Zamislite da je svako od vas u koloni na autoputu. I da je na autoputu magla, užasna magla. I da neko, iz Nemačke, Švajcarske ili ne znam ok’le, juri u koloni automobilom da bi stigao put Istambula. Dugačak je put do Istambula. I putnici ukalkulišu i sve moguće kazne koje moraju platiti da bi dobili na vremenu. Više vredi sat koji trošiš u Istambulu od onog koji zarađuješ u truloj Evropi. I u toj koloni ste vi. Koji ste digli ruku kada su od vas zatražili, tu, visoko podignutu ruku, a ne vaše mišljenje. A niste ni pitali zašto vas niko ne pita, da se, recimo, ukine služba transfuzije u Srbiji. Zamislite da se umorni Turčin zakuca u vas. I da se baš za vas vatrogasci bore. Vi ste u šoku. Ali ne onom, kada vam draga/dragi kaže da ste postali počasni građanin Pičkovca gde trebate da otvorite trup za sečenje drva, već u fiziološkom šoku. Preseca se školjka automobila da bi vas izvukli.Noga vam je precvikovana. Volan u trbuhu. Pena na ustima i izbacili ste sve što ste do noćas u Pičkovcu jeli. I vi ste na autoputu između Sremske Mitrovice i Šida. Član ste vladajuće koalicije. Ove ili One. Sada ili deceniju ispred. Ništa ne menja stvar. Na zidu držite uramljenog tatu, ovog ili onog. Ali, ne onog koji je posejao spermatozoide od koji ste vi nikli, već ovog koji vam da par semenki da pozobate da bi ste bili tu gde ste sada. Dakle, Vi ste u crnom autu, zarobljeni na autoputu, smrskanom i iz koga vas izvlače i prebacuju u prvu najbližu bolnicu.
Ali, pored vas je još minimum šesnaest povređenih putnika iz kolone. Gomila metala, stakla i krvi. Hitna pomoć ne može da se probije do vas. Opšti nered, konfuzija i haos. Kome prvom pomoći? A ko u tom opštem haosu zna, da ste Vi My father’s son. U crnim dugim kolima, u koje se zabila isto tako, crn i dug automobil. Rano je izjutra. Magla. Vi usiljeni i pripiti. Vaš otac ustaje da radi u četiri izjutra. Kao po običaju, jer njegov tradni dan traje 26 h. Dva sata ostavlja svevišnjem da pokloni onom kome zafali. Na onaj svet se ne ide nečistog računa.
Izvukli su vas iz smrskanog automobila. Kao i gomilu ostalih. Bore se za decu koja su zarobljena u njihovim sedištima. U stanju masovne nesreće jako je teško u što kraćem vremenu doneti pravu odluku: ko je vitalno najugroženiji. Možda ste vi, ali mladi doktor iz hitne pomoći, koji je vaš stranački kolega pogreši. Kako je našao posao, tako je i fakultet završio. I eto, u vozilu ste koje ide ka bolnoici Sremske Mitrovice ili Šida. I kao što biva u stanju masovnih nesreća nepredvidiva količina krvi se potroši. Vama je volan u trbuhu. Jezik ste isplazili iznad volana, a nedovarena jagnjetina iz Pičkovca klizi duž vaše brade. Niste za transport. Operišu vas. Izvade volan. Izvade staklo… Ali vam je potrebna krv koje nema. Jer ste digli vaša dva politikanska prstića da se Služba transfuzije izmesti iz manjih geradova u regionalne centre. I potrebno je skoro dva sata da neko doveze krv. Ukoliko je ima u regionalnom centru. Ili ukoliko niste, My father’s son, da platite nekome, da vam nađe par jedinica krvi. Da se baš potrudi, a njegova trud vredi kao novo izdanje nekog časopisa u čijoj unutrašnjosti stavljate novčanicu. Na naslovnoj strani je Father.
Džaba ste My father’s son, umrećete. Vama treba krv. I imate ljude oko vas koji podmeću svoje vene ali nema ko da obradi vašu krv . Da dragi pacijeni, bez obzira čiji ste politikanstki sin vašeg oca, vi ćete umreti. Isuviše ste nebitni da bi neko po magli slao helihopter po vas. A videli smo da je i to rizično. Digli ste dva prstića i presudili sebi, da u trenutku kada je potrebnoda vam neko da krv, neće je biti jer ste ukinuli službu za tranfuziju. Oterali ste lekare za Nemačku. Nemačka ima najbolje organizovan sistem pomoći u masovnim nesrećama. Imaju čak i helihoptere. Verovatno i oni imaju Sons of their father, ali imaju Službu transfuzije koju ste vi oterali. Imaju i anesteziologe, koje ste vi oterali. Imaju medicinske sestre, koje vi niste primili. Da ne krivim samo vas, koji sada umirete, jer ne mogu da vam izvade volan iz stomaka, jer naravno nema krvi, možda bi otišli oni i nevezano od toga jer su bolje ponude dobili, ali ostali bi oni koji imaju radna mesta, gnezda, porodice… ali vi ste ih oterali. Niste ih primili. Platili ste mesečne rente vašim beskorisnim lajavcima…I sada umirete. Kroz maglu čujete doktorov glas Da ćemo ih izgubiti, ukoliko krv ne stigne… Možda ćete vi prvi stići u raj. Dizali ste dva prstića. Ipak ste My father’s son.
Ali nemate razloga da brinete. Umreće te. Držaće vam lep sprovod, možda će biti i vaš Father.
