Kako se škola učila u kafani i bojadžinici. O svetu koji se stvarao…

Iz beleški mog oca. 7.09.1990.godine

Do malog planinskog sela se dolazilo brdskim konjićima. Put džombast, pun rupčaga. Rekoše autobusa nema. Treba da se prokrči još koji kilometar pa da se u selo slavi dolazak prvog autobusa. Da se pusti prva autobuska linija. Тome se najviše trudio šef mesne kancelarije. Bio je to čovek omanjeg rasta, zdepast, a vrlo živahnih očiju. Kada je govorio, uvek je iz njegovih usta sevala vatra. Pokreti su odavali veoma vrednog čoveka.

Ali pored najave prvog autobusa, selo je uznemirila vest i o otvaranju nove škole. Kažu, dolazi mladi uča. Da, mladi učitelj, koji prema izgledu i opisu se nije mnogo razlikovao od seoskih momaka.  Kako i ne bi, kada je sa takvima za vreme ferija radio najteže građevinske poslove.

Trebalo je prokrčiti put do škole, a onda će biti sve lakše, mislio je u sebi. Postaće učitelj. Sanjao je da postane učitelj u tim hladnim neprespavanim moravskim noćima po stajama i vrbacima dok bi sa mukom zarađivao hleb i novac za školarinu. I mnogo godina kasnije pitao se zašto je hteo da postane baš Uča? Da pokaže ovim njegovima, što bi pored njega navlaženi od kiše i maltera spavali čekajući sutrašnj dan isti takav kakav je današnji, da sem života dan za danom postoji i neki drugi.  Da sem sveta ciglarskog kalupa, lopate i malterke sa mistrijom postoji i neki novi svet. Hteo je da ti njiegovi vršnjaci progledaju. Da upoznaju taj novi svet.

Kada je kretao u nadnicu nije imao kofer. Spuštao se niz planine gledajući za sobom planinske gudure i maštao kako će se jednom  vratiti. I da će jednom umesto džaka, u kome je tada bila njegova nada, kukuruzna proja, vuneni džemper i čarape, nositi u suprotnom smeru tašnu učitelja.

 Došao je i taj dan. Sada je ulazio u selo. Imao je tih nekoliko knjiga i svezaka i jednu posteljinu, za početak. Sada u najlonskom džaku. Kožnu torbu učitelja još uvek nije imao. Ali je nosio odelo. Ne može učitelj biti bez odela. Ali kako u odelu do dalekog planinskog sela do kog se dolazilo blatnjavim makadamskim putem? Na nogama je imao gumene čizme koje bi njegovu otmenost štitile od prolećnog blata, ali njegovi đaci su morali da vide da se u novi svet odlazi iz blata i  preko blata. „Ali snaćiću se“, razmišljao je gazeći makadamski put.“ Pa brate, i sam sam odrastao u planini. Neće mi biti teško“, tako zamišljen ulazio je u selo.

Došao je do prve mejane.  

– Dobar dan dobri ljudi– rekao je ljudima koji su sedeli  za stolovima dok je mejandžija sakriven iza šanka nešto radio.

Ljudi ga s nevericom pogledaše, a on se obrati mejandžiji:
– Pa gde vam je ta škola?–Mejandžija ga malo odmeri, pa onako sa nevericom mu odgovori:

– Škola ti je ovde, kod mene u mejani, i tamo preko puta u bojadžiskoj radnji. A što tako mlado momče se interesuješ za školu?

Neki se podrugljivo zasmejaše u glas, a jedan od njih dobaci:“ Pa možda želi da se upiše u prvi razred“.

Među njima se nađe jedan trezveniji, pa se onako podboči i zamišljeno upita:

– Majku mu, mi u selo čekamo odavno učitelja…a ovde je bogu iza leđa.  Gospodska deca neće da dođu da budu  učitelji. Što se vi smejete? Pa ovo je možda naš uča?

–Da… Ja sam taj mladi uča.– razveseli se mladi učitelj. Svi onako iznenada se pogledaše među sobom, pa u mejani kren neki žagor. Lica dobiše neki drugačiji sjaj.

Kada su u mejani shvatili da je za njih došao tako važan gost mejandžija se uspravi sa osmehom, a to učiniše i ostali prisutni. Svi koji su stajali za šankom, odložiše na čas čaše sa šljivovicom, a šumar i šef mesne kancelarije, kao najvažnije ličnosti sela, odmah ustadoše i ponudiše Uči mesto za „važnim“ stolom.

Kafedžija, onako, umiljatim glasom upita uču:

–Šta želite da popijete. Na moj račun. Od meraka. Za vaš dolazak.?

Uča, snebivajući se, onako zbunjeno, ne očekujući bilo kakvu dobrodošlicu, a uz to i nije pio nikakav alkohol, nemaše kud. Pogleda sve njih, nasmeja se, pa reče:

–Za naše viđenje i za susret sa vama i ovim selom, molim vas natočite mi jednu malu, ljutu, prepečenicu.

Među seljanima nasta živost. Pa uča je Naš čovek. Ponaša se naški. A nisu znali da je to učina prva popijena  čašica rakije. Brzo se na stolu našlo pečenog krompira i sira; pa hleba i suvog mesa. Odlazili bi seljani iz kafane i donosili od kuće. I glas se u selu preneo da je stigao Njihov Uča.

