Pisao sam o kafedžijama, ovde i u svetu http://www.sasamladenovic.com/kako-odabrati-kafanu-od-cirimidzije-preko-iraka-do-majamija/; o berberima; http://www.sasamladenovic.com/da-li-je-dovoljno-da-vas-frizer-zna-samo-da-sisa/o učiteljima, http://www.sasamladenovic.com/srecna-nova-1981-2/ali nikada o modernim nomadima-kamiondžijama.
Danas imam dosta prijatelja koji se vozaju. S jedne strane sveta na drugu. I kažu, da su vozali oko zemaljske kugle nekoliko puta bi je prošpartali. Ali kamiondžija ne vozi po ekvatoru, već od tačke A do tačke B, gde nekome nešto treba da da, a da bi mu onaj ko ga poslao platio.
Ali krenimo redom.
Kada sam bio dete u selu, o kome sam ovde pisao ne znam koliko puta, pored kafedžije, klakeraša, magacionera (kako se zvao prodavac u prodavnici) popa, učitelja, zidara i ciglara, bilo je i kamiondžija.
Neću da spominjem imena, jer više nisam siguran kakve su nadimke imali, ali ono što znam da su svi bili muževna verzija Džordža Majkla dok nije dao guzicu na veresiju. Žuti Fapov kamion pored zadruge, naseckana salama na parčetu papira od džaka za brašno, tura za sve ispred zadruge i pričanje kamiondžijskih avantura. A što bi on više pričao, meni su uši bile sve veće i veće, salama ukusnija, cigareta mi se purnjala, a omlatio bih pivo na keca samo da nisam imao celih sedam-osam godina. Popeo bih se u FAP-ov kiper i gledao kako to izgleda s visine i zašto kamiondžija bije glas da su najveći švaleri. Tada, sa svojih sedam-osam godina nisam puno znao o švaleraciji ali mi je pomisao na drumove koje su gazili bila vrlo primamljiva da sam bio spreman da krenem sa njima. Školu sam znao kao svoj rođeni džep. Odrastao sam u njoj.
Već u svojoj petnaetsoj godini put će me samog naneti negde oko Sarajeva, gde će me jedan kamiondžija prevesti iz tačke A u tačku B, a onda kada budem dobio indeks često ćemo se sa gospođicama kod Plavog mosta takmičiti za sedište u kamionu. S tim, što bismo se mi pomakli malo više njih, i sa podignutom tablom na kojoj je pisalo NIŠ bismo čekali one koji su kućevniji ljudi, što bi se reklo domaćini.
I mnogi će od tih, sa kojima sam studirao, stopirao, pio, delio ono što se tih mladih godina delilo, postati kamiondžije u dalekom svetu a da im nikada na pameti padalo nije da će kabina kamiona postati njihov dom. Ratovi će uništiti domaće fabrike i puteve. I otićiće po dalekim i stranim putevima. I neće imati svog Paju ili Jareta, već će sami, samcati prelaziti sa jednog kraja severne hemisvere na južnu, i nazad.
Takav život je do nedavna imao moj drug Zoki. Put od „obeleženog“ dečaka srednje škole u Sisku kome nije jasno zašto i zbog čega ga je okolina obečežila, preko Kosova ( gde je patriotska vlast Srbije slala prekodrinske Srbe), preko Beograda do Kanade, pa opet Beograd. Ili ni Beograd ni Kanada. Već pola-pola. Tamo zarađuje ovde troši. Dok predsednik definitivno ne zabrani svim gastrabajterima da unose svoj prljavi novac, jer ovde raste čist i corona negativan.
I priča Zoki, živeo sam na severu Kanade u Woodstock-u, našao tamo posao. Veća plata, jeftiniji život. Izlazak jednom sedmično u bilijar klubu u prvom većem mestu. I to ti je to. Napiješ se, odigraš bilijar i vratiš se kući. I kaže da kada je počeo nije znao ni gumu da zameni, a o lancima, i nedaj bože ozbiljnijem kvaru, i da ne priča. Radio je po Srbiji svašta, a onda od svačega se dobijalo ništa. I šta će nego, Kanada i to o čemu pojma imao nije. A biti kamiondžija u Kanadi je pitanje časti. Ne rade to oni koji ne vole, osim naših koji moraju da zavole posao koji rade.
Išao je sam po snežnim i ledenim cestama sa temperaturom ispod 40 stepeni, i povukao ga je jednom kamion da je klizao putem misleći da je to poslednja njegova tura; spavao bez gašenja i po četrdeset dana; pevao i proklinjao sebe i državu sa klimom-taman, zemljištem-taman i svemu po taman a iz koje je morao da ode jer posao nije bio-taman. I kaže, noćima sam mislio koji kurac nama fali sa tom klimom i zemljištem, a da nema posla? I tako mozgajući stigao bi do Majamija predajući turu kraba na luksuzni kruzer. Opet, neko naš, će od tih kraba da pravi nekom džgaljavom starcu ili drndavoj babi specijalitet; a onda opet nekom našem da daje serviran koji treba da odnese na stolu tim drnadavim babuskarama i deduskarama dovoljno bogatih da ostatak života provedu na kruzeru, a nedovoljno da ostave napojnicu. Bar u ime kamiondžije koje je te krabe dovezo do krzuera, i sa velikom verovatnoćom predao nekim svojim zemljacima.
Jer, tamo odakle su došli, klima je divna; zemlja plodna; voda čista; raste šta god se posadi; ali od napaćenog korova ljudskog ništa ne može da nikne. Šta god nikne vetar ga odnese.
I onda šta ti ostaje nego svetske vukojebine.
Po čijim drumovima, za volanom, umiru očevi dece u ranim četrdesetim. I gde dijaspora skuplja novac kako bi mu ispratila mrtvo telo u zemlju koja ima klimu, ima vodu, ima zemlju a koja je mrtva.
I sprema se Zoki ovih dana da se vrati tamo gde će vozati neki kiper.
Drumske krstarice je ostavio.
I kaže da mu je ovde sve zeleno, mirišljavo i lepo…
I ne voli nedelje kada mora nazad. U tu vukojebinu. Ali džaba, kada je ovde Volojebina, Kozojebina ili Konjojebina… Vukojebina mu dođe kao neminovnost.
P.S. Ovo, o napojnici, mi nije govorio Zoki, već moj drug iz detinjstva koji radi na jednom od tih kruzera. A ja sam prošle godine, posle mnogo godina i crkavanja auta na putu, išao sa kamiondžijom.
I svašta mi je ispričao. Znam, kome god pričao, niko mi nije verovao. Ja sam to stavio na papir.
Jer kamiondžije ne lažu.
Оставите одговор