Džola

U selu su ga zvali Džola. Imao je pogled kao u keruše kojoj su oteli štenad. Govorio je kroz nos a na glavi je uvek nosio kačket. Čak i tada kada mi je otvarao vrata da mu predam korpu sa hranom koju je moja majka za njega spremila. Najpre bi se gologlav, uvek obrijan, sa klempavim ušima, mekanom  i uredno očešljanom kosom, pojavio na prozorčetu koje je bilo na gornjem delu vrata, video mene odozgo, pošto ja sa svojih metar i žilet nisam mogao da provirim, nestao bi za trenutak, pa bi se vratio sa kačketom, a onda bi otvorio rezu i pustio me unutra.  

Ja bih mu dao korpu, seo na drveni krevet i landarao nogama gledajući u zemljane duvare nabrekle od vlage i pocrnele od dima, dok bi on plašljivo vadio sve što je bilo u korpi: toplo, tek spremljeno jelo; salatu; vrelu pogaču; viljušku, nož i kašiku, koje nisu bile od aluminijuma i nisu na sebi imale crvenu farbu kao žig da njime jede Džola. Ponavljao bi kako je snajka, kako je zvao moju majku, baš puno spremila, i kako on to ne može sve da pojede, a ima i hleba, ima on, ima on svašta. Dok bi srkao supu, sedeći na malom astalu pored koga su mogle biti samo dve stolice bez naslona, ja bih upijao mirise gareži koji je u meni budio bajkoviti osećaj da sam na najdivnijem mestu, daleko od svih, i u kome kad padne noć sigurno dolaze hajduci da jatakuju o kojima mi je deda pričao.  

Živeo je u pomoćnoj staroj kućici od blata pokrivena ćeremidom. Imala je dva odelenja. U jednom su čuvane trice, brašno, rezanci za stoku; a u drugom je živeo on. Od četvorice dedinih braća, on je ostao sam. Nesposoban, kako mu je vojna komisija dodelila karakteristiku, selo ga je proglasilo nesposobnim i za sve ostalo. Živeo je za komad hleba od čuvanja seoske stoke, spavajući leti u plevnji, a zimi u trli zajedno sa ovcama. Deda, koji se prizetio, ne mogavši to da gleda, uzeo ga je k sebi uz izgovor da je bolje da čuva našu stoku nego seosku, sklepavši mu, tu, jednu sobicu. Njegov život su bila polja, šuma, doline… Njegovi najrođeniji: goveda i ovce koje je čuvao. Nije jeo mleko i meso.  

Imali smo kravu Cvetku. Imala je nezgodnu narav, kao i moja baba. Nije se znalo čija je narav gora. Cvetkina ili njena. Obično bi jutro počinjalo vikom moje babe kako je krava luda i kako će da je proda, a onda bi se deda umešao kako nije krava luda već baba, da bi deda Džola  prišao kravi, zagrlio je oko vrata, nