(Monodrama rađena po drami Guten Morgen Srbijo)
I scena
Zatamljena pozornica. Pali se prigušeno svetlo. Sredovečni čovek sa koferom stoji ispred aerodroma Nikola Tesla. Pored njega je velika piksla na mestu za pušenje. Zapalio je cigaretu. Povukao dim, pogledao ispred sebe (ka publici)… Pa opet povukao, ispuštajući ga lagano,uz zadržavanje, iz pluća… Vadi mobilni telefon iz torbice, uključuje, ga i počinje da snima svoj glas…
Hvala vam na ponudi da dam intervju za vaš list Lepota bez zdravlja. Ne želim da ispadnem snob, da kažu, evo ga, uspeo je pa neće da se javi. Ali ja stvarno nemam vremena da odgovaram na pitanja… A više zbog toga što nisam dobar sa pisanim rečima… Mislim nad njima više nego kad treba nogu da amputiram. Kad nogu isečeš, šta je tu je; a reči vazda ispravljaš…tako da ću svoj put, ako vas baš zanima, a ne vidim razloga što bi vas zanimalo jer uspeh je relativna stvar…, eto, govoriti u telefon, pa vi nađite nekog ko ne misli mnogo nad rečima, pa da od ovog napravi intervju.
Spušta načas ruku kojom drži mobilni, uvlači dim, pa nastavlja da govori.
Kad idem za Nemačku uvek krenem dva sata ranije, pre čekiranja, da odsedim na aerodromu na miru. Da oćutim. Odgledam ko odlazi, a ko dolazi.
Pedeset mi je.
Godine, u kojima se nikud ne beži, već se odlazi: odavde–tamo, a onda od tamo– doovde. Sa trideset i pet sam pobegao, tamo. Sada odlazim ne znajući više ni gde je – tamo, a ni gde je-ovde.
(Gasi cigaretu, seda na aerodromsku stolicu i prekršta nogu preko noge)
Kad sam tamo, gledam po Fejsbuku kako je ovde: nerviram se, komentarišem, psujem po tom zidu, pa brišem…ne ide da doktor psuje…bar po Fejsbuku. Pa se manem tog ćoravog posla, Fejsbuka. Sada je to javno. Očas posla završiš u tabloidu. (Ustaje sa stolice, prošeta malo kao da je iznerviran) Kad sam ovde, onda psujem čim sletim na aerodrom, onako za svoju dušu:
Jebo ih otac ko ih napravi, učitelja ko ih pusti u drugi razred osnovne, a psihologa u prvi, jebo ih doktor ko ih je lečio i izlečio… (maše prstom i preti kroz vazduh, a onda zastane, ispravi se, pogleda ka publici)
I zato jutrom izletim iz kuće kada sam tamo, poljubim ženu i decu, ako su kod kuće, ili se iz doma izvučem kada sam ovde. Da ništa nikome ne kažem. Ćutim i u taksiju.
A kako sam postao doktor? (pogleda ka publici)
Ne bih nikada postao da freza komšiji Janku nije pokidala nogu. Bio sam dete. (zastaje uz setan osmeh, pali novu cigaretu i povlači setno dim) Pokojni otac ga je ubacio u prikolicu traktora, a ja, obliven krvlju čvrsto sam držao peškir koji smo isto tako, čvrsto, podvezali rukavima ćaletove košulje (pokazuje uzbuđeno rukama kako je previo nogu, zatezao peškirom).
Vozi ćale kroz selo… Dao gas Fergusonu… Pritis’o sirenu, da je imao rotaciju, bio bi pravi sanitet… (rukama kao da drži volan, u jednoj je mobilni kojim se snima, nogom kao da daje gas) A ja… a ja pozadi u traktoru čvrsto sam stegao nogu komšiji Ranku… Baš tamo gde je do maločas krv liptila. Držim je ( pokazuje rukama kako je steže)… kao da od te jedne kapi krvi zavisi njegov život…A jes’, od svake kapi krvi zavisila.
Ćale drži sirenu…traktor piči …piči do daske seoskim putem.
Psuju nas oni. Krste se levom i desnom rukom. Po selu počelo da se priča: „Pa da li su oni normalni da šenlučite traktorom? Ajd’ što Pera šenluči, nego ukačio dete pozadi…a Janko leži pozadi… Ma sigurno su svi pijani… Napili se kao čepovi. A i to dete, neće iver daleko od klade…“
(Zastaje, setno gleda u pravcu tavanice, povlači dim, izbacuje kolutove i patetično priča)
I sada osećam kako pulsira Jankova vena… Kad smo stigli u bolnicu toliko sam bio krvav da doktori počeše prvo meni da seku odeću… Jedva ih ćale zaustavi… Trenerka mi beše nova. Adidas… Orginal.
Prežive komšija Janko… Samo… moraše da mu odseku nogu.
I trenerku je posle ćale koristio kad seče drva ili majstoriše oko traktora.
Komša mi ne kupi novu. A ni ćale. Zaboravili, valjda.
I tada sam već postao doktor. U svojoj mašti.
Polako se smanjuje svetlo na pozornici. U polutami Dr Mitić, povlači dim, gasi cigaretu u veliku pikslu pred aerodroma, uzima kofer, poziva taxi i odlazi iza zavese.
II scena
Pali se svetlo. On sedi kući za stolom. U rukama drži veliku uramljenu fotografiju i gomilu manjih; na stolu je kutija malbora, piksla, flaša sa domaćom rakijom, čašica i mobilni telefon u koji on priča. Na trenutak ostavlja sliku, sipa sebi rakiju, pa je opet uzima, setno gleda u sliku i priča u pravcu snimača zvuka.
Završio sam fakultet u roku, pa vojska. Škola rezervnih oficira 80. klase Sanitetske službe.
Za zakletvu ćale doneo pečeno jare. Da se počastimo sa klasićima. Kakva smo ekipa bili.
Zajebali su me već oko prekomande, svi bili vezare, ali nevažno. Bitno da je bilo posla, a vojnik sve treba da izdrži.
A snabdevali smo najbolje restorane sa mladom jaretinom. Kakva je to jaretina bila? (Ustaje sa stolice, šeta po pozornici, pa nastavlja da govori.)
Ja sam fakultet zavrsio zahvaljući njoj. Prodavao od kafane do kafane.
A i o bolestima sam na njima učio.
(Zastaje na trenutak, uzima jednu sliku, i patetičnim govorom nastavlja da priča)
Na samom ulazu u farmu, odmah pored vrata, bila je jedna prostorija koja mi je bila kao ordinacija. Na čiviluku okačen kombinezon sa znakom „Opel“ i beli mantil. Naravno, sterilne rukavice, maska.
Govorio mi je otac: „Sine živa duša je to…a išla na dve ili četiri noge… Dodaš još dve noge na tu tvoju medicinu i čas od čoveka napraviš jarca… A unutra sve isto… Ima želudac…ima srce… i isto ima neku svoju pamet. Jareću. Zna kad i šta treba da jede, da mekeće ako je žedan ili gladan i da naskoči kozu kad mu se oće. Kao i čovek.
(Ostavlja sliku na sto, naginje se nad njim naslanjajući se rukama, pa podiže pogled ka publici)
Tako sam ti ja na vežbama iz genikologije i akušerstva došao kao da sam se u porodilištu rodio. Ma još nisam ni prišao porodilji, a detence već kmeči. Kao jarence.
(Seda za stolom, uzima novu sliku iz hrpe gleda je setno)
I kad odslužih vojsku htedoh da postanem vojni doktor.
A ćale, neće da mi kaže, ali vidim da mu nije sve po taman…
I veli, našao sam ti posao…a ti odluči, kako ti je volja. Sve završeno kod gradonačelnika. I on je doktor. Kaže mi da već računa na tebe.
(Podiže pogled ka publici)
Dobro, rekoh. Neću da mu trujem volju. Nacrtam se ja kod gradonačelnika. A zvali ga Vita Trafika. Izumeo sistem, da ako hoćeš da ti završi operaciju odeš u kiosk…daš 1000-2000 evra za novine. Zavisno da li je nedeljna ili dnevna… A za zaposlenje si bogami morao da se pretplatiš i po nekoliko godina. I to ozbiljnu štampu da čitaš. Zato kod mene u selu svi bili informisani.
Šta mi je rekao i šta je tražio od mene-nije bitno. Nemam svedoka.
