Farmacija, struka koje više nema

Kada sam bio baš, baš mali hteo sam da budem Marko Polo. Prikazivala se tada serija. Legao bih noću ušuškan u pokrivku zamišljajući sebe kako putujem svetovima dalekim i stranim. I onda, koliko se sećam, Marku su umirali otac i stric. I ostao je sam u zemlji dalekoj. I to mi je bio tako strašno. Jedio strašnije su bili partizanski filmovi koje bi jednom mesečno gledali u seoskoj školi tako što bi učiteljice zamračile zavesama i projekcija bi mogla da počne. Jeste mi smrt Boška Buhe bila nešto najžalosnije što je moglo da dotakne dečiju dušu i svakodnevno bi na livadi umirao imitiraući Boška Buha kao u filmu Branka Bauera, ali Markova sudbina je bila drugačija. Sam u dalekom svetu. I ta daljina me je vukla. I dok bi glumatao svoje junake, baba Roska iz komšiluka bi u ogromnom avanu za tucanje paprike tucala neku travu protiv kostobolje. Zime su bile duge i ledene. I kada bi naložila kube, varnice bi igrale po duvarima, na njemu bi cigla upijala toplotu koju bi trebala da prenese njenim starima kostima, a ona bi vadila kutiju sa melemom od zečjeg loja u kom je bio utrljan neki stucani prašak. Govorila bi, ovoj ti je za kostobolju. A bila je povijena i stara pred kojom bi se i naramak drva  i hladna, tada ne tako mala, reka postidela.

A onda bi mi pričala o travama protiv grudobolje, gušobolje, stomaka, proliva… sve dok ne bi krenule priče o vampirima i osotinjama, i meni više sna bilo nije. Tako je i moja majka, verovatno, dobila reumu. Jer je tokom cele noći morala za ruku da me drži. Travki protiv straha od vampira bilo nije.

I krenulo je moje eksperimentisanje za tucanim prahom od travki kojih me je učila Baba Roska. I jedan stariji čovek mi je rekao da je Farmacija nauka o lekovima. I dok bih čekao majku da u jedinoj apoteci podigne lekove sedeći na drvene stolice i osećajući u nozdrvama neobičan miris, gledao sam čarobne činije u kojima je sigurno bilo svakojakog praška. Žena u belom je nosila punđu, bila jako lepa i u apoteci se jedino čuo  njen glas. Svi bi ćutke uzimali lekove i odlazili. I mnogo godina kasnije kada sam obilazio Afriku, u svakom selu, pijaci ili kakvoj ledini zap,isvao bih priče lokalaca o čudnim biljkama sa magičnim moćima. Tako sam u Čadu slušao priču o otrvnijoj biljci gde je dovoljna jedna kap da se oslepi i koja se koristila za premazivanje strela; u Centralnoafričkoj republici o korenu magične moći kod muškaraca i žena u postizanju ljubavnog čina; u Etiopiji su me nudili čajem koji vraća mladost…

I tada sam gledao jedan film. O čoveku koji je otkrio insulin. I dan danas se sećam kada je došla verenica jednog od istraživača i ostavila mu  verenički prsten. Jer se verovatno  odlučio za insulin. I sećam se onih pasa kojima su podvezivali pankreas i izolovali taj sok u koga su čvrsto verovali. I jedne devočice koja je uzimala krišku hrane dnevno. I na kraju odjavnu špicu da je ta devojčica proživela sedamdeset i kusur godina zahvaljujući toj burmi.  Naravno, šalim se. Ali da je prihvatio ucenu ljubavi, verovatno od insulina ne bi bilo ništa. Slatko je oduvek ubijalo.

