Nekada su u selu samo probisveti prodavali zemlju koji su dobili u nasleđe.
I žalili su ljudi one koji umreše da bar ovakvu sramotu ne moraju da gledaju.
Ili, kako često govorahu, kako od onakvih roditelja da ispadne takav izrod.
Pišem ovo jer se to upravo dešava svima nama.
Rasprodaju zemlju takvi izrodi koji od dedovine ne sačuvaše ništa, ali tu je moja.
Ne radim je, ne obrađujem, ali je moja.
I da bi je dali strancu, trebaju mi je oteti, a da bi mi je oteli trebaju im zakoni.
Koje upravo pišu.
Kaže Politika da Srbija neće ono što svi drugi hoće. Litijum. Ali ne kaže da žele srpski litijum, a ne njihov koga ima i kod njih.
Valjda je to tako tamo gde je obrazovanje uništeno i ne nudi nikakvo rešenje da se išta zaradi. A nema zarade bez znanja.
I na internet tarabi koja se zove Twiter videh da neka ambiciozna žena, prezimena Popović, sa ispeglanom kosom i titulom političar napada Ljilju Bralović.
Seljanku koja svako jutro ustaje da namiri gazdinstvo dok se dotična u REM fazi spavanja zadovoljno smeška sebi kako sa torbom Dolče Gabane šeta palatom UN-a u Njujorku.
I napada je da bi branila Beograđane, a ta Popovićka, je inače, verovatno, sedam kolena rođena Beograđanka. Titula kojom se hvale oni koji nemaju ništa drugo.
Kaže: „ Prestanite da vređate Beograđane“
Opako izgleda nema šta.
A Ljilja je rekla sirovu istinu, mada možda na pogrešan način.
Istinu da nikoga od takozvanih Beograđana ne dotiče sudbina srpskih seljaka kojima bicmani otimaju imanje dajući ih u bescenje rudarskim kompanijama.
Na pogrešan način jer, na žalost, ne dotiče nikoga ni u Srbiji. A Beograd je najveći grad pa su i najveća očekivanja. A na blokadi upozorenja na auto-putu samo osuda. Njih baš briga što seljaci ostaju bez domova i njiva. Ali, istih takvih ima i po selima što u prvoj fazi prodaše sve.
Dakle, procentualno to je to.
Ljilja ne može da prihvati surovu istinu: Nije to isti narod u odnosu na pre četrdesetak godina kada su na ulici ljudi jurili atentatora na turskog ambasadora, i kada neki momak pogibe. Nije to narod kome je dovoljno bilo da dobošar u selu lupne par puta i eto seljaka u vojsku. Ž
Nestalo je svesti, nestalo je hrabrosti ili je prevagnulo opšte razočarenje da je sve gotovo i da se živi eto-da se umre.
Ljudi žive ostavljajući slike po društvenim mrežama iz bazena na Fruškoj gori ne znajući zašto su tamo došli.
Ljudi žive ostavljajući slike sa Zlatibora ne znajući zašto su uopšte tamo.
Ljudi žive da bi bili tamo gde drugi neće otići.
Ljudi žive da bi drugi videli da oni uživaju, ne znajući čemu uopšte život jer su usamljeni i žive život bez ikakvog smisla i vere. A samo smisao i vera u nešto znače i žrtvu.
Njih ne dotiče sudbina onih oko sebe, ne dotiče ih budućnost, ne dotiče ih odgovornost prema prošlom. Ne dotiče ih ništa jer su obična gomila koja se pukim slučajem rodila ili naselila ovde. A takvi su danas potrebni. Takvi se stvaraju uništavanjem školstva. Ponižavanjem prosvete, vojske, policije, sudstva. Potrebno je stvoriti glupu masu od plastelina.
A toj masi pripadaju i ljudi drugačije političke orjentacije u odnosu na postojeću jer politika danas nema ideologiju, već mu dođe kao firma koja se bori za tržište.
U toj borbi za tržište je ova osoba koji ima prezime Popović napala Ljilju Bralović.
A za sve navedeno veliku odgovornost ima i grupacija ljudi oko firme kojoj ova osoba pripada.
Ima, jer je za moju generaciju 5. oktobar je bio Godina nulta.
Ima, jer je njen šef bio u stranci koja je vodila takozvane promene i koji nosi odgovornost za masu otišlih iz zemlje kao posledice razočarenja od očekivane države bazirane na sistemu normalnih vrednosti koje treba da gradi srednja klasa.
Ima, jer se početak sloma obrazovnog sistema desio u vreme njegove vladavine.
Ima, jer je njen šef kao predsednik stranke napustio jedinu stranku kod koje je bilo kakve-takve demokratičnosti kada je bilo najteže, a komandant broda to ne čini.
Ima, jer je njen šef sa Veranom Matićem uveo Velikog Brata u medijski prostor Srbije na jedan perfidan način, kao takozvani sociološki eksperiment dajući tako, kao opravdanje kritici malobrojnih ljudi, besmislu smisao. A tu su bili mediokriteti raznih fela: psiholozi, pevači, političari…
Ima, jer je ovo samo kontinuitet rapidne propasti čije su temelje postavili oni.
I ko je zapravo ta osoba koja se dodvorava glasačima napadajući Ljilju Bralović?
Google ništa o njoj ne zna osim da je političarka sa završenim Filološkim fakultetom.
Zamislite značaj osobe o kojoj veštačka inteligencija nema nikakvih informacija osim da je, eto , političarka kakvih ima u svakoj jazbini širom Srbije.
A šta kaže Google ko je Ljiljana Bralović?
Žena koja živi na svom gazdinstvu u Pranjinama ispod koga se protežu hektari voćnjaka i oranica.
Ženu koja kada namiri krave, napravi sir, spremi ručak, sačeka veče da bi sela i napisala pesmu.
Žena koja ima četrnaest objavljenih knjiga pesama.
Sumnjam da gospođa filolog je ikada čula za Knuta Hamsuna, iako bi po obrazovanju to trebala da zna.
Za Ljilju ne da znam da je čula, pročitala već i da ga savršeno razume.
Jer čini upravo ono što je uradio junak Isak u Plodovima zemlje.
Zemlja se ne prodaje.
I da podsetim Popovićku da opet počinje farma. Čija je preteča Veliki Brat.
Bilo bi lepše da je otišla kod Ljilje Bralović na njenu farmu, da uđe u štalu, pa onda kaže: „ Znate šta Ljiljo, nije bilo u redu da onako prozovete ljude. Situacija je takva kakva jeste. Mi smo zajebali stvari jer narod više ni u šta ne veruje“
Poznajući Ljilju, znam da bi se svima izvinila.
Ali štala ima kaku, a to može jako loše da se odrazi na frizuru.
Оставите одговор