( Pogleda neku fotografiju koja je virila iz hrpe, izvuče je i setno spusti ton. Uzima jednu cigaretu iz kutije, stavlja je u usta, i upaljačem pali)
Odoh kući… taman na ručak… Majka spremila jelo koje najviše volim. Krompiriće i piletinu. Sipala po rakiju meni i ćaletu. Salatu od kiselog kupusa. Da se zalije moje zaposlenje.
A kad postanem doktor…da se oženim… da dobiju unučad….i sve po redu.
Ali, pokvarih ručak. I pokvarih taj trenutak koji ću žaliti celog života.
Rekoh ćaletu sve u lice.
Ćale nabio glavu u tanjir i ćuti. I samo mi reče, „ Ako si mi rekao“.
To veče sam se prijavio na oglas „Potrebni lekari za rad na kruzeru“.
Već za nedelju dana sam pakovao stvari.
Za deset dana sam bio na brodu.
Na polasku mi otac reče„ Sretan je otac koji dete s namerom u svet šalje da sreću nađe“.
Zagrlili smo se. Poslednji put kao otac i sin. Ja sam otišao u svet s namerom, a on je ostao čekajući vesti o meni.
(Ustaje sa stolice i polagano šeta po bini. Sa pogledom na dole, pa u stranu dok govori. U ruci mu cigareta)
A na tom kruzeru, nije bilo baš kao što sam zamišljao.
Razmaženi bogati starci koji provode svoje poslednje dane ploveći svetom. Noću se srećni, kockaju jer se nadaju dobitku, a danju ,zabrinuti, moje su mušterije: plaše se da ne izgube ono najvrednije što imaju. Poslednji dan.
(zastaje ispred stola, gleda u publiku, i ubrzanim glasom, priča)
A sistem funkcioniše kao taksimetar. Pritisneš i tvoje vreme se naplaćuje. Misliš da se žale da je skupo? (naglašava reč SKUPO) Kao ovi naši koji ti prvo guraju pare u džep, a onda kažu da si lopov. Jok brate. Tako funkcioniše zapad.
Krupije kao da je na letovanju, a ja izgledam kao Alija Sirotanović.
(sada pripovedačkim tonom, usporava, uvodi u nešto neizvesno što sledi, seda na kraj stola)
I tada, dođe jedna gospođa u kasnim pedesetim. Frau Helga Muller.
Otmena. Stroga. Sa prodornim pogledom plavih očiju. Tražila nešto za nesanicu.
Uključim tajmer. On počne da otkucava, pa krenem o razlozima nesanice. Zapričam se i zaboravim na taksimetar, ustvari, tajmer.
Počeo ja kao da sam u Domu Zdravlja… Još mi falilo da mi sestra donese kafu.
Sad vidim da i ovde, u Srbiji, ima taksimetar, ali koji, kao da šlajfuje… Petnaest minuta doktor ima da pregleda pacijenta i to ti je.
I krenuh da tražim razlog nesanice. Rekoh, da malo ispitam njenu svest. Šta je sakriveno u njoj. Možda prodrem. Tako je moj deda lečio babe po komšiluku. I reče mi da joj je umro muž. I dala sebi odmor od šest meseci da putuje oko sveta.
Da putovanjem i upoznavanjem sveta popuni u sebi prazninu. Pričali smo dugo… Pogledam tajmer, dva sata prošlo. Kako da joj kažem da će ovo skupo da je košta? U stvari pola semestra specijalizacije plaćeno za dva sata.
Uhvati ona meni pogled, na taj, doktormetar, i kaže (imitira je strogim gospodstvenim tonom):“ Herr doktor, koliko ste vi plemeniti. Vi se brinete što će račun da bude veliki. Bez brige Herr doktor. Ovo provedeno vreme sa vama vredi više od bilo koje cene vašeg pregleda. Vi ste jedan od retkih lekara koji traži problem…Uglavnom ti daju pilule… I to je to… Eto ja bih da vam se odužim. Pozivam vas na večeru. Zadovoljstvo je razgovarati sa mladim, a tako pametnim, čovekom. Kao da ste se iskusni rodili“.
Ali Frau Muller, znate…- pokušah ja da joj kažem da ne smem.
„Bez brige mladiću, menadžment je moj problem. Ja sam njima jedan od najbitnijih klijenata. Sredićemo sa kapetanom broda da to bude psihoterapija u mojoj kabini. Dođite sutra u 19h kada se kasino otvara. Tada će svi biti zauzeti kockom. Ja želim svoj dobitak ( doktor na sceni imitira flert)… Poziv će vam biti upućen preko kapetana.“
Auuuu…Ne spavah tu noć. A ono neki čiča dobio na kazino, pa mu se slošilo. Pritisak skočio. Celu noć sam mu ga obarao. I tad sam prvi put pomislio u sebi „Aleksandre Mitiću, ti za dve večeri zaradi godišnju školarinu“.
I sutra u 19 h uzmem lekarsku torbu i pravac kod frau Helge Muller. Kucam na njena vrata, ona obukla crnu, svečanu haljinu. Crni šešir sa šlajerom, kao one dame iz „Prohujalo s vihorom“. Rukavice, isto tako, crne, do laktova (pokazuje). Dočekuje ona mene, kaže: „ (imitira je) izvolite Herr Doktor. Sedite i osećajte se kao da ste u svojoj kući…Naravno, ne mislim na vašu radnu kabinu, nego kao da ste kod tate i mame u vašoj Srbiji.“
Tad se bogami nasmeja.
Sedam na onu sofu, ona pusta gramofonsku ploču. Čujem Lili Marlen i čudom se čudim. A pred očima mi je kako fašisti biju Tomu Zdravkovića. I pitam se: „ Odakle gramofonska ploča na kruzeru od deset spratova sa sve stazom za trke Formule 1?“.
Ona primeti, pa će dok sipa piće meni i sebi (imitira je): „ Uslov ugovora sa kompanijom je bio da se za ovo putovanje celu dnevna soba iz naše vile, u kojoj smo ja i Alexander živeli, preselim ovde na brod. Zapravo oni su napravili sobu kao što je bila naša dnevna u ulici Strase der Liebe. Vidite kakva slučajnost. On se zvao Alexsander, a vi ste Aleksandar.
Imate skoro isti pristup pacijentu.
On je bio magičan doktor.
Znate, njegovom zaslugom je spašeno na hiljade ljudi iz bombardovanog Drezdena i lično mu je Firer dao Gvozdeni krst…Bože šta ja pričam… Spašavao je engleske pilote koji su bili oboreni i Čerčil ga je lično odlikovao… Voleo je Lili Marlen, strašno je voleo Lili Marlen… i obećala sam mu da ću ga za njegov 100-ti rođendan, a moj 60-ti …ustvari, za našu zlatnu svadbu, voditi na put oko sveta.
Ali jadni Alexender, reče i pogled joj pade ka podu.
Umro je u devedeseti devetoj. Nismo stigli…
Stalno je radio.
Nije mogao da ostavi svoje bolnice koje je mukom sagradio.
Umro je na radnom mestu.“
Ja je pogledah i uljudno rekoh: „ Frau Helga, jako mi je žao što je vaš suprug umro tako prerano…I što niste uspeli da obiđete svet zajedno“.
A ona, odjednom se okrenu ka meni tako da se njene krupne, plave, oči, koje odjednom oživeše, susretoše sa mojim.
Podiže dve čaše koje nisam ni primetio da su u njenim rukama, jednu dade meni pa reče: „Nazdravimo vašem mladom životu, našem prijateljstvu i njegovoj plemenitoj duši.
Voleo je ovaj konjak Luj XII Remi Martin…“
Kucnusmo se.
Kristalne čaše zazvoniše.
Tako čistim tonom da klavir može da se šteluje po njemu.
Ona priđe jednom ogromnom garderoberu, otvori ga rukama i nađoh se u prvom iskušenju.
„ Ovo je garderober sa njegovim odelima…Molim vas Herr Doktor, otvorite vrata… slobodno, otvorite…i izaberite jedno sebi. Skoro da je svako jedva jednom ili dva puta nošeno.“
Kako da joj kažem da nikada stvari nisam kupovao u Second Hand-u i kad nisam imao za leba.
Pa pokušah da izvrdam.
Rekoh, kao tako drage uspomene treba da ostanu na svojim mestima.
