Juče me zove novinarka jednog dnevnog tiražnog lista koja se bavi humanitarnim radom. Divna žena. Pomoć deci je njoj smisao života. S vreme na vreme pomognem humanitarnoj organizaciji http://28jun.rs/ onoliko koliko je moja mogućnost: kontaktima medija, stručnom pomoći oko lekova i u par navrata sam lično nosio pomoć. I knedla u grlu vam stoji nedeljama. A proveo sam u Africi godinu dana, i sada opet idem. Ali ovo su moji ljudi. Njihovu patnju i nemoć razumem jezikom sa kojim sam se rodio.
Nisu to neradnici i prosjaci. Naprotiv, već ljudi koje je nesreća odabrala.
I naši ljudi u dijaspori su organizovali humanitarni kontejner medicinskog materijala namenjn Kliničkom centru Niš.
Moja prijateljica iz Australije koju nikada nisam video, a kao da sam sa njom odrastao, na daljini od petnaest i kusur hiljada kilometara kordiniše sa tim. Supruga i majka troje dece. U slobodno vreme, umesto da sa porodicom ide na piknik, ona organizuje akciju pomoći našoj sirotinji koja je ostala ovde. U ovom Balkanskom buretu bez svetla. I kontejner koji je krenuo iz Amerike stoji na carini nekoliko meseci.
Kaže štampa da je donacija oko 700 000 evra.
I još da su im tražili mito od 37 500 evra. Ja znam još malo više ali istraga je u toku.
Ako ne daju nema medicinskog materijala i opreme Kliničkog centra u Nišu.
Kontejner stoji mesecima i plaća ležarinu.
Pacijenti na listi čekanja.
A uhapšeni:
Dvojica iz famaceutskih kuća koji nisu farmaceuti. Trgovci. Lekovi, ekseri, bikovi ili seme za papriku-isto mu dođe.
Jedan visoki službenik ministarstva.
Neki privatnik.
I špediter.
Ne budem lenj i potražim po fejsbuku imena ljudi koji su uhapšeni.
Nađem jedno. Na profilu ogromna slika mercedesa neke klase.
I on u kolima sa nekom kajlom.
Izgled često vara, kako nekada reče Ezop. Ali zajebo se Ezop. Ili je svet posmatrao boljim nego što jeste.
Pa pođimo redom!Ljudi u Americi rade 07-21, sedam dana u nedelji. Isto i u Australiji. I Kanadi… A obično mi iskustvo kaže da su uvek davali oni koji nemaju puno.
I od te svoje dnevnice odvoje, za neke svoje, tamo daleko, gde miriše na pasulj nedeljom, i gde se oseća dim pečenja rakije, onih koji nisu otišli već ostali da obilaze urasle grobove.
I čekaju da vide taj svoj dug odlaska iz otadžbine.
Da nahrane svoje snove time što neki seljak neće da čeka godinu dana kod lekara na pregled.
Da se osete korisnim.
Da osete da je dug koji duguju nekome ko im je možda dao zadnju paru za kartu u jednom smeru vraćen bar u njihovoj savesti.
Da osete da imaju svoje.
Da neko, tamo zaboravljen obespravljen sa kvarnim zubima i žuljavim rukama oseti da neko misli na njega i da nije zaboravljen. A ovde, ljudi su davno digli ruke.
Da se na nekom saboru, tamo negde, daleko preko bare, dok piju pevaju i plaču, osete sretnim. Onako kako to znaju samo naši ljudi.
I na sve to su nekoliko bilmeza pljunuli.
Pljunuli su na sebe, jer je to bilo namenjeno njima.
I nisu oni sirotinja, ali jesu za 37 500 evra.
Koliko bi koštala jedna operacija za njih. Njihove najbliže, koji su možda mogli da budu u vozu preko neobeleženog pružnog prelaza.
Da, ta bagra je htela da reketira humanitarnu pomoć namenjenu njima.
Da iseče drvo na kome sede.
Da sasuši koren koji nekog, tamo negde u nekoj Americi, Australiji, Kanadi… nekog boli.
Njima koren ništa ne znače.
Ovde se parazitluk davno zapatila.
Nije njima problem da se prikače na novog gospodara.
Sišu oni sve. A najslađe od svojih.
Da li će biti osuđeni na robiju ili ne, uopšte nije bitno.
Bitno je to: oni su opljačkali od onih kojima je to namenjeno za lečenje.
I oni su zapišali one koji odvajaju svoju dnevnicu radeći od 07-21h negde daleko.
Obilazio sam sa ovom Humanitarnom organizacijom 28. Juni Srbiju i ljudi u prestonici, nisu svesni koliko je zuba ispalo po Srbiji jer se glođe kora.
I koliko je dece gladno.
I koliko je kuća zapušteno.
I narod nije loš. Nigde narod nije loš u kojoj god sam zemlji bio, a obišao sam dosta.
Ali bagra je preuzela primat.
Pa pobogu, ima li kraja ovom prokletstvu?
Pljačkaju one koji im pomažu. To sam doživeo samo u Africi… Za koju ne mogu da kažem da nema divnih, gostoljubivih i plemenitih ljudi…
Ali nihova kolektivna svest opstanka je uništena.
Kao i naša.
Оставите одговор