O depresiji

Neću da vam pričam o biohemijskim mehanizama i nekakvim neurotransmiterskim klackalicama kako depresija nastaje. Niti o inhibitorima preuzimanja serotonina koji bi vašu depresiju trebali učiniti podnošljivom. Niti o stotine lekarskih ili nadrilekarskih životnih učitelja koji će vas ubeđivati da vaš pogleda na svet zavisi samo od vas, ali naravno, posredstvom njih: jedni, tako što će vam davati šarene pilule za lilule, a drugi, nasmejani sa raširenim rukama uprtim ka potrošačkom Bogu ubeđivati vas kako da u da u deset tačaka se otarasite depresije.
E pa neće biti baš tako.
Za početak da vas podsetim o velikim imenima koji su patili od depresije: pisci- Nikolaj Gogolj, Fjodor Dostojevski, Sergej Jesenjin,Vladimir Majkovski, Vidžinija Vulf, Silvia Plat, Ernest Hemigvej, Branko Ćopić, Branko Miljković… kompozitori-Čajkovski, Gustav Maler…, slikari- Edvard Munk, Frida Kalo… uspešni sportisti- Ergić, Čavić… , glumci- Merlin Monro, Robin Vilijams, muzičari- Elvis Prisli, Kurt Kobein, Emi Vajnhaus…
Veliki američki državnik Abraharm Linkol je u stanju duboke depresije uspeo da pobedi u građanskom ratu u Americi, dok je naslednik čuvenog osnivača Fijata Anjelija izvršio samoubistvo iako je ispred sebe imao sve: novac, slavu i da li uspeh?
E sada, kakva je sličnost i razlika između pobede Linkolna i samoubistva Anjelija?
I jedan i drugi su živeli pod teretom da moraju da uspeju. Jedan je svojim slomom video krah ljudi koji su bili iza njega, dok je drugi svoj slom video kao nesposobnost da dostigne visko postavljen cilj koji nije postavljen od njega samog-već nametnut. Dakle, jedno je pobeda u borbi za uzvišeno; drugo poraz-u borbi za ličnim.
I onda dolazimo do čuvenog pitanja Dostojevskog u Zapisima iz podzemlja „ Da li je bolja jeftina sreća ili uzvišena patnja“? Jeftina sreća ne otklanja crne misli. Potrošiš paru ali odeća visi o isti čiviluk, a taj čiviluk, tj sebe, opet gledate istim očima. Ali, ako je negde uzvišena patnja, ili znate zašto patite, onda ćete znati da vaš slom ne ruši samo vas, već ideju koju nosite sa sobom, i nemogućnost da u nekoj nadi ta ideja postane stvarnost.
Dakle, sve je više čiviluka na kome se kači odeća a ideje ni na vidiku.
I došli smo do uzroka epidemije depresije-bezidejnost. Stapanje sa masom. Uterivanje u poslušno krdo koje ćutke ide na klanje. Traganje za novim kupcima koje bi vaše nezadovoljstvo učinilo ne otklonjenim, već manje nepodnošljivim. Jer, naravno, tu je novi proizvod. A čovek koji ima ideju, zna i da u ime te uzvišene ideje trpi. A gde je trpnja, nema rasipanja.

Tražite rešenja u koricama knjiga Emila Kuea, Skoti Peka ili Ekarda Tola… ali ne nalazite. Oni su napisali da bi sebi dali smisao, da bi sebi dali ideju da pobede dan. Ubeđivaće vas u umeće i radostima življenja…al i u tom silnom ubeživanju vi ste sami kada dođete kući i napustite veselu družinu sa kojom tražite smisao života. Ne znači da sve to ne pomaže, naprotiv. Zna to da motiviše i pokrene, ali koliko?
Dobro, i reći ćete šta sada? Nemam posao, završio sam fakultet. Sam/a sam a godine mi prolaze? Nemam porodicu i nikako da se izvučem iz mračnog kovitlaca. I savetovaće vas da posetite psihologa ili psihijatra. I naići ćete na nekog koji će vas ubeđivati kako posle samo godinu dana vaš život će biti drugačiji. Pucaćete od sreće. Tražiće od vas da kupite i pijete šaku suplemenata iz produkcije Herba Life, a zato vreme će vam dati ksalol, sulpirid, a onda polako vas uvoditi na antidepresive!

Jel’ znate šta znači korišćenje antidepresiva?
To vam je kao da umesto creva koristitire veštačku ishranu koju vam daju diretno u venu. Nema žvakanja, gutanja i varenja…
Ili kada prestanete da koristite mišiće ruku i dozvolite da vas neko hrani, voza i vraća u krevet i tako godinu dana? Ili ste zatvoreni u mračnoj sobi i posle nekoliko godina vas isteraju na svetlost?
U prevodu ubija vam onaj instikt za samoodržanjem? Ako ne koristite ruke, vaši mišići će atrofirati; ako ne koristitie creva, i njihovi mišići će atrofirati; a ako ne koristite oči, uništićete vid. Tako je i sa vašim mozgom. Svako dodavanje tih molekulčića lekova će vaš mozak učiniti lenjim. Očekivaće da će te šarene pilule da ga vodaju. I nestaće ona prirodna borba za samoodržanjem.
A to se isto dešava i sa pažljivim konzumentom vesti: ako očekujete da će NEKO da zaradi i živi umesto vas, onda ste već mrtvi. Ili ne gledajte vesti, ili se borite protiv takvih vesti.
Nestaće onaj postulat o samoodržanju „ Bori se ili beži“. Bićete skamenjeni i čekati svoju sudbu.
Sada će neko da pita kakav si ti apotekar ako nas teraš da ne uzimamo lekove?
Odgovor: nikakav trgovac.

To ne znači da ne treba uzimati lekove, ali tamo gde se stanje može korigovati smislom i idejom svaka terapija je suvišna. U prevodu tamo gde postoji svest o lošem onda se da i popraviti. U prevodu znam da nije mi dobro, ajd da vidim šta mi je činiti?
Lekovi su poslednja odbrana kada je put jednosmeran.
A kako smisao naći?
Ili uzvišenu patnju, da se vratim Dostojevskom? Pa patnje je svuda oko vas, samo je stvar izbora da li je želite podeliti sa drugima ili ne!
Nikada, nikakav napredak nije nastao u blagostanju.
A kako naći smisao ili ideju?
E to vam je lek za depresiju! Kada nađete odgovor, onda ste našli i lek!
Samo imajte na umu da ta vaša ideja mora uvezati još ljude. I ako odustanete od nje, sa vama ćete povesti i one koji ne žele da propadnu!
Da li to želite?