubi me! Prozor se hrabro za svetlost bori U ovoj, malenoj, sobi svetlosti biti nece A podne je, nemoc na licu mom ljubi usnulo dete Spavaj mirno dečače!
Iz stihova nije teško zaključiti kako dr Ivan Pešić doživljava posao koji radi. Iz stihova nije teško zaključiti kakav je dr Pešić čovek. Iz stihova nije teško zaključiti da bi na osnovu svega sigurno hteli da budete u rukama takvog lekara. I na kraju, naravno, da citiram nemačkog lekara iz vremena kada je medicina služila čoveku, Hermana Notnagela, da samo dobar čovek može biti dobar lekar. Povod svega ovoga je snimak koji se širi internetom gde dve doktorke odbijaju da prime dete, jer nije njihov pacijent. I oglašavanje lekara koji opravdaju postupak doktorke jer, kako kaže jedna, majka je trebala da da detetu sirup protiv temperature i stvar bi bila rešena. Ko je u krivu ili u pravu, ne znam, ali krenimo redom:
Kao što iz mojih tekstova znate, detinjstvo sam proveo na selu. I bile su jake zime. Ćale je bio seoski nastavnik i živeli bismo po nekim iznajmljenim sobičcima jer u selima ljudi nisu imali velike kuće. I često bi me hvatala temperatura koje se sećam po toplini majčine brige dok me budi i komovicom trlja dok ja kroz san gutam dečiji aspirin, koji je, ako se ne varam, pravila Krka, i na dnu zelene kutijice je imao narandžastu prugu. Možda je otuda danas i moja neobična ljubav ka rakiji, ali poverenje treba zaslužiti. A mene je htela ona velika temperatura. Od 40 C ⁰, i jedino čega sam se bojao je što sutra neću moći na sneg. Nije bilo Vitamina C, suplemnenata za imuni sistem, dovoljno tečnosti, crvenog meteoalarma i ostalih gluposti kojima se tera potrošački svet da prazni svoje novčanike. Bolest je bila deo odrastanja.
Nekada bi me majka odvela u ambulantu sela , 10 km udaljenog , naravno uz čekanje autobusa koji bi dva do tri puta dnevno saobraćao ,i tada bi me dočekalo nasmejano lice moje doktorke Marijane. I sem nje, i straha da mi ne da injekcije, ništa drugo ne pamtim. A ta divna žena kao da je znala da bih se ja još više razboleo od igle i mirisa penicilina, na koje je tih godina ambulanta mirisala, i uvek bih od nje izlazio zdrav i spreman za novo upadanje kroz napukao led u hladnu reku, koju ovih dana zarobljuju u metalne cevi, ma koliku god temperature imao.
Doktorka Marijana je tada bila mlad lekar opšte prakse koja je lečila sve. I nije se tada uputima sakrivalo neznanje. A znala je da gorštaci koji pređu po 15 km pešice, na sankama ili u volovskim kolima sigurno ne mogu da pređu još tridesetak gde je bilo specijaliste. Lekari su se štitili znanjem, ali je bilo i poverenja. A država je to znala da ceni. A ona kao najbolji student medicine je došla tamo gde je bila najpotrebnija. Na selo.
Prvu unjekciju ću dobiti nešto kasnije, kada budem dobio težak bronhitis od koga i danas imam pečate po plućima, i zbog koga mi je majka stavljala ugrejaone trice na plućima, za koje danas posle položenih ispita ne verujem da su mi pomogle više od linkomicina i garamicna kojima su me dva puta dnevno bockali, ali majka je uvek znala i uvek će znati da nešto mora da uradi.
Pa se s toga vratimo majci tog deteta koja zna da nešto mora da uradi. I recimo da ne znamo da li je dete ranije bilo teško bolesno i od čega. Možda je bilo ozbiljno bolesno i da su ulagali i poslednje napore da dobiju lek iz inostranstva. I što je normalno , da je strah zavladao njome. A strah dovodi do panike, a panika do nekontrlisane reakcije. Zamislite paničnog lekara ili oficira. To je ravno ubistvu.
