Do sada sam pisao o onima kojima je pomoć potrebna. Ne znači da neću i dalje. Ali postoje i oni drugi koji daju ne tražeći ništa zauzvrat. Naravno, to ne znači da oni ne dobijaju baš ništa. Ne dobijaju srebrenjake, srceparajuće reklame, niti će njihov glas ići sa jeftinih ekrana na još jeftiniji način: jer humanost je danas postao hobi celebriti, kao i svaki drugi; ali zato dobijaju mir i neku svoju tišinu koju je malo teže razbiti.
Humanitarnoj organizaciji 28. juni, https://www.28jun.org/, sačinjenoj od naših mladih ljudi širom sveta dneveno stiže na desetine apela za pomoć. Sa budžetom koji zavisi od ljudi koji organizuju košarkaške turnire, zavičajna druženja, svakodnevno pisanje i slanje meilova potencijalim donatorima, a pri tom, naravno, svi oni imaju svoje poslove i svoje živote, njima nije ni malo lako. Ali, svakako i to je dovojno da se nekome preokrene život iz korena. Svojim očima sam video kako volja podiže zdravstveno posrnulog čoveka, nemoćnog i bez rešenja da na drugom mestu skući ratom razbijen dom. Jedna od sličnih sudbina je bila i sudbina dvoje dece iz Osečine. Brat i sestra: Nedeljko Jovanovic (12) i njegova sestra Dragana (16). Ostali bez oca i majke.
Igrom slučaja jedan dobar momak je poslao organizaciji pismo putem fejsbuka. I taj momak je pomogao njima. A onda se javio čovek više od dvesta kilometara dalje od njih. Slobodan mu je ime. Poslao je meil. I rekao da će lično, on, sa svojim majstorima da dođe i da toj deci razvede vodu po kući. Naravno, uz svoj trošak. A majstori, njegov sin Mićo, Marko i Sava. Ljudi iz Sivca, mesta kraj Sombora. Došli njihovi iz Crne Gore u onom čuvenom vozu. Zato verovatno njima nije bilo teško da krenu u pola pet izjutra da bi ovoj deci razveli vodu.
Mićo i Marko malo stariji od njih. Gledam ih kako rade i pomišljam koliko bi današnjih momaka ustalo u pola pet sa jednim jedinim razlogom: da odu u nepoznato mesto, kod nepoznatih ljudi da bi pomogli. I koliko bi očeva podiglo svoju decu u pola pet ujutru da ih pošalju sa jednim jedinim razlogom: da završe posao koji novcem neće biti plaćen? I pitam se da li u opštoj izluđenosti gubitka interesovanja za bilo kakvim motivom, možda je taj motiv, kojim Slobodan šalje svoje majstore, jedini način kojim tim mladim ljudima daje smisao?
Dakle, junaci priče Mićo, Marko i Sava koje je poslao Mićin ćale ili Savin kum Slobodan. Vodinstalaterska firma Akva Term. U tri sati popodne voda razvedena. Ali da bi se pustila treba da bude priključena. A da bi odlazila negde, opet treba da bude priključena kanalizacija. A kažu da je sve zajedno oko 180 000 dinara. Da li je tačno, ne znam, tako kažu komšije. To mu za opštinu dođe kao deset dinara, te bi možda mogla da progleda kroz prste. Ali naravno, nadam se da će se i kod njih naći neki Sloba.
U svakom slučaju do zime potrebno je ovoj deci pustiti vodu, kanalizaciju, okrečiti, napraviti kuhinju, laminat… a dalje…
Оставите одговор