Kako odabrati kafanu? Od Ćirimidžije, preko Iraka do Majamija

O kafanama…

Sasvim slučajno nabasah na reklamnu stranu jedne naše kafane daleko u Majamiju. I nisam sklon da gledam slike reklamnih brendova, ma kakvi god bili. Ali ovde me je povuklo. Povuki me čokanjčići koji vise, pa još videh da je na okeanu, a naziv kafane „Rakija Lounge“ https://rakijalounge.com/. Pa ajd’ još malo, pa videh sarmu, pa karađorđevu, šopsku, pa baklave… Pa opet rakijica… Pa otvorih komentare, i sva naša mladost koja je pobegla pred ludim tajfunom koji nas je zakačio a da nije, onaj, sa Majamija… I videh nekog mladog momka koji je menadžer… I kako me je majka od detinjstva trenirala da je hrana podjednako bitna kao i način kako je hrana servirana, počeh da uživam i u svim tim detaljima osećajući kreativnost i ljubav onih koji to rade.
Pa videh, menadžer mlad momak… A onda mu otvorih i profil: tu su prijatelji, porodica, žena, dete i naravno, bi mi jasno odakle sav taj ukus koji se sajta oseća. Ukus kafane. A nema svaka kafana ukus. Ručavao sam i večeravao po luksuznim hotelima sa sve konobarima koji bi poput robova stajali iza nas dolivajući vino i jedva čekao kada će sva ta šarada da se završi. Ukus kafane se gradi i donosi iz familije.
Odrastao sam u kafani.

Nekada davno…

U selu gde je moj otac bio nastavnik druge razonode, sem zadruge i, naravno, kafane nije bilo. Slike četiri srpskih vojvoda i maršala na belom konju kod Bogdana Kafedžiju i dalje tražim ma u koju god kafanu da uđem, a prošlo je četrdeset godina. Ali pravi istorijsjki smisao kafane ću naći mnogo godina kasnije kada iz dečijijih sećanja budem vadio slike i uspomene na Tozu mejandžiju, ili Arambašu, kako je samog sebe voleo da zove kada bi u tim istim čokanjčićima, (kakvih sam video kod mladog kafedžije na Floridi) sipao rakiju sebi i mom ćaletu, a meni sok od zove. Moj otac alkohol nikada nije podnosio, ali to je bila ulaznica koju je morao da plati za druženje sa Tozom Arambašom i slušanje njegovih priča. A Toza je mene zvao Ministrom inostrenih dela, iako nisam znaš šta to tačno znači. O njima ću saznati mnogo godina kasnije. Tada nisam znao da je dosta buna i revolucija kretalo iz kafana. Niti da su najlepše pesme pisane u kafani.
Toza bi vadio kiseo kupus iz kace, dolivao rakiju sebi i mom ćaletu, koji bi taktički zabušavao sa pićem, očekujući Tozu da krene da deklamuje narodne pesme. Sedeli smo za sofrom sa malim stoličicama, a okolo je bilo dosta stolova sa rasklatenim drvenim stolicama povezanim žicom. Ne sećam se šta je bilo po zidovima, ali imao sam osećaj kao da sve te stolice stoje u nekoj paučini. I Toma bi uzimao zamišljenu sablju i pištolje iz pasa, peo se za drvenim šankom i maho kroz vazduh dok bi deklamovao neki od bojeva sa Turcima. A onda bi i mene podigao i govorio kako je on arambaša a ja ministar koji će da završi daleke škole. Ćale je bio mlad i oslovljavao ga sa Arambašom. A mi smo bili u mejani iz koje je trebala da krene buna. Okolo, gde su bile puste stolice, bili su ajduci koji su pili rujno vino i slušali njega-Tozu Arambašu.
Toza je samo negde nestao. Možda kod dece koja su se već odselila u neki od gradova, ali ubrzo od ajdučke meane su ostali samo obrisi i stolovi koji su već bili obavijeni paučinom. Ali ubrzo posle toga je umro. Nije mogao Arambaša bez rujnog vina.
Tada je u selu radila Bogdanova kafana. Ta u kojoj su visili porteti četiri srpskih vojvoda i Maršala Tita na belom konju. I ona je trajala negde do mog polaska u školu, tako da je pamtim po velikom orahu preko puta nje, i autobusu Autotransporta Pirot iz koga se jedan crnomanjesti vozač švalerisao sa jednom ženom sa kojom smo bili u nekim prijateljskim odnosima. Ja sam je zvao babom, a ona je tada imala godina kao ja sada. Svet je bio stariji. A kod Bogdana ispred kafane, u hladovini oraha, mirisala bi jela, kafa iz šoljica sa plavom crtom po sredini, i uz kafu i rakiju penušala Heba Bujanovac koja se pila iz malih čaša.
I Bogdanova deca su bila otišla u grad, tako da je njegova starost zatvorila kafanu.