A Uča je odrastao među njima. Znao je da ih škola ne interesuje. I da misle da im je dovoljno da nauče da se samo potpišu. Nisu oni mnogo marili za školu, i morao ih je dobiti da bi njihova deca naučila nešto više od pisanja svog imena.

Tada kafedžija podiže flašu iznad glave i reče:

– Da se popije za zdravlje našem učitelju. Na moj račun.

Prvu čašu je nalio uči. A onda, od stola do stola. Svakom gostu. Podigao je čašu i nazdravio novom učitelju.

Popiše svi, a sa njima i Uča. Rakija mu zadrignu. Nije on navikao na alkohol, a seljani ga očas opkoliše u vrevi i dobrom raspoloženju:

–Učo to  čisti pluća i dušu, pa popij jednu nama za srećan dolazak i uzdravlje naše dece. Ti ćeš da ih izvedeš na put. Nas i onako nikada nema kući.

Stezali su mu ruku, svojim rukama punih žuljeva. I tada, jedan od njih, primeti da su i Učine ruke iste takve–pune žuljeva. Pogleda ga, onako, zbunjeno, na šta Uča samo odmahnu glavom.

Mejana beše starog izgleda. Nekoliko stolova, oko kojih su bile stare drvene stolice i stari šank sa koga bi seljaci sami sebi dolivali rakiju šljivovicu. Na sredini  su stajala dva stola otesana od grube građe. Služili su za neke uvažene goste. Službenicima iz opštine ili doktorima kada bi snimali seljanima pluća ili vakcinisali decu u školi. I stolica, ručno istesanih i ukrašenih nekim cvetićima, bilo je samo za ta dva stola. Ostali stovi su bili pored zida i za njima se sedelo na klupama sa naslonjačom koje su imale drvena vretenca.

Za nepoznatog gosta, na prvi pogled, bila je to mejana sa starim ambijentom i dušom koja je virila iz svakog ćoška.

Kafedžija beše dobričina koji bi točio svakome ko je potražio i nasmejan bi govorio:

– lako ćemo, kada dođu njima pare doćiće i meni“.

Tako je i bilo. Niko mu niko nije ostajao dužan. Bio je to svet satkan od obraza, jer sam u planini nisi  mogao preživeti, a život u zajednici je podrazumevao: reč i obraz. Nisu se ljudi delili prema onome ko koliko ima, jer svi su imali za toliko koliko je bilo potrebno da se jedan drugome nađu.

Zvali su se Našima. „Ej, to je Naš čovek“, govorili su. Naš je značio da pripada svima. Naš je značio da je tu: kada se kosi; skuplja seno; beru drva; kada se ide u vojsku i pravi svadba; kada se sahranjuje… Naš je značilo da uvek imaš nekoga… Rad nije imao cenu kroz novac, već kroz ono što je urađeno. Sedali bi na kraju završenog posla za istim stolom ili u krugu na livadi jedući iz iste šerpe… Ljudi su se smejali i šalili… A tamo gde je bilo rada, smeha i pošalice nije bilo zlih misli. Svako od tih seljana je bio spreman i poslednji kožuh da svome, jer on je bio naš.

Kada mu se od prepečenice počelo vrteti u glavi zamolio je šumara i šefa mesne kancelarije da se negde smesti i prespava noć. I svi u glas mu ponudiše prenoćište. Svi oni, naviknuti na pečalbarski život po tuđim stajama i kućama, hteli su svome Uči da ponude najbolje što imaju. Uča im reče da će biti vreme za posete i druženja ali da bi on hteo nešto bliže školi, te kafedžija beše najsnalažljivii i ponudi mu sobicu u kafani. Uča, da ne uvredi ostale pristade i krenu sa kafedžijom koji je u rukama nosio upaljen fenjer.

Kafedžija otvori vrata od teške hrastovine a iz sobe zamirisa memla kao znak da ovde odavno niko nije spavao. Kafedžiji bi neprijatno, pa poče da se pravda da davno nije bilo gosta, ali dok se on umije da će on, kafedžija, očas da provetri i nađe posteljinu.

– Inače, ovde smeštamo nekada zalutale ljude koji idu po  otkup–kroz zube promrlja  kafedžija pa nastavi – Nije baš prijatno da naš uča prespava prvu noć ovde, ali već sutra pripremiću ti novu sobu.

– Ma spavao sam ja i u gorim sobama… bez brige..ne treba posteljina – nasmeja se Uča– važno je da smo tu i da će se sutra  sve srediti na bolje.

Ispod kreveta nađoše jedno ćebe, čaršava nije bilo, a od svog prtljaga Uča napravi jastuk.

Te noći ga san nije hteo. To što je spavao u prostoriji veličine kakve šupe i čistoće kao u konjušnici, nije mu smetalo. Sutra postaje Učitelj. Sutra će uzeti dnevnik u ruke. Sutra će se predstaviti deci. On će od sutra odgovarati za tu decu. Pred roditeljima, i ne samo pred njima već pred celim društvom. To je čekao celog života. 

Iza kafane je bila reka koja je žuborila. Ista takva kao u njegovom selu pored koje je čuvao goveda. Čuvao je, čuvao… i tako ga negde pred zoru uhvati san.

Nastaviće se….