Esterhazi

Već nekoliko dana tražim reč. Teško je naći  kada su razbacane oko tebe. Ima zareza i tačaka ali… imeđu je praznina. Kao prazna linija koja se pojavi na monitoru EKG-a, odjednom i iznenada.  I sve bi dao da napravis  te zubce, ma kakvi god da su, i koliko god; a oni ravni, da ravniji ne mogu biti.

Sedim sada u zabranjenom gradu. U koji ulaziš ako imaš para. Kao i svaki zabranjeni grad. I kroz skalameriju koja pišti kada imaš metal. Bojsi ti gledaju šta imaš u torbi. A onda plaćaš kartu koja  za afričke prilike znači da si nekog stranca dobro zajebo prodajući mu bilo šta.

Gledam povlašćene crne dečake kako se kupaju u bazen. Sede sa roditeljima. Nisu deca kriva kada ih naprave pravi roditelji, ma gde god živela. A još su manje kriva ona koja idu po ulici sa stoličicom od pruća, ispletenom, metnutom na glavu koja ti dobacuju“ Papa…papa…papa…“, pokazujući rukom po stomaku da su gladna. Jebiga, kada ti se zalomi da se rodiš, ne možeš birati gde si se rodio, ali možeš izabrati gde ćeš i kako da živiš. Pa sada dokle te glava i noge nose. Svejedno da li te pokosila malarija u Africi ili usiljena budala na semaforu u Srbiji koji je trebao biti u zeleno ofarban; nastradao od podmetnutog rata-ovde ili podmetnutog požara-tamo, jer je nekome potrebno mesto gde stara kuća greškom stoji? A šta je On kriv što je kuća pogrešno napravljena pre nego što se On rodio?

Bilo kako bilo, ali smrt mi ne izlazi iz glave. Ne smrt ljudi koje sam znao, već jednog neznanca. I ne znam zašto, ali mi se po glavi vrti smrt mladog Esterhazija Danila Kiša.

Jedina veza je smrt. I ništa drugo.

Davno sam je čitao. Postoje neke stvari koje čitaš samo jednom. I nikada više.

Mladi Esterhazi umire pred očima majke, obučene u haljinu neke boje koje se ne sećam, siguran u spasenje; majka uzvišeno, obučena u haljinu te boje, stoji čekajući da mladić ne oseti strah, pa da onda klone za njim.

I sećam se u trenutku svega toga dok slučam potresnu priču naših medicinskih sestara čija imena neću da spomenem. Nije pristojno spomenuti druge, samo zato što, eto, iz glave ti ne izlazi nešto što se desilo, a bio si samo posmatrač.

I isto tako neću da spomenem mog dragog kolegu, koji je u znoju reanimirao nesrećnog čoveka kome je malo pre toga proslavljen rođendan. Ne da bi njihovo požrtvovanje umanjio, već da bi bilo onakvo kakvo jeste. Svako požrtvovanje bez tišine je proizvod nečije taštine, a ne iskrenih namera.

Videle sestre u medicinskom kartonu da je izabran da se rodi na taj dan.

I našle se iznad njegovog kreveta.

Ne znam da li je imao kiseoničnu masku, ali je ležao na intenzivnoj nezi.

Nisam ih pitao.

Ugasile su svetlo i upaljačem napravile zvezdano nebo.

Pevale su mu rodjendansku pesmu.

Uspravio se očima koliko je mogao.

I bio je ganut za pažnju koju je dobio.

I svi su ovde divni prema njemu, govorio je on.

I dodao da mu je tu pesmu danas otpevala samo još njegova beba.

Ne znam kako bi se njegova beba osećala kada bi saznala kako je otac umro.

A svi su  bili  zabrinuti za njega, još kada su ga dovezli. Od onih je što svi čekaju taj trenutak. Posebno u Africi, gde se umire i od mnogo bezazleniji stvari.

Oči su mu bile suzne. Beba u mislima. To je tišina koja se ne razbija i kada padne vazna staklena u gluvoj noći.

I jeste bila gluva noć. Čule su sestre neobičan zvuk. Hitom su bile pored njega. Monitor je pokazivao onu liniju kao kada ne možeš da nađeš reč, već samo zareze i tačke. 

I doktor je u znoju do ranih jutarnjih sati reanimirao.

A onda su došli i ostali.

Menjali su se.

Teško je kada silom hoćeš život da vratiš koji odlazi u dan kada je u telo udahnut.

Umro je, rekli su.

Istog dana kada je i rođen.

Imao je godina, kao ja otprilike.

Dolazile su mu kolege. Plakali su.

Izgleda, voleli su ga.

Ali je umro uz svetlucanje upaljača i rođendanske pesme koju su mu otpevale naše medicinske sestre i njegova beba.

Verovatno kao i majka Esterhazija koja je svog sina slagala da će ostati živ.

Ni u smrt se ne ide bez vere.