I ta majka očekuje da neko samo pogleda dete, da otkloni sumnju. I verovatno bi ona otišla kući. Ali novine kažu da je neki lekar već pogledao dete i da je majka htela drugog lekara. Majka sumnja, iako lekar, u ovom slučaju, ništa nije kriv. Možda je i samo kolateralna šteta potvrđenih sumnji da su mnogi tu, gde jesu, iako ne zaslužuju. Lekarke su mogle da budu racionalne, da potvrde dijagnozu lekara ako je u redu i ništa ne bi koštalo, a ni RFZO ne bi bio dodatno opterećen. Čak bi se poverenje učvrstilo. Ali umesto toga dve činovnice sa stetoskopima kažu, nije naš pacijent. Da se razumemo, možda su lekarke u pravu, kao činovnice. Ali pretpostavimo da imaju svoje ordinacije i da li bi vratile pacijenta koji treba da plati izvesnu sumu jer trenutno lekar koji ih vodi nije tu? I da li bi se tada pedijatrica sa fejsbuka, mislim da je iz Prijepolja, oglasila da majka mora da zna šta treba da da detetu? Da li majka treba da zna da popravi bicikl ako se detetu slomi glava na zadnjem točku, ili ide kod masjtora? Ova lekarka bi verovatno kupila novi bicikl, tako je I sa narodom, jer ko ima para ne čeka u Domu zdravlja urušenog zdravstvenog sistema Srbije, već dete vodi kod privatnika za koga sam uveren da pacijente ne vraća. Mada, s obzirom da dobar deo radi i u državnim, moguće da bi pacijente poslali sutra dan kod njih istih, samo u državnoj službi.
Ali, I svega toga ne bi bilo da postoji pravna država. Da reformu zdravstva nisu radili oni koji su je pravili po meri svojoj. A napravili su je tako da dobiti posao lekara je bilo moguće na sledeće načine: politički, parama, putem kreveta ili baš da nemaju koga, što je danas retko. A kad dobiješ posao, kao da si upao u tamni vilajet. Reforma je urađena tako da već u startu se kod mladog lekara stvori otpor prema svemu. I jedina želja je da se pobegne bilo gde. Dobiješ đilkoša za direktora, dobiješ nezainteresovanu činovnika za načelnika, i nemogućnost da ikada odeš da naučiš nešto više. Primarna i sekundarna zdravstvena zaštita je finasirana od strane lokalne samouprave. Dakle, ako nađeš posao u Crnoj Travi, nikada od tebe ne može biti anesetziolog, kardiohirurg… Živećeš dok ima i poslednjeg starog čoveka, a sudnji dan je blizu. U prevodu uništene su sve ambicije mladog čoveka. Ako i dobiješ neku specijalizaciju, (kao što je moja prijateljica kao odličan student i još bolji specijalizant pedijatrije) moraćeš da se vratiš tamo gde su ti je dali. Bez ikakve šanse da imaš mogućnosti da se baviš nečim većim. U prevodu, ako popravljaš Jugo nikada nećeš moći da naučiš da popravljaš BMW, jer nemaš od koga da naučiš, a ako i naučiš nemaš kome da popravljaš, a naravno, nemaš ni licencu.
I svega toga ne bi bilo da dosta ljudi nije zalutalo u medicinu, i da otvoreno mogu da tvrdim, da pojma nemaju. Kao što je dosta ljudi zalutalo i u prosvetu. Korupcija svaka vrata otvara, ali najbrže državna. I kada se javnost uzburkala pojavili se vampiri iz Informera željni krvi. I eto ti činovnika doma zdravlja koji umesto da stišava strast, on je potpaljuje. A to meni ukazuje na sumnju, ne da je majka u pravu, već da lekarske činovnice sigurno jesu u krivu. Pa elementarno načelo kapitalizma kome stremimo je da je potrošač uvek u pravu. Ali, naš svet bi da je jednom šakom u državni, a drugom u privatni sektor. A takvi su pitomci stranačkih popečitelja koji bi se u svakoj guzici koja je na vlasti nabili. Jer čaša meda ište čašu žuči… ali ne znaju ti oni za Njegoša.
Tako da naša sudba zavisi od takvih, nekakvih, buzdovana, kao onaj koji je vodio kolo u Paraliji, ili njemu sličnih.
I na kraju, kao neko ko je dobar deo profesionalne karijere proveo u bolnici, i ko je i privatno i profesionalno okružen lekarima, mogu reći da je većina kao dr Ivan Pešić, ali oni do svoje šanse da se pokažu u ovakvom sistemu, za koji smo svi mi krivi, teško da mogu da dođu. Lečiće vas palančko-partijski đilkoši, a to je izgleda i cilj… Jer kako jedna davna reklama reče. Što manje korova više kukuruza… Pa sada ko je za koga korov…
O tome, gde je naše zdravstvo, da se zabrinete I nasmejet možete pročitati I u moj crnoj komediji Guten Morgen Srbijo http://www.sasamladenovic.com/guten-morgen-srbijo/. Junaci su stavrni, I ima ih I među vama.
P.S. Doktor Pešić je lekar u Somboru, pa eto Somborci, ako nisu znali, sada znaju kakvog lekara imaju.
Оставите одговор