Moje odrastanje u kafani…

Bio sam negde drugi razred kada je Dragi Ćirimidžija, otac mog školsko druga Dejana, planirao da otvori kafanu. Ja i Dejan smo se družili, a moj otac se družio sa svim ljudima u selu. Jedni je tamo bio nastavnik i ni po ćemu se nismo razlikovali od svih naših seljana. A to se vraćalo onim što je sada negde nestalo. Vrućim kravajčetom, mlekom i sirom koje bi me obično skoro svakog jutra čekalo čim bih progledao.U tom selu, koje smatram svojim iako tamo nisu grobovi mojih predaka, je Dragi najzad otvorio kafanu i nazvao je ni manje ni više nego onako, kako su se svi ti ljudi zvali- „Ćirimidžija“. https://www.youtube.com/watch?v=sKAQZ4NJ0SY

Kako se gradi san…

Sada oni mlađi kada budu čitali, i još ako sede negde u nekoj kafani pored okeana, pitaće se šta je Ćirimidžija? To su vam draga deco vaši dedovi koji bi se u svet otisnuli sa ciglarskim kalupom, torbom majmunkom i pravili ćiramide, ili stari crep kojim se pokrivale kuće. Često oni takav crep nisu imali na svojim kućama, ali su ga pravili onim bogatijma.
I otvorio je Dragi kafanu od para koje je zaradio ka Ćirimidžija. Uložio je svoje ciglama izgoljene ruke u šank, pločice, nekoliko stolova sa žuto tapaciranim stolicama… I mislim da je bila Nova Godina kada su je svečano otvorili. Vakum koji je nastao zatvaranjem Bogdanove kafane se popunio. Zime su bile duge i ćirimidžije tada nisu radile. Pio se Rubinov Vinjak, Štok, Kruškovac… prepričavale priče o kuvaricama, tim mistkim božanstvima o kojima sam već jednom pisao, gazdaričinim ćerkama po ciglanama po kojima su radili i druge lovačke priče… Ispijali se špriceri Plemenke uz Hebinu kiselu vodu. A ja bih bio u stanju da satima sedim i slušam. Jedva sam čekao da se i časovi u školi završe samo da što pre skoknem do kafane. Dolazili bi zajedno sa ocem. Naručili po sok, odigrali partiju šaha, dok bi sa strane uvek bilo mislioca koji bi znali šta je najbolje da odigram.
Na stolu bi bila kuvana jaja, tako da bi se špriceraši oljuštili od jaja, naravno da špriceri nisu delovali, udarala su jaja.

Škola života

Tu sam naučio i kockarske veštine. Igrao bi se poker i ajnc. Ulagao bi se neki sitan novac i gubio. Jednom smo ja i moja dva drugara rešili da se okušamo u kockarskom zanatu. Popeli se na brdo, (koje sada već odavno uraslo), sakrili iza kamena i svako je uložio po pet banki. Igralo se kratko, jer onaj ko je izgubio, izgubio je sve. Ja sam zaradio deset banki, Bojan petnaest, a ne sećam se ko je izgubio. Odneo sam kući rekao majci da sam zaradio pare na kocki. Majka me pogleda oštro, pogledom koji je bio gori od batina, i samo mi reče da joj takve pare ne trebaju u kuću. Nisam znao šta ću sa tim parama i mislim da sam ih vratio tom drugaru.
U „Ćirimidžiji“ sa Dejanom smo često znali da služimo. I nikada se nisam osećao odvažnijim i posle svih životnih poziva i uspeha nego tada: kada sam služio u kafani.

