U Hamletu Šekspir kaže da i sluga i gospodar završe na trpezu kod crva. Pa onda postaviš sebi pitanje zašto živiš. Odgovor je da bi čekao. Par sati, gradskog saobraćajnog prevoza, jer huligani do stadiona moraju da se dostojno sprovedu; par meseci, kod lekara da dođeš da uradiš gastroskopiju želuca dok te, naravno, bol izjeda; par godina da šef ode u penziju i da te ne koči, kao što misliš; par desetina godina da ti starost vidi zašto si mladost podneo na žrtvu… I na kraju, da završiš crvu na trpezu, kako kaže Šekspir. A on je najveći. Mislim Šekspir, ne crv.
Kao što se da videti crvi počinju da te razjedaju vrlo rano, a kad više ne mrdaš, e onda im nije merak. Odrade svoj posao, onako, reda radi.
I vidim jednog dana jednog Engleza. Visoki službenik UN-a. Ime, nije bitno. Možda čovek priča srpski, ko će ga znati. Svi su u UN-u svoje karijere pravili na naš račun, pa kad već toliko vremena provedeš ovde, normalno je da propričaš. I dakle, ide taj Englez, skvrčio se kao isceđen limun. Pitam ga šta ti je, a on će meni kroz osmeh Don’t ask me anything…Mango fly. Pitao bih ga pa kud se čoveče uspava ispod manga, ali pomisliće da sam posumnjao da se negde našljemao. A ne dobijaju se larve te mušice u koži samo kad pijan zadremaš napolju, već i kad navučeš veš koji si sušio vani.
Sitna je ta mušica. Iskreno ne sećam se da sam je video. Video sam
kako su izgledala leđa tog Engleza posle višesatnog ručnog vađenja od strane Micka i sestre Vesne ( ili još nekog da se ne naljute). I kako izgleda izvađeni crvuljak. I setio sam se nekog od avanturističkih filmova iz osamdesetih godina kada u prašumi padne avion i umesto da se desi ono što je najočekivanije, da ih pojede lav, oni zapate ružne crve koji izlaze iz njihove kože. Strašniji su crvi od lava. Bar kad film treba da traje.
Mango fly, Cordylobia anthropophaga, u stanju je da izbaci 100-300 stotina jajašca na pesak, ili još bolje na veš koji je ostavljen na žici. I kada jajašca dođu u kontakt sa kožom transformišu se u larvu, probijaju se kroz kožu i tu se učaure nekih 8-12 dana kada bi da izađu napolje i da se razviju u mušicu. Tada su najatraktivniji. Mrdaju se, onako, pod kožom kao kada se dete šutira kada treba da izađe iz majčine utrobe. Mrdaju se oni, pacijent dođe kod dr Micka, on ga pogleda pa mu kaže:“ Ajd’ još par dana da dovoljno porastu da mogu da ih izvadim.“ 🙂 Kako se pacijent oseća, ne znam. Pomislite da vi imate tako umiljate crviće pod kožu, pa još da vam dr Micko kaže, da sačekamo još par dana. 🙂 Naravno, da je dr Micko u pravu, jer ništa neće da se desi sem što će crvići da malo poodrastu da se lakše uhvate. Mali su za pincetu, a preveliki za eozinofile 🙂
I na kraju da vam pokazem i tu afričku mušicu. Nije španska. I ne ide na Afričju šljivu. Ali ako se gaće zaborave na žici, ni Afrička šljiva vam ne može pomoći. 🙂
Ovo je vise rad za izlaganje u vidu SAOPŠTENJA na nekom medicinskom naučnom skupu, nego li za komentarisanje običnih čitalaca ovoga sajta.
Danas se vise ne moće da kaće „Moja Afrika“-nego „Naša Afrika“, jer odatle se počeo vladavinom sile I pohlepe za naftom sa najzverskim orućjem počeo uništavati biološki svet u tom delu planete, delom izgubilo svoje živote, a mnoga deca ostala gladna I bez roditelja krenula kao izbeglice prema Balkanu I Evropi.
Tužna je to slika kave se sve boleštine dobijaju u takvom haosu beznađa I poremećaja klime I sveta, u kome čovek-pa I dete crne puti nema nikkavu vrednost kao ljudsko biće- umesto pohlepe za novcem I naftom bogataša u svetu.
Postavlja se pitanje da li takvi patološki tipovi imaju predstavu da će !smak sveta“ doći I po njih ukoliko se razumno ne sačuva normalna civilizacija I priroda u koj se živi.