Mnogo godina kasnije ništa više neće biti tako kako sam nekada zamišljao: niti tog spiritualnog osećaja u tim magičnim kutijama, niti radoznalosti otkrivanja nepoznatog. A vremenom će nestati i osećaj bilo kakve humanosti ili zasluge da si tu, jer si to zaslužio. A u moje vreme nije se lako dolazilo do farmacije. Sa devedeset osvojenih bodova i dve godine spremanja prijemnog sam bio tek šesdeset i šesti. Lidija iz Niša je bila prva. I nije Lidija profesor na novootvorenom fakultetu čiji je jedini smisao da proizvodi platu i nezaposlene. I nije to jedini Farmaceutski fakultet koji stvara socijane slučajeve i osećaj društvene bezvrednosti. I nije razlog otvaranja fakulteta, te, društvene bezvrednosti. Ali svaka bolest ima svoj uzrok. I svaka nezalečena bolest stvara drugu bolest. A onda eto i multiorganske disfunkcije ili skraćeno MODS (Multiple organ dysfunction syndrome) i pada parcijanog pritiska kiseonika u mitohondijama na ispod 4,5 mm Hg ( ako se sećam) kada nastupa ćelijska smrt. I više nema povratka.

Farmceutska industrija će biti urnisana banditskim privatizacijama. Svakojaki trgvci za koje između bikova i lekova nema razlike, će uz pristojnu nadoknadu, otkupljivati fabrike u protiv vrednosti zaliha; veletrgovine će puniti apoteke i bolnice; a one će puniti nečije džepove i svi zajedno će nestati kao da ih je kakva lavina progutala. Naravno, da se vek promenio. I da je nemoguće odupreti se galopu globalizacije. I da ako želiš nešto malo vredno moraš ga dati nekome više vrednom da bi ti dobio još manje koje bi trebalo postati veće, a niko ti ne garantuje. Ali i pored svega opet postoji neki minimum kada se čuva elementarna čast. I  kriv, niko.

E nije tako.

Krivi smo mi koji smo potkupljeni sitnim privilegijama dostojnim još sitnijih ljudi zadovoljavali svoja čula: kongresima, putovanjima, studijama, platama, karijerom, predavanjima i još kakvim povlasticama kojima mogu biti potkupljeni umni knjiški ljudi. A njih je najlakše potkupiti.

Krivi smo mi, jer smo uživali u trenutnoj ugodnosti. Krivi smo mi, jer smo se plašili primljeng politikantskog bilmeza koji bi preuzeo funkciju glavnog. A tako se desilo u mojoj čaršiji. Diler je postao šef apoteke. Doduše ne na papiru. Krivi smo mi što se nismo pobunili kada su pravili fakultete bez kontarceptivne zaštite, poltronisali naizgled višim od sebe; i kada smo se pomamili za parčetom više časti koje ničemu ne služi. I kada smo drpali kapom i šapom kao da nam je zadnje, jer posle nas će doći drugi, a možda ja više biti neću. I šta god napisao, sve se svodi na jedno: krivi smo mi jer smo ćutali. A ćutali smo jer smo kupljeni. Kao što i svi mi sada ćutimo u državi Danskoj. I nije samo naš esnaf do nogu potučen u toj Šekspirovoj državi. Potučeno je sve.

Krajnji ishod je tišina. Ona tišina posle katastrofe. Gomile pognutih ljudi koji sa prezirom odlaze na posao, ako ga imaju. Gomile pognutih ljudi koji se sa prezirom vraćaju sa posla. Jer to i nije posao, već prodavnica šarenih laži kojih može biti bilo gde; i koju može otvoriti bilo ko, jer više nema ko da kaže DOSTA.

I sada će neko da kaže pa nas niko nije pitao. Naravno, da nas niko nije pitao kad smo čekali da nas neko pita. I pitaćete pa šta smo trebali da radimo? Pa da gladujemo! Da baš tako,da izađemo i da gladujemo. Da smo tada gladovali nekoliko dana, danas ne bih gladovali stalno. Drugačije je kad gladuje sit čovek, od onoga kada gladuje gladan.

Ali tada je isuviše bilo lepo da bi se gladovalo.

A sve što je lepo ima kraj.

Reče Oliver Dragojević.

I on je umro. Kao što je umrla i farmacija u Srbiji.