I dalje živi

I prošlo je skoro četrdeset godina od kada je „Ćimidžija“ otvorena. Sada je to nadaleko čuvena kafana u kojoj se sprema odlična riba, iako u moj Vlasini posle uništavanja reke od krupnih graditelja minihidrocentrala, ribe više i nema. U Ćirimidžiji se sprema morska i rečna riba. I često me kolege iz sveta belih mantila pozovu kada se nekim čudom, na proputovanju ka moru ili već ne znam gde, slučajno nađu tamo, i u razgovoru sa mojim školskim saznaju, tu, moju istoriju na koju sam posebno ponosan.
I kako me je Rakija Lounge pokrenula da ovaj deo mojih sećanja izlete, nadam se da će i ta kafana, negde na Majmi Biču, u koji sam bio samo sa junacima iz „Poroka majamija“, da živi isto kao i Ćirimidžija. Ćirimidžija je majstor za morsku ribu, a kafana na brdovitom Balkanu; ovde, u Rakiji, vidim hvale roštilj, a oko njih okean. Izgleda da ništa kod nas Srba ne može da bude logičnim redom, ali ono što kafanu čini kafanom to je ono što se donosi iz kuće: tamo gde ima porodice u kući, biće je i u kafani.
A kafedžija koji ne čuva familiju, neće znati da sačuva ni kafanu. I dan danas idem samo po onim kafanama gde se, to, neko prirodno zajedništvo oseća. Ne oseti se to kada ti se neko klanja, dosadno doliva vino, trčkara oko tebe ili otvara vrata; već kroz razgovor sa konobarom za koga ne znaš da je gazda.

I za kraj

I za kraj da prepričam anegdotu jedne moje drage prijateljice Tanje, Hrvatice koju sam upoznao radeći po UN-u ( ne spominjem zbog političke korektnosti već da bi priča bila jasnija) koja je sa još jednim našim muslimanom iz Bosne otvorila kafanu u Iraku. a pod patronatom Srbina koji je bio dobro pozicioniran.
Kafana se zvala UNdercover. U početku krenulo od jednog kontejnera, pa kako se društvo širilo povećavali se broj kontejnera. I kako je u početku bila namenjena uglavnom zavađenoj braći da se ljudski nose sa Tomom Zdravkovićem i Halidom Bešićem, vremenom, ne bi me čudilo da je na mala vrata ušao i Riki Martin. Ne zbog španaca, već je to bilo jedino mesto zaštićeno od granata i raketa. Što bi se današnjim rečnikom nazvalo-sigurna kuća.
I jednog jutra, tog našeg muslimana, zaustavi Iračanin koji je radio kao fizikalac u bazi i pitao ga da li je on musliman. Ovaj ga pogleda, onim umornim očima kada daješ sebi reč da je krajnje vreme i da takav život više nema smisla, i odgovori mu, da… jesam…ja sam musliman. A ovom iračaninu i dalje nije bilo jasno, pa ga pitao, a kakav si musliman kad piješ. Ovaj mu samo odgovorio, loš…loš musliman. I verovatno je da su nečiji životi bili sačuvani upravo zahvaljujući familijarnosti kafane UNdercover.
Tako da, ako vas put natera negde na jug, isključite se sa auto puta i naćićete Ćirimidžiju sa najukusnijom morskom ribom, a ispred vas može izleteti sasvim živa divlja svinja; a ako vas put nanese do Majamija , javite mi kakvi su ti ćevapi u Rakija Lounge https://rakijalounge.com/, iako je okolo okean; a ako negde u nekoj pustari gde besni neki građanski rat čujete za neku kafanu, potražite Tanju jer to mora da je njeno maslo. Kafanu čine ljudi: i oni koji je drže, kao i oni koji u njoj sede.