Iz Smene 8 moga oca

Ne moraš da budeš skitnica da bi skitao. Napisao sam u jednom romanu, i još dodao, dovoljno je da u sebi nosiš svetove daleke. A kad u sebi poređaš slike onda ti je lako da ih uhvatiš objektivom. Ja sam imao sreće da kao dete budem deo tog prostora koji je bio hvatan otvorom blende Smena 8. Imao je moj otac svetove daleke u sebi koje retko ko da je mogao i da shvati, a kamo li da u njih  proviri. Govorio je, doćiće vreme, kada će taj svet biti dalek i nedodirljiv, a nosićeš ga u sebi kada ga drugi budu tražili. I imao je Smenu 8 iz koje si mogao da okineš samo 36 puta, koliko je fim imao snimaka.

Moja je majka je iz Zapadne Makedonije, ili Porečja. Kaže legenda, da se Porečje zove jer su prvo primili tursku veru, a onda porekli, ili slengom današnjih, reklo bi se, pokušali da budu pragmatični. Koliko su bili, govori koliko ih sada ima. Porečje su nekada zvali i Malom  Šumadijom, zbog velikog uticaja Srpskih četnika ili komita. I interesi Srbije i Bugarske baš su se lomili tu-u Porečju. Tu je manastir iz vremena kralja Milutina. I u njemu lobanje meštana koje su Bugari spalil jer ubrzo klanje sa Turcima je zamenjeno klanjem između Bugara i Srba, ili između Vojvode Micka iz Trebina sa Dametom Gruevim koga je Micko pobedonosno pustio kao zarobljenika. A u to vreme nije bilo većeg kaljanja časti od poklonjenog života.

Nisam nikada bio u toj kosturnici, kažu da je zapuštena, jer narod kao narod, kada se menjaju okolnosti, istorije se brišu pa iznova pišu, a onda nestaju i narodi i istorije. Uostalom, taj kraj je sada skoro pust, kao što je pusto sve izvan velikih gradova gde je carstvo zabave i jeftinog života. Živeti na selu danas imaju privilegiju samo bogati. Seljacima je ta privilegija uskraćena jer od nečega treba da se živi, a ono što se proizvede nedovoljno je kad se proda, ako se proda.

Uostalom ne pišem ovo da bih razmatrao istorijska pitanja, već da bi pokazao ono što je moj otac uspeo da svojom smenom pre višeod trideset i pet godina zabeleži. Dok je zapisivao priče o Vojvodi Micku i ajducima, pelivanima i saborima, običajima i ljudima… Tada je to bilo strano, i znali su ljudi da te gledaju kao zamlatu, a sada je možda zanimljivo, ali izgleda samo zamlate zanima da čitaju.

Elem, tada je bilo naroda. Selom bi šetali šarplaninci. Oni se nisu vezivali. Ne možeš vezati nekoga koji od slobode živi. I sve je bilo njihovo. Svo prostranstvo. Znalo se ko je prvi među njima. Išli bi za stadom, štitili od vukova, i vraćali bi se tamo gde je bilo njihovo. Danas se kerovi čuvaju po stanovima, jer današnji svet ne zna šta je to kada se horizont sklopi sa prostranstvom. Moj deda je imao kobilu Micu, i ždrebe; imao je magare koje me je nagazilo; volove, jedan od njih me je nabio na rogove i još uvek nosim ožiljak na stomaku; imao je pčele…

Bilo je života u selu sa kućama od kamena: magareća rika, rzanje konja, blejanje ovacai goveda… vika ljudi. Nije bilo kombajna, žnjelo se ručno; nije bilo kosačica, kosilo se kosama; nije bilo vode, tu su bili magarići koji bi u drvenim dulecima utovareni išli nogu pred nogom do onog trena dok im ne proradi magareća pamet. A onda ni makac. Ko nije video magarca ne zna šta su principi, doduše izgleda da i danas su jedino još magarci principijelni.

Moj otac je sve to Smenom svojom beležio, imajući svest o prolasku života i sveta u kome je; kao da je znao da će od svega toga čak i ljudska priča nestati. Ostaće ove fotografije. Ko je na njima, prepoznaće se. Ostali, osetiće vreme, makar bili i nerođeni.