Gledam ona odela, pa onaj konjak. Gledam i razmišljam:
Jedna flaša košta kao moj bubreg LebTeJebo(gleda u publiku, i gestikulira rukama, kao šta ga je snašlo) A ona se zavukla u onu sobu sa odelima i traži li traži i iz ormana me trže:
„Herr Doktor, molim vas, evo ja ću da vam izaberem“.(imitira je)
(Okreće se publici. Sastavio šake kao Vučić)
I presvuče mene frau Gelga Muller u odelu pokojnog supruga doktora Alexandera Mullera.
(Gleda u daljinu i jeftinom patetikom govori.)
Izvede me na balkon…
A ono, okean ispod nas.
Zvezde iznad okeana,
Šušti povetarac,
Razmišljam, kako negde, u daljini, miluje jedra neke lađe
A meni. Meni pao mrak na oči.
I dođe mi da skočim sa desetog sprata kruzera.
Da se vratim kod Vite Trafike
I da mu platim duplo od onoga koliko mi je tražio za posao,
I da se učlanim u sve stranke u koje je on bio.
Samo da pobegnem.
Da me nema.
I dok ja tako uživam u pogledu sa balkona, ona stala pored mene i ne može da me se nagleda.
(Imitira je, ali sada nekim zadovoljnim, patetičnim, tonom sredovečne gospođe)
„Tako ste divni her Aleksandar u odelu mog Alexandera. Sada mi je srce puno jer…(zastaje, pravi pauzu) kao dai on putuje sa mnom.
Sednimo Her doktor. Posmatrajmo zvezde uz naše omiljeno vino koje nismo stigli da popijemo: Domaine Dujac Clos de la Roche Grand Cru… berba 1990-ta.“
Kako da popijemo, mislim u sebi, kad devedesete sam imao šesnaest godina. Sad mi je bili sve jasno. Ja više nisam Aleksandar, već Alexander. A je prešlo u E… i sve u tri pizde materine.
Najebo sam ga.
Čini mi se lakše je bubreg dati. Ali sad je gotovo. Vidim da je izgleda hrana, piće, i pregled ipak na moj račun. Ali medicina traži žrtvu.
Konobar sipa njoj vino, pa meni.
Kristalna čaša, sada vinska, svetluca na mesečini. Popismo bogami dve boce, tog vina, iz vremena kad sam slušao „Crvenu Jabuku“.
A ona, ona izgleda divno za svojih pedeset i devet godina. (govori setno, gleda negde u stranu, brzo usmerava pogled ka publici i kaže odsečno: )
I nije bilo to što mislite.
Svetlo se smanjuje. On popije čašicu rakije. Ustaje sa stola, uzima mobilni, kofer i odlazi iza zavese.
III scena
Svetlo se pali. On izlazi na pozornicu, hoda, zastane, pa opet krene i sve vreme govori u telefon kojim se snima. Može se na razglasu pustiti neka aerodromska buka kao i neka tabla na kojoj piše Frankfurt Airport.
Evo me opet samo za vaš list „Lepota bez zdravlja“ i upravo sam sleteo u Frankfurt. A odavde idem pravo u operacionu salu gde već imam zakazanu operaciju.
Godinu dana sam proveo na brodu. Baš sam se sprijateljio sa Frau Helgom. Jednom nedeljno sam oblačio odelo Herr Alexandera. I… I nije bilo ono što mislite.
Bogami, skupio sam pare za svih pet godina specijalizacije.
Ponudila mi je posao u bolnici, kod nje. Kaže isti sam njen Alexander. Takav je verovatno i on bio kad je bio mlad. Pošto ga ona ne pamti, iz tog perioda kada je bio kao ja, jer je bio skoro četrdeset godina stariji od nje.
Ali tada mi stiže vest da mi je otac bolestan.
Spakujem se i pravac kuća.
Obradovao sam oca. Posao lekara nisam ni pokušavao da dobijem. I uložio sam deo novca u farmu. Otac je bio sretan. Moj beli mantil je i dalje bio na vratima okačen. Porađao, ustvari jagnio sam ovce, lečio jagnjad… Krenulo to lepo. I tada eto Vite Trafike opet. Tražio mi novac za političku kampanju. Tražio mi da svečano otvore farmu za izbore, a naravno, posle toga mene čeka specijalizacija.
Oterao sam ga. Reče tada, zapamtićeš ti mene. Slao mi inspektore svih sorti, pa reketaše… Otac je već bio pao u postelju. Javljala mu se dupla slika pred očima.
Odvedem ga u bolnicu u Kragujevac. I kaže mi jedan profesor (govori tonom nadmene osobe): „ Kolega, njegov mozak je poput oraha od koga lešnik treba napraviti. Ali znate, ja za par dana putujem za Maldive… Nije baš dobro da pre odlaska na odmor uletim u operaciju sa neizvesnim krajem. Ali obećavam da kad se vratim… Ako preživi do tada, operisaću ga.“
Razumem vas, kažem ja njemu… I gledam ga kako je krenuo ka vratima
A meni kao da se brdo u grlu zaglavilo. Suze mi se zalepile za dužicu a nikako da se otkotrljaju.
I tada ga zaustavih kad se za kvaku uhvatio, pa iz očaja rekoh:
„Profesore, molim vas, on je sve u mene uložio lekar da postanem, a ja ne mogu ni operaciju da mu ponudim. Znam da nije prijatno posle teške operacije putovati na Maldive, ali odužiću vam se“
On se okrenu ka meni, pogleda me onim zelenim očima, prođe rukom preko kose, pa reče sestri stavite ga sutra na operativni program, zatvori vrata i ode.
Kaže naš mudri narod lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali ne spomene da fina suma hotelu na Maldivima daje jednu zvezdicu više.
Ne beše tada tada instagrama (zastade, napravi pauzu), tako da ne znam kako se profesor provodio tamo.
Da li je sedeo na ivici bazena sa svojom lepšom, i dosta mlađom polovinom i srkao koktele?
Ali znam je moj otac umro nekoliko dana posle operacije.
Pao je u komu, ali kad bih prišao do njega, uhvatio bi me za ruku, stisnuo je. To beoše njegove poslednje reči.
Otišao sam na brod u ljutnji. Skoro bez pozdrava.
Postoje stvari koje otac i sin nikada ne kažu jedan drugom.
Postoje prećutane stvari, za koje uvek čekaš pravi trenutak da bi ih rekao, a na kraju ostane samo to-stisak ruke. I zauvek prećutane reči.
Brzo ode i majka. Udari je infarkt u snu. (govori tužno)
(Uzdahne dubokim uzdahom, pogleda visoko iznad glava publike, pa setnim govorom nastavi)
Prodao sam farmu, upisao volontersku specijalizaciju u Beograd. Pomogao mi drug za fakulteta čiji je otac imao privatnu praksu. Vodio sam se kod njega u ordinaciji.
Puno sam radio sa jednom, jedinom, željom da moj pokojni otac bude ponosan na mene.
A on je bio u sali kad god sam operisao.
Pojavljivao bi se čim bih ušao. Stajao je sa strane i posmatrao moje pokrete.
Imao je sedu bradu, kakvu nije nosio.
I sedu kosu. Sa zaliscima, kakve ću i ja da imam čim oćelavim. ( dotakne se po kosi)
Oko glave je imao oreol.
Bio je u beloj, dugoj košulji.
Kad bih završio operaciju, prišao bi mi, položio ruku na moje rame i ja sam osećao spokoj.
A kad bi krenulo po zlu, samo bi me pogledao, klimnuo glavom, i nevolja bi prošla.
Ali ne bih nikada postao to što jesam da ne beše dobrog, starog, profesora Antića.
Ali i ne bih bio ovde da ne beše njegovog naslednika, profesora, čije ime neću da spomenem jer mu izgnanstvo oprostih.
I naravno, ne bih davao intervju za ovaj vrhunski časopis Lepota bez zdravlja, da ne beše divne Frau Helge Muller.
IV scena
Dr Mitić ulazi u svoj kabinet u poznatoj nemačkoj bolnici. Na glavi ima hiruršku kapu, Hirurški mantil. Evidentno je da izlazi sa operacije. Umoran, ali zadovoljan, seda za sto. Sipa sebi piće, uključuje telefon i nastavlja intervju za pomenuti časopis.