Ako stavimo gorku ironiju po strani i kažem vam da smo u Africi imali slučaj MASCAL-a ( Mass-casualty incident ili po naški, masovna nesreća), i da je zahvaljujući iskustvu, profesionalnosti i stalnom „terorisanju“ treningom ratnog hirurga potpukovnika dr Milojkovića, naš tim uspeo da se snađe kada se iznenada desilo. Zamislite masovno povređene svuda oko vas. I svuda je krvi, ali ne kao u romantičnoj TV noveli (gde zgodan lekar, dok se bori sa stabilizacijom pacijenta, uspe čak i da došapne sestri ili doktorki koliko je zanosna i kako joj kosa divno miriše), već u stvarnoj situaciji. I celokupna rezerva krvi je otišla, a nema od koga uzeti. Ali spletom okolnosti komandant bolnice je bio dr Borovčanin, i moglo se sa velikom pouzdanošću koristiti i krv kojoj je rok isteakao. Druge nije bilo. Sledeća tura, prvim avionom iz Vojne bolnice drugog kontigenta, naravno, ako uopšte imaju. Ako je nema, ne znam da li bi se radilo ono što ste gledali po filmovima. Iz vene u venu. Možda je to i nama jedini spas. Da se krvi izmešaju. Kada se meša krv, postaju ljudi nekako bliži. A ako si bolje sreće, zamisli, dobiješ krv kakvog privrednika. I sa ertitrocitima uleti neki prajmer, i umesto golje postaneš neki Gazda Moša, koji ima lanac restorana i privatnih fakulteta. Ko će ga znati. Možda Diplomirani DiDžej.
Ali dragi pacijenti, niste svi vi te sreće, da krv nekog Gazda Moše dođe u vaše vene. Niti vas je većina uopšte bitna za bilo kog Fathera. Svakodnevno se nalazite u situaciji da morate da platite onome, da bi vas poslao kod ovoga; a onda taj, da vas pošalje kod nekog novog Ovog, da bi ste bili na lsiti čekanja. I recimo dobijete uput za kolonoskopiju ili gastroskopiju . Vaš red na listi čekanja je tek za godinu dana. Vas stomak izjeda. Kao da imate čudovište u njemu. Ili vam je krvava stolica. Kako god, ali vaš red je za godinu dana.
Sećam se, kada je u postpetokotobarskom vremenu ministar zdravlja, inače gastroenterolog, ukidajući stomatološku zdravstvenu zaštitu rekao:“ Perite zube“.
Ljudima koji nemaju ni za pastu. Ljudima koji su ostali bez radnih mesta, jer su njegovi popljačkali, razneli, urnisali… Fabrike lekova prodavali tipovima kakve ste nekada mogli videti na seoskim saborima kako trguju bikovima pripajući ih za mošnice. Ne, tadašnji ministar je bio elegantan čovečuljak koji je svoju kičmu operisao u Nemačkoj, a narodu poručio da pere zube. A od zuba kreću stomačne boljke. Probajte da u vaš auto stavite sirovu naftu i posmatrajte šta će sa njim da se desi. A iza tog čovečuljka, je došao jedan novi koji je stalno jurio lopove. Što ih je više jurio oni su brže bežali, a on za njima trčao. To mu dođe kao Pozitivna povratna sprega, gde lopovi svoju energiju predaju ministru. Što brže oni trče, duže trči i ministar. Niti njih hvataju, niti on završava trku za njima. I tako ceo život. Od junoških dana mladog komuniste. Ali, lično je on rekao da će pomoći svim mladim lekarima koji žele da odu.
Svemu ovome sam probao da dam satiričan, smešan i zabavan ton, pišući svoju dramu Guten morgen, Srbijo http://www.sasamladenovic.com/guten-morgen-srbijo/ . Ali iskreno, plašim se da stilsko preterivanje jednog pisca ne postane stvarnost.
Ali, u svakom slučaju, dragi pacijenti, tu je sudac Briht. Koji je baš ovih dana dok se sprovodila odluka o ukidanju transfuzije donep niz jako teških odluka po našu reprezentaciju. Verujem da biste bili više srećni da ste bili u ovoj koloni, jer ne biste dočekali da svojim očima gledate kako nas sudac Briht ojađuje protiv Švajcaraca.
P.S. Nije Džo Koker ništa kriv što sam spletom okolnosti slušao pesmu dok sam pisao tekst. 🙂
https://www.youtube.com/watch?v=i8WoZOdin-k
Epa lepo si sročio o transfuziji ,ali koga briga dok se nešto ne desi veliko,istina jeste…nema krvi 🙁 sem ako ne živiš u četiri velika centra i naravno Užicu(koji su se ipak izborili).Samo se pitam????jel ovo način da nam stanovništvo umire ili šta?Jer u svakoj bolnici retko kada da nema krvi ili ako nema neko da krv a kako sada ,trebuješ čekaš …pa kad stigne ako nije bila u planu.
U vremenu u kome smo živeli mi stariji, „davanje krvi“ bila je humanist, a DAVAOCIMA KRVI se dodeljivala značka I dva dana „Nerada“-slobodnih dana u firmi. Imao sdam u komšičluku-a I među prijateljima koji su bili davaoci I vise od sto puta. Kao laik znam da davanje krvi je dobro medecinski za samog davaoca, a I spašavao se život nekim drugim ljudima koji su bili u životnoj opasnosti bez krvi određene krvne grupe. To se živelo u sistemu kada je čovek bio najveća vrednost u društvu, a sada kada je novac najvažnije sredstvo I umesto reči HUMANOST zavladala POHLEPA za sticanje moći bilo kloje vrste, takoreći I ne postoji čovek kao ljudsko biće sa likom čovekoljublja I osećaja pripadnosti ljudskoj vrsti. Taj novi oblik čoveka, koga stvara potrošački mentalitet, doveo je do dna naše moralne propasti, pa I I u pogledu humanih dobrovoljnih akcija davanja krvi.