E zbog ovog sam žurio. U Nemačkoj nema odlaganja, otkazivanja, prezakazivanja. Skoknuh do sela da me želja mine, pa ajd’ nazad. Lako je sada, aviona koliko hoćeš. Tragovi prekrili nebo. Kao da nas Bog prska kalupom za tulumbe. Umesto tulumbi ubacujuje neke gasove i šarenog koliko hoćeš. Toliko aviona danas leti.
Ne uključih snimanje. (pritiska dugme na mobilnom tekefonu)
Da…
Profesor Antić ode u penziju, a sa njim kao da i mene penzionisaše.
Od mojih operacija osta samo prvi rez, i tamo gde treba da se nešto pridrži. Da se tegli, drži, pričvrsti… Čak me novi šef teraše da očistim salu posle operacije.
Imao je on svog mezimca, naslednika, doktora Stošića. Priča se svašta. Da je plod nesrećne ljubavi sa svojom instrumentarkom. Ko će ga znati.
A dr Stošić brkao levu i desnu stranu. Ovaj mu kaže da spremi levi kuk, on uzme desni.
Jednom, dok ovaj nije došao, počeo čoveku da operiše levo koleno umesto desnog. Šta je bilo ne znam. Valjda čovek sad ima dve leve noge.
Šta ćete. Ima i takvih.
I rešim ja da odem za Nemačku. Dosta mi je bilo svega.
Samo da ispravim noge. Zavitlavaju me kolena (Prinosi drugu stolicu i stavlja ispod nogu da se opruži. Uzima čašu, popije gutljaj, pa nastavi da priča)
Nisam hteo da se javljam Frau Helgi Muller. Nisu mi se nešto nosila odela pokojnog dr Aleksandera. Javim se potpuno nepoznatom agentu koji ništa ne zna o meni. Poslao sam CV i eto odgovora. Našao mi bolnicu.
Ostalo mi poslednji dan u bolnici. Sutra se već pakujem i pravac na avion.
I poslednja operacija. Ili poslednji rez, pošto mi profesor, ili Nepomenik kako ga zovem, nije dao da operišem.
Kupih novo odelo.
Nove cipele.
Stavih kravatu.
Kupih i parfem.
Rekoh, red je da se častiš dosta je više bilo Brutova i Malicije. Skockao se tipi-top.
Posle operacije planirao sam da vodim društvo iz bolnice u kafanu.
Ali ne leži vraže. Ulazim na kliniku a tamo mrtva tišina. Svi se nabili pored televizora i nešto gledaju. Presvukoh se. Krenem ka operacionom bloku. Znam da sam prvi na operativnom programu, naravno, asistiram profesoru i imam osećaj (zastaje u priči)…imam osećaj da će nešto da se desi.
Naleteh na jednu sestru koja se u trku miriše da ceo hodnik smrdi na neki parfem i pitam je: „ Jeli, gde je ovaj svet? Nikog nema.“
„Jao doktore, pa zar ne znate? Došla neka Švabica, ministarka, u bolnicu da odabira najbolje lekare i sestre, pa se svi spremaju da se pokažu. Da budu izabrani ( imitira je piskavim glasom)
Dobro, rekoh. Mene je izabrao agent, šta ima da se mlatim sa Švabicom. Da završimo operaciju pa da vodim društvo na jedan oproštajni ručak.
Spremih se za u salu, znate već kako ide: mantil, rukavice, kapa… Provirih i u samom uglu, vidim, stoji otac.
Čistog lica
Bele brade.
U beloj košulji.
Na nogama nosi neke kožne sandale kao što su bogovi grčki nosili.
Uđoh na trenutak, pogledasmo se, i vratih se.
Oči mi se suzama napuniše.
Ne želim da me takvog vide. Pomisliće plačem zbog njih što ih ostavljam.
Sačekah da mi se oči osuše, pa uđoh.
Kako u salu kročih, tako čuh: šljaaaaaaaaas ( govori u produženo).
Gledam Koleta, inače mog najboljeg prijatelja, anesteziologa kako je opalio šamar svom anestetičaru.
Pogleda u mene, nasmeja se, pa reče: „ Oho…dobro jutro dobri ljudi… i hirururzi“ ( imitira Koleta koji priča, malo sa zastojima gledajući u publiku, a anestetičar temperamentno), pa dobi kontra šamar od anestetičara.
Vidim od ranog jutra se mlatite
„Specijalno za vašu poslednju operaciju“, reče anestetičar, pa nastavi:
„Ovo što vidite je iz dva razloga: priviđa nam se neki duh.
A to može da znači: ili zbog dva dana provedena bez spavanja u sali, ili curi mašina sa gasom kojeg uopšte nema“.
Samo što to reče, a Kole mu zavali takvu šamarčinu da i mene zabole (razmahuje rukom):
„E sad možemo da krenemo da radimo. Nema više duhova. Izgleda da je ipak… “, nedovrši anestetičar.
Otac moj stoji u uglu, i rukom mi pokazuje ˗ smiri se.
„ Mitke, ajd’ da prebacimo Gazda Mošu.“- priđe Kole pacijentu.
„A ko je Gazda Moša?“, zapitah ja.
Eeeeeeeeee, tad krenuše obojica da eeeču.
„Vlasnik lanaca mesara jarence“, reče anestetičar.
„I Fakulteta za strukovne studije u oblasti genetskog inžinjeringa i menadžmenta u izradi mesarskih prerađevina od svih vrsta mesa, kao i mesare „ Jarence“, dopuni ga Kole.
„Koji je došao na operaciju sa Kohibom“, nastavi anestetičar.
„I lični prijatelj profesora i sestre Milke više od dvadeset godina“, rekoše u duetu.
Tad prebacismo pacijenta na operacioni sto dok, kako reče Kole, ne dođe onaj baksuz sa svojim zakrpama.
Priđosmo pacijentu, i na: jedan-dva-triii…prebacismo ga na operacioni sto. Oni, nešto previše ažurno, namestiše odmah da se vidi samo operaciono polje, staviše mu zastor između donjeg dela i glave. Em im to nije posao, em nešto to tako brzo rade, da se ne takmiče možda i oni da budu izabrani od Nemaca? Nisu oni ta mustra od ljudi.
Jeli, da neće te i vi u ovo takmičenje?, pitah ih ja.
„Doktori za zetove? Na to misliš. Upita me Kole.
Ja pojma nemam šta se dešava pa krenu on da mi objašnjava:
„Mi njima doktore oni nama zetove. Kako god okreneš jebani smo. To je za tebe, neoženjenog… nas dvojica možemo samo da žene menjamo, ako žele“
(Pomera noge sa stolice. Ustaje. Ispružuje se uz grimasu, uzima mobilni u ruke)
A kako ga uspavaste ako nemate anestetika, pitam ja njih.
A oni eeeeeee… to je veština… male stvari velikih majstora… razlika između nas, znalaca, anesteziologa, i vas mesara, je u tome što koristimo mozak.
Mošu smo zveknuli u vrat, za trenutak prekinuli dotok krvi, smanjen parcijalni pritisak kiseonika, ali taman da ne dođe tačke bez povratka. Kombinacija karatea i medicine, a Mocu, Moca je pijanac kome jetra ne radi, ali pada u sevdah pa smo ga uspavali gitarom, pesmom Tiho noći moje zlato spava.
Pukli ste ga gitarom u glavu?…
„Neeee…. Odsviraliiii, otpevali, uspavali…kao jagnjence.
Ko je pa sad Moca? Nešto mi ne beše jasnooo ( govori zbunjeno) ali tada uđe ova veštica profesorova
U stvari, sestra Milka, instrumentarka i nosi dve kutije sa instrumentima.
Posmatram rendgen snimak na rendgenoskopu, gledam šta treba da se radi, pa prilazim pacijentu.
On leži na bok. Kad pogledah operativno polje, a on dlakav majko mila…dlakav kao divlje svinjče.
Jeli sestro, pitam je, zašto pacijent nije pripremljen za operaciju, pa nisam ja mesar nego hirurg, neću da ga šurim.
„Jao doktore (govori piskavim glasom instrumentarke) pa to je gazda Moša, bili su sinoć iz salona „Lepota“ da ga epiliraju, ne znam kako se to desilo. Pa neće valjda njega da brije bolnički brica“.
Uzmem brijač, ošurim ga onako, bez pene. I pre nego što ću da uzmem nož, pitam anaesteziju kakav je pacijent. Kaže mi Kole, da spava kao beba.
Ko ga je uveo u anesteziju, više mu stoji da spava kao zaklan,
Kaže, to mu stoji za par minuta kad ti uzmeš nož u ruke. (imitira ga seckavim govorom)
I tražim od sestre skalpel ona mi daje nož. Kasapski nož.
„I opet nema skalpela?“, pitam ja nju.
Doktore, nema. Obećao ministar da će donese da lično… A kasapski nož je iz mesare „ Jarence“, preko puta. Sterilisan po JUS-u. (govori piskavim glasom instrumentarke)
Uzimam nož, taman da pustim rez, kad eto ti baksuza na interfon:
„Da li je pacijent spreman za operaciju?“ ( šuškavim glasom imitira profesora)
Pustih rez, krenu krv, tražim tufer a dobijam parče donjeg veša.
Šta je ovo sestra Milke? (širi ruke na pozornici)
Kaže mi, (govori glasom instrumentarke) pao tender za zavojni materijal, pa koristimo tufere od donjeg veša. Nije korišćen. Dala nam neka farmaceutska kuća. Imali na lageru. Na prednjoj strani je pisalo „ I ja imam prava da dišem“. Baš je slatko Valjda su reklamirali lekove za disanje. Pamuk 100 %.
Anesteziolog i anestetičar se pogledaše, kad sunce ti jebem shvatim da i oni nose te gaće.
Video u balon sali na… na malom fudbalu.
Toliko im gaća dali da nisu mogli da ih sve u tufere pretvore nego ih izdelili medicinskom osoblju. Verovatno kao stimulaciju.
I eto Profesora, Nepomenika ili baksuza, da budem direktan.
Dolazi sa Stošićem. A Stošić nosi ogroman sat kao da ga skinuo sa Kalemegdana. Nosi ga da mu se glavurda ne vidi od sata.
I kaže mi ovaj baksuz:
„Mitiću danas ćemo Gazda Mošu da operišemo za celih 20 minuta. Do sada je bi rekord 29 minut. Kad odeš tamo, u tu neku seosku ambulantu, da imaš šta da pričaš kad već ne umeš da uradiš. Stošiću, jer sat spreman?“ (imitira ga šuškavim glasom)
(seda opet na stolicu)
A onaj šeprtlja već namestio sekundaru, i već pustio…kad ga ovaj prekide…Stošiću ( šuškavim glasom), ne zakidaj mi vreme nisam još počeo. Stani Mitiću sa strane da ne smetaš. Sad će majstor da krene da od Gazda Moše napravi momka Mošu. Da može bre da satire bre ove mlade žene kao pravi muškarac. Uključi Stošiću.
A Stošić će: „ Uključio sam profesore“ (poltronskim glasom)
Bravo mladiću. Biće nešto od tebe (šuškavim glasom)
Instrumentarka, Milka, mu već otvara set instrumenata, daje mu skalpel, ja gledam- za njega ima skalpel, a meni mesarski nož pa ga pitam:
„Jeli, vama skalpel meni kasapski nož. Ovde nije pao tender“
„ Pa dunđeri su dunđeri, majstori su majstori“ (govori šuškavim glasom imitirajući profesora)
Gledam ga. (naslanja se na sto i govori besno) Dođe mi da mu opalim jednu ćušku, onako s merakom, po onoj glavurdi. I već vidim kako mu spadaju naočare na Gazda Mošu ali odbrojim do deset, pa kažem:
„A budale su budale. Ja sam budala što sam uopšte i ušao danas.“
„To si sam rekao. Da sam ti ja rekao uvredio bi se“ (šuškavim glasom)
I kaže mi da sam nevaspitan. Još pita instrumentarku da mi kaže kakav je on specijalizant, a kasnije, i mladi specijalista bio.
Najbolji ste bili profesore (piskavim glasom), potvrđuje ona i pre nego što je čula. Ajd’ ona, ali eto ti ovog Stošića kome se glava ne vidi od sata kog drži u rukama, pa i on.
„Ja nisam bio profesore, ali znam da ste bili najbolji“.
Kaže, ulazio je prvi u salu, zadnji izlazio. A ja, ja se bunim što mi je jednom rekao da obrišem pod posle operacije. Pitah ga da li prvo nokte da isečem pacijentu?, pa onda pod ili obratno.
Rekoh vam (ustaje sa stolice, proteže se, šeta i priča setno)
Profesor Antić je mene primio. Stara garda. Gospodin čovek. Obrazovan, govorio nekoliko jezika i podigao je ovu kliniku. Govorio je da je njegova misija da na svako njegovo zasađeno drvo od njihovog semena niknu još dva, ali nije znao da prepozna korov. Bio je čiste duše i čovek sa misijom. Govoriše da se nekada od lekara, stručnjaka, pravili partijci, a sada od partijaca stručnjaci.
Kako je otišao u penziju, nastavljao je da dolazi. Bio je mentor nama specijalizantima, i sećam se, jednom me ova spodoba izbaci, nisam imao gde i spustim se u bolničku biblioteku da nešto čitam. Nervozan, napet, lupkam kolenima i ulazi profesor Mitić, traži najnoviji časopis, uzima ga sa takvim žarom, lizne prst i čita ( lizne i on prst, pokazuje kako profesor čita). Nikog nije primetio pa ni mene.
Odabrao je ovu spodobu što operiše razne Gazda Moše.
Beše dobar doktor.
Zloba ljudska ti je kao i mulj, izađe kad se voda zatalasa.
Čim je Antić otišao, ovaj mu je zabranio da dolazi na kliniku. A ja ostah da ne znam čemu služim. Bolnica posta njegova privatna prćija sa državnim kapitalom.
Meni je davao samo prvi rez da pustim, a onda bi on dolazio, da mi prostite da me jebe kako ni to ne umem da uradim. (sipa sebi piće, navali se na sto na kome stoji telefon koji snima)
I tada, kod operacije kuka Gazda Moše,zove on mene, da mu asistiram. Kaže mi uzmi lir, da pothvatim deo tkiva. I taman da se uhvatim kad eto ti pacijenta, probudi se i kaže:
„Može li to malo niže“
Pacijent se probudio, izvadio rebrasto crevo za izolaciju umesto tubusa i rekoh videće ovi prevaru.
„Anestezijaaaaaa“, razdra se profesor.
„Anestezija, razdra se sestra Milka,
Anestezija, razdra se ovaj Stošić ( svakog ponaosob imitira)
„Šta se derete, jel neko umro?“ Viče moj drugar Kole. ( razmahuje rukom)
A njih dvojica uspavljuju i bude još BogTePitaj koliko ovakvih Moša na svim operacijama koje se trenutno dešavaju. Nekom slepo crevo, nekom žuč, nekog udario kamion…Nema anesteziologa ni za lek.
(Ustaje, ostavlja čašu na sto i gleda u publiku )
„Pa ovaj se budi“ (šuškavo imitira šireći ruke)
Uzima Kole gitaru (pokazuje rukama kao da svira) da poveća dozu. Peva još jače:
„A na graniiiii…ko da nešto brujiiiiii…“
Pacijent vraća sebi rebrasto crevo (pokazuje rukama) i lagano ulazi u anesteziju.
Mi, tj. on, nastavlja operaciju.
Onaj Stošić čučnuo, prstima sprečava skazaljku da ne krene da otkucava (pokazuje rukama). A Kole, kao Bog koji daje i uzima život po potrebi.
Stao nad pacijentom, gleda negde u daljinu, uzdignuta čela i ponosno (imitira ga, gledajući i on u pravcu zavese) kaže:
Očuvana svest bez bola. To je anesteziologija. Mi smo ubice bola.
„Kamo sreća da si ubica od… da ne budem nepristojan“, reče ovaj Nepomenik, i dovoljno bi da uplaši pacijenta.
Probudi ga iz anestezije.
Podiže trup, izvuče ono rebrasto crevo, i priupita, ošamućen:
„Nadam se da ne ubijate pacijente… tako. Nepristojno“.
A Nepomenik ništa ne primeti.
Ali učini mi se da sestra Milkica poče nešto da nadgleda. Ona, podigne se na pete, eto anestetičara, kao slučajno, podiže se i on na pete. Ona se kao spusti, Kole se sagne da opipa puls. Ali tada se razdra Nepomenik da se Gazda Moši da Čivas Regal, i da se dobro anestezira, ne može on brlje da pije.
Dadoše pacijentu, ko god da je. Sasuše mu u grlo.
A ostatak sebi.
I asistiram ja Nepomeniku, a on mi kaže, uhvati bolje. Kažem ja, uhvaćeno u skladu sa mogućnostima, a on će meni; „ Pa kad su ti mogućnosti male“
A Instrumentarka se kezi.
E tebe sam čekao, mislim u sebi.
Okrenuh se ka njoj pa je upitah:
„ Jeli sestro, a vi znate kolike su mogućnosti profesora? A? Kažu svi da ste vrlo dobro upoznati“
Ona mi ciknu yuuuuu…šta pričate.
Poštena žena (pogleda ka publici, pa namignu) uvek cikne. Ako cika sigurno je poštena. Tako kažu stari ljudi.
„Znate vi da budete duhoviti…znate Mitiću (šuškavim gladom ga imitira)
Smejulji se ona, vrcka guzicom. Kao nezgodno joj… pa nije.
A Nepomeniku smešno.
Kaže krivo ovim mladima što su anemični, krivo moja Milkice…nikakvi, da im tablete nisu ne bih znali šta je dobro, i zatraži termokauter…
To vam je električni skalpel (obraća se publici)…Uključi se u struju i prže se krvni sudov.
Pa kad ga je pukla struja.
Nepomenik skoči. Ispusti instrument iz ruku.
Urla, kao kakvo đubre od su rukavica kupili kad struja prolazi kroz njih. (imitira ga)
Instrumentraka mu ljubi ruke da prođu.
Ovaj Stošić ga pita da li da isključi sat.
On psuje farmaceute i sve će da ih poveša jer mu uvaljuje đubre.
Kaže instrumentarka da je zakon o javnim nabavkama takav i da je ona sve dala od sebe da za njega budu najbolje rukavice.
Psuje on i zakon i tendere, i još veli neka im ti što nabavljaju operišu. (maše rukama)
E tu sam ga čekao. (Uspravi se i gleda ka publici)
A kukovi? Kad se kukovi nabavljaju tad su tenderi dobri? Pa svi kukovi su kao one banane iz Ekvadora što imaju istu nalepnicu. Svi od jedne te iste firme.
I tad su svi ponuđači jednaki, ali vi birate one malo jednakije od drugih. Zar ne?
E tu je popizdeo, da mi čitaoci vašeg lista ne zamere…a vi slobodno ispravite, kad radite redakturu teksta…Ponelo me. Da ne zaustavljam snimanje.
Baci on one instrumente, htede da krene na mene kao da me udari, ali meni beše ispod četrdeset a njemu preko pedeset…
Pa kud si to krenuooo! (pruža obe ruke)
Pa mogao bih da mu zakucam ne jedan, nego oba kuka. I stade na metar od mene, gleda me, gleda… pa kaže:
„Mitiću, Mitiću…vi ste lažov, pokvarenjak, iznosite neistine i zato ću da vas tužim. Iznosite neistine u prisustvu pet svedoka: mene, sestre Milke, Stošića, Kostića i anestetičara. ( priča šuškavim glasom) Kole reče da ništa nije čuo, anestetičar gledao u aparat, tako da ostaše dva i po svedoka.
E tu je prosiktao toliko da i ono što šuška više nije šuškalo nego je šumilo:
„Bruka… Sramota… Kostiću (Obraća se anesteziologu)… da si bio čovek… da si bio čovek…bio bi ozbiljan doktor, hirurg… a ne anesteziolog (Gleda ga besno i podrugljivo, a Kole samo što mu ne kažae koj ti je…)… Mitiću oklevetao si me u prisustvu tri svedoka i gazda Moše koji je četvrti (Pokazuje na pacijenta koji leži na operacionom stolu)… Za ovo ide povreda ugleda, sud časti lekarske komore, oduzimanje licence…i šut u dupe.
E tad se meni odveza jezik (zastao, upiljio se ka publici):
„Fond mu dođe kao krava muzara a vi ona zunzara što joj krv pije. A šta ide za iznuđivanje para i ucenjivanje pacijenata? Ucenjivali ste onog nesrećnog autoprevoznika iz Ivanjice da vam doveze prvoklasnu građu za krov… za onu vašu hacijendu na Zlatiboru…. Ja sam ga primio na kontroli, pa mi se izjadao čovek… Bili ste bezmilosni i kad vam se jadao da će da vam nabere i doveze čim stane na noge.“
A on pocrveneo kao rak:
„Lažeš, lažeš, lažeš…ko pas lažeš Mitiću! “ (imitira ga naglašenim šuškanjem)
Polako. Sad si došao k čici. Pa sam počeo da ga deljem kao Musa jarca:
„Od keramičara uzimate italijanske pločice, a onog inženjera iz elektrodistribucije ste preko političara ucenili da vam obezbedi struju do one vaše zabiti gde je hacijenda sa pogledom na zvezde… Kada mu je glava odletela prstom niste mrdnuli… Rekli ste, sam se ponudio“.
Kaže on: „ Pa sam se ponudio. Jeste, jeste… „ (klima glavom napred nazad pa nastavlja)
„Specijalizante reketirate… daju vam pare da bi ste se smilovali da ih pustite da uđu u salu i bar malo provire…naravno iza vaših leđa… Bože sačuvaj da nekom nešto pokažete!…Vi ste se naučeni rodili… Dosta mi je bre više svega!…Pun mi je kufer!… Nisam otišao iz zemlje zbog poslednjeg gospodina profesora kao što je bio profesor Antić… Nije on bio zamlata kakvim ste ga iza leđa ogovarali. Video je da sve propada i da se prevario u slučaju vas…Venuo je od osećaja uzaludnosti sopstvenog života… Svemu vas je naučio, jer je u vama video potencijal… i nadao se da ćete svoje znanje da prenosite mladim lekarima. A vi šta radite?
Sejete ove nesposobne spodobe (tad sam pogledao oštro u dr Stošića, a on drži onaj sat i sakrio glavu iza njega)… Kao što će i oni da seju još nesposobnije… Grobove će da seju… Oterali ste sve što vredi! I ako se razbolite… Ako se razbolite, lako je vama. Platićete… i pravac Nemačka. Ali ko će da leči njega, njega…njega… (Pokazuje ka gledaocima u publici), one što ne piju Čivas Rojal star 50 godina i šuruju za raličitim gazda Mošama?“
Instrumentarka cijuknu. Profesor me izbaci iz sale. Kole anesteziolog mi namignu i klimnu glavom da ne idem, nego da se malo udaljim.
Tako i bi.
Reče Nepomenik Stošiću da me zameni.
I tad se desi za njih čudo. (vraća se ka stolu, naslanja se na njega, gleda visoko ka nebu, i govori tiše)
Svetlo oslabi.
Na ulazu u salu pojavi se jare belo.
Priđoh mu.
Čučnuh.
Kole opali šamar anestetičaru.
Ovaj mu vrati i pita ga da li i on vidi ono što je pred njim.
Stavih ruku na glavu jarenceta,
Znam da je moj otac tu negde.
I rekoh mu ono što ne stigoh za života, a što mi je grudi pritiskalo i san noću terao:
„Oče… (gledao u pod pozornice i govori emotivno).
Znam da si uvek tu negde… (Milovao sam jare, čekajući da se otac pojavi. Znao sam da je tu, oko mene)
Ćutali smo… Ceo život smo ćutali… Nikad se nismo radovali, moj oče.
Ja nisam znao s tobom, a ti si uvek puštao mene da prvi biram.
Nisi se ljutio na mene ni kada sam kao dete sve jariće iz tora pustio, da ih ne bi prodali.
Bio si ponosan na mene kada sam lekar postao, a ja se nikada sebe više nisam stideo.
Gledao sam te kako od ventilatora život kradeš
I rekao mi je profesor da je tvoj mozak bolešću izbrazdan
poput oraha od koga lešnik treba napraviti.
Gledao je snimak pa zaćutao. Ja sam čekao.
Ne znam kako se proveo na Maldivima
Ne pratim ga na Instagramu.
Ni na Fejsbuku. Jedino imam tviter.
Platio sam za dušu tvoju, a isčupali su mi snove.
Ništa više ne sanjam sem tog oraha.
Osećam se kao ljuštura njegova u kojoj sem truleži ničeg nema.
Sećaš se kada je komšiji Janku freza nogu pokidala?
I kada bejah toliko krvav da su doktori umalo mene stavili na sto umesto njega
Janko je i danas živ. Pozdravlja te. Pozdraviću i ja njega.
Lepo je ovo jarence.
Isto kao i ono poslednje što se rodilo kada smo ih kozili.
Zvao si me u pola noći.
Ja sam spavao u kombinezonu. Na čijem džepu je pisalo „Opel“.
Preko sam obukao beli mantil, a iz doktorske torbe sam uzeo hirurške rukavice.“
I tad osetih njegovu ruku na moje rame. I ne čuh šapat njegov od baksuza koji se razdrao na Stošića
„Ugasi taj sat više mamlaze jedan, i dođi ovamo da mi držiš“ (šuškavo, uz povišen ton, imitira Profesora)
I tad se on okrenu ka meni i vide mog oca. Samo on. Ostali jok. Otac je za njih nevidljiv. Trlja oči. Pokušava da radi oko kuka, ali ne ide. Ponovo podigne pogled i vidi mene i oca. Pita sestru Milku šta vidi, ona mu kaže šta vidi. U stvari ne vidi ono što on vidi. On joj se izdra, pita Stošića šta vidi, a on pametniji, kaže isto što i vi profesore.
Okrenuo sam pogled ka ocu.
Oči mu pune suza koje ne otiču duž mrtvog lica. Spustih pogled.
Osećam mu ruku na glavi.
Dečak sam i miluje me po kosi.
I rekoh mu ono što me je njegova smrt pretekla da mu kažem:
„Sećaš se kad smo one noći ojarili dva jarića?
Lepi kao sunce.
Ostali smo celu noć budni. Otvorio si novo bure rakije. Nazdravljali smo.
Pričao si mi kako bi bilo lepo da dogradimo štalu i napravimo farmicu.
Ja sam tek došao iz vojske.
Nisam mogao da nađem posao u velikom gradu.
A ni u malom gradu. Ma ni u selu.
Nigde posla za lekara nije bilo.
A onda si molio gradonačelnika. Tražio ti je… šta ti je tražio
Za ručkom sam ti svašta rekao. A ti si samo rekao „ Neka si mi rekao“ Tada sam se spakovao i otišao.
Otišao sam bez pozdrava,
A onda sem stiska tvoje ruke na samrti ni jednu reč ne prozborismo“
(zastaje, pogleda visoko, uzdahne)
Rekao mi je:
„ A šta sam imao da kažem? Ja seljak iz Šumadije. Od usta sam odvajao dok sam te školovao. Radovao se tvojim desetkama. Nadao sam se da ćeš da se vratiš kući… Obećali su mi da te čeka posao… I… hteo sam da prodam šumu samo da ostaneš…. Nisam mogao više da te držim. Nije srećan otac kome sin u svet ide, ali miri ga to što sa ciljem odlazi.“
E tada se ovaj bizgov okrete ka mom ocu i meni:
„E sad mi vas je dosta. Ti vampire da se vratiš u grob iz koga si izašao…a ti Mitiću marš u pizdu materinu! Ako se ne tornjaš, zvaću policiju!“ ( šuškavim glasom profesora)
On mog pokojnog oca, vampirom naziva. Kad mu nisam uzeo onaj čekić sa stola te ga nisam odalamio.
Instrumetraka i nesrećni Stošić mu prilaze, nude mu da se odmori…Oni ne vide mog pokojnog oca. Svevišnji je odlučio da ga samo ovaj vidi.
„Marš od mene…na posao“ (šuškavim glasom). Otrese ih kao malter sa zida.
Kad u tom trenu poče monitor da pišti.
Skočih do stola, kad eto ti skoro prave linije.
Umire Moša, tj Moca. Diže se frka. Nije Gazda Moša svako.
Urla Nepomenik: „ Anestezijaaaaaaaaa!“
A on iz neke sale tamo, na nekoj petoj operaciji viče:
„Ovde saaaaam“
Kako drže u glavi sve te pacijente, nije mi jasno.
„Ne operišete samo vi… Jedan anesteziolog na nekoliko sala… Gori smo od seoskih radodaljki“, sikti Kole od besa dok uleće u salu. (imitira dr Kostića koji priča isprekidanim glasom)
„ Aparat pišti jer je ravna linija na ekranu. Znači da je pacijent umro“
„ Šta bre kažeš? Da je Gazda Moša umro?“ (šuštavim glasom, podsvrskuje)
„ Ako aparat ovako pišti, znači da je pacijent umro. Ako je pacijent Gazda Moša, znači da je umro Gazda Moša“
„Gazda Moša ne sme da umre, oživi ga kako znaš i umeš“ (šuškavim, podvrskujućim glasom)
„Naravno da ne sme da umre. Njegova duša je skupo plaćena. Uradićemo sve da je skupimo po sali. Samo trebate da slušate moja uputstva“. Reče Kole i dade se na posao.
Anestetičar mu dodade gitaru i on zapeva a mi ostali ga pratismo:
Ustajte, vi zemaljsko roblje,
Svi sužnji koje mori glad!
Nepravdi razum sad se sveti,
Tutnji već i selo i grad.
Moj otac je stao između smrti i Moše, i koliko mu smrt dušu uzima toliko je otrac vraća. I na kraj je uspeo. Valjda imao kredite kod Svetog Petra.
Tad, za nas Moca, za profesora Moša, htede da ustane i da se svima najebe mater što dvadeset i pet godina čeka kuk i pije diklofenake, ali ga Kole ubedi da to ostavi za sutra, jer da bi išao da im jebe majku, moraju prvo kuk da mu ukacaju, a posle će moći na olimpijske igre. I vrati se on u stanje hibernacije.
Kaže, dobro doktore, sutra ću da im jebem mater.
Međutim sestra Milka je sada bila ubeđena da Moca nije Moša i gledam kako vreba da kaže ovom baksuzu, ali on se toliko zaneo u svađu sa mnom, u montiranju kuka da nije je ni primećivao.
„Sine, došlo vreme da ti ugradiš svoju prvu protezu“, poziva on Stošića. Ja gledam i čekam kada će da mu je mlatne o glavu jer dečko nije pod pravim uglom napravljen.
„Milkice, pusti sad to što želiš da mi kažeš, naš Stole ugrađuje svoj prvi kuk, i nađi mu se 100 %. Vidi ga kako mu testera lepo stoji. Vidi ga Milkice“
A Stošić se šepuri sa onom testerom.
Sestra Milka kaže da mu testera stoji kao gudalo od violine; ja dodajem da operiše kao Vivaldi proleće; a profesor, gordo i uzvišeno (priča šuškavo): „Ortopedija je umetnost. Svaki potez je zapravo jedan ton. Pazite te zvuke: testere, termokautera, imamo i udaraljke, čekiće… Pravi ortoped je kompozitor.“
I dok Nepomenik priča, li priča; Stošić struže li struže onom testerom; Sestra Milkica se nadovezuje da on, Profesor, operiše kao kompoziciju. Baš tako, operiše kao kompoziciju. Tako žena reče.
Ja je pitah koju kompoziciju.
„Neku ozbiljnu“ (imitira je ženstvenim tonom)
Još kad dodah Vagnera, ona mi reče da obožava Vagnera. Rekoh joj da i kod mene u selu su vazda svi obožavali Vagnera. (zastade za trenutak, pogleda prema publici)
Posebno njegovu operu „ Zabranjenu ljubav“. Profesor i instrumentarka se pogledaše, zaćutaše, a ja nastavih. Centralna tema: ljubav i neograničena želja za seksualnom slobodom.
I ciknu instrumentarka da joj umalo ispade čekić iz ruku.
Ne beše svejedno ni Nepomeniku, pa opet krenu đonom na mene preko mog pokojnog oca.
„ Ajd’ vampire, vodi svog sina tamo odakle si došao, u večna lovišta“
Izgura nas iza sale, ali Kole mi opet namignu da ostanemo tu negde u hodniku.
A baksuz se vrati da srećnom Moci, a nesrećnom Moši dovrši potezu. Onaj Stošić se umrsio u nju. Podiže spušta. Nikako da provali šta je gore šta je dole. Ciknu ovaj kao guja ljuta: „ Jebem te smotana na koga se metnu“.
Uze protezu i namesti i ukuca je Moši. Ja dobacujem, ( kao sada da sam iza zavese) da je bolje duži vrat proteze. On kaže kraći, ja duži- on kraći, ja duži-on kraći, ja duži-on kraći… I baci čekić ka meni koji udari u vrata, pa izlete ka meni.
Aliiiiiiiiiiii ( zastaje, gleda u publiku)
Tu se zajebooooo.
(Zaćuta na trenutak)
Jer u hodniku je naleteo na pravog Gazda Mošu kog su tu parkirali
A koji je umesto titanijumske proteze dobio drvenu nogu.
Prepreči mu on put štakom. Ovaj pade. Pa ga zapuca štakama po glavu.
Da nisam bio ubio bi ga. Moj otac mi tada samo reče: „Vidim da si bio u pravu zašto si hteo da ideš“.
Krvav se Profesor u salu vrati.
Pa pita: „ Ko je Gazda Mošu parkirao u hodnik“?
Te mu dođe u pameti.
„Gazda Mošaaaa u hodniku? Pa koga ja operišem“
„ Ovde piše Sikirica Momčilo“, ako se ne varam. Moca, Moša isti đavo… Ajde Moco ustaj. Spremaj se za olimpijadu. Dobio si kuk“ (imitira Koleta seckavim glasom). Kole ga budi pljeskajući ga lagano po obrazima pa u stilu sportskog komentatora nastavlja:
I Moca je spreman da ide na olimpijadu. I osveti ono što je Divac zajebo.
A Moca skače sa stola i počinje da radi čučnjeve, sklekove.
Aliiii…eto i Moše na kolicima.
Profesor gleda ukopan. Shvatio da ga je neko zajebo.
Pa zaječa koliko ga grlo nosi ka meni.
Zaveraaaaa! Ovo ste ti Mitiću i onaj vampir, tvoj otac, uradili!
E tu sam hteo da ga već bijem.
Sestra Milkica kaže: „ Znala sam ja ovo od početka!“ (Imitira je piskavim, ženstvenim glasom)
„Pa ako si znala koj mi kurac nisi rekla?!“ ( šuškavim, glasom, podvrskujući govori)
„Ja sve vreme želim da vam kažem…“ govori mu sestra dok mu lepi flaster na arkadi.
I uleteo bih da mu opalim šamar da se nije isprečio Moša kad je video da Moca radi čučnjeve. Priđe profesoru pa ga odalami štakom u glavu i zapita ga, pokazujući mu drvenu nogu, da li ovo vredi deset hiljada evra. (ispruža nogu)
„ Noga Vuka Karadžića, šta hoćeš, vredi i više na crnom tržištu“ Profesor jedino što je uspeo da izuzsti.
„Ma sad ću ja da ti polomim obadve noge, pa ćeš da dobiješ ne jednu, nego dve drvene… I za svu onu jareću nejač koju si pojeo… mamicu li ti lopovsku. I napade ga štakom, ovaj ugursuz beži i kaže da će da skine Moci nogu i da je da Moši.
A Moca radi čučnjeve pa mu reče, hoćeš Malo morgen… čekanje od 10 godina je uračunato u pripreme za olimpijadu i nemam vremena.
Tada Moca priđe Moši. Zagrli ga i onako, bratski, mu se obrati: „ Ne se sekiraj brate. I ti ćeš da je dobiješ za maskimalno deset godina. Veruj mi, čas prođe. Vreme leti kad se nadaš.“
„Slušaj bre ti gimnastičar, to je moja noga…“ Skoči Gazda Moša na Mocu. Da uzme ono što mu po klasnoj pripadnosti zapravo pripada. Uhvati ga za nogu; to je moje, pa moje, moje, moje pa moje…
Valjaju se po po podu. Moca se brani, Moša napada. Onda Moca napada, a Moša se brani. Titanijumski kuk, prednjim rezom urađen, ima prednost u oporavku…pa i u tuči. (Gleda ka publici i dok priča udara pesnicom u šaku)
Puče Ćumurdžija – Moca Sikirica Gazda Mošu-vlasnika univerziteta i privatnih mesara da ovaj pade kao klada pravo na bedra sestre Milke.
Sestra Milka doziva policiju.
I tada se desi grom iz vedrog neba. (zastade dok priča)
Umesto policije u operacionu salu ulazi kamerman koji snima, pa ONA (Naglašava)- Frau Helga Muler u pratnji nekog našeg ministra Prodanovića i direktora bolnice Joce Špricera.
Was ist das Durcheinander? Was soll das Getue?
Prosikta ona. Jeza mi prođe telom. Znam da ćete svašta da pomislite, ali nije to. Ona je kod mene na brodu bila žena zaljubljena. Ne u mene, već u gospodina Alexandera koji je umro jer je bio star.
A sada to nije žena, već Nemica. Nadao sam se da neće da me prepozna.
A ministar Prodanović je objasnio da je došla da pokupi nekog od nas, jer smo mi uzeli zetove od njih.
Gleda dobra Helga ovu dvojicu što se valjaju po podu. Gazda Moša uhvatio nogu pa ne pušta. Helga, pardon, sada je Ministarka Muller, ga pita što mu ne pusti nogu. Moša odgovara da samo pokušava da vrati nešto što je njegovo vlasništo jer je onom lopovu (misleći na profesora) dao 10000 evra za najbolju protezu, a on je dao ovom drugom.
A Sikirica se brani, ne daje nogu, pa kaže da je 40 godina uplaćivao zdravstveno osiguranje kao ćumurdžija za ovu protezu, a ovaj gospodin misli ako ima para da može i noge da otima. E pa ne dam.
Tada frau Helga Muller pusti svoj glas kao lavica koja je zauzela teritoriju:
„Skidaj se od njega. Nemačka jedino priznaje silu zakona, a nikako zakon sile“
Obojica se skupiše i odoše.
Profesor reče: „ Odoše“ (pokazuje rukom kako su otišli)
Sestra Milkica reče isto: „Odođe“
Doktor Stošić isto reče: „ Odoše“
Tada ovaj Nepomenik kao Darko Pančev. Ukazala se prilika odmah bi da da go.
Aliiii, iseče ga gospođa Helga samo tako. Pokušao je da napravi dil.
Da mu ona šalje nemačke babe i dede, on da im kuca protezu, a da ona dobije procenat. Naravno, na crno.
Zamislite?
Pa nije ona s drveta pala. Pokojni doktor Alexender je nosio gvozdeni krst za zasluge, stvorio najjače bolnice, ona mu bila verni pratilac dok nije umro, a ovaj će da je obrađuje za 10 %?
Živ sram me pojede.
Tada mi priđe Frau Helga, pruži mi ruku i reče čistim nemačkim jezikom kakvim inače Nemci govore:
„ Doktore Mitiću, vama ovde mesto nije. Spremna sam da dam zetove koliko god treba. Hoćere fudbalere, košarkaše, glumce…daću Srbiji i Falka, samo vi dođite i preuzmete mesto koje vam pripada.“
I eto opet, Nepomenika.
Kaže da sam bio oduvek sjajan doktor. Još kao specijalizant.
Sestra Milkica kaže kako sam poštovao i starije kolege i sestre i uvek prvi u salu ulazio.
Doktor Stošić reče kako sam ga učio kako se žene jure. Ja ga nagazih. Pa on reče;
„ Doktor Mitić je učio mene, umesto žene, ortopediji.“
Profesor i sestra Milka se udaraju po čelo.
Kamera je uperena u mene. Idem uživo u prenos Deutschland Heute. Izveštaj o uspešnoj poseti Ministarke za uvoz pameti Helge Muller.
Eto, ispričah vam kako sam ja završio u Nemačkoj.
Dobio sam posao glavnog ortopeda u bolnici Frau Helge Muller.
Obilazio sam je redovno. Oblačio odelo pookojnog doktora Alecxandera.
I bilo je to što mislite. Jednom mesečno.
A onda je Frau Helga pala sa konja.
Ostala je na mestu mrtva.
U njenom testamentu bila je jedna rečenica:
Sve što imam ostavljam doktoru Aleksandru Mitiću.
(pritiska dugme na telefonu, završava snimanje, gleda u publiku. Zavesa se spušta)
Eto, to je moj život. Naše klinike vrše redovnu regrutaciju medicinskog osoblja u Srbiji. Nisu potrebni nemački zetovi, dovoljno je samo da znate i imate želju da radite.
Nadam se da će vaši čitaoci časopisa „Lepota bez zdravlja“ iz ove moje ispovesti naučiti nešto. (ide sa telefona snimak)
Kraj
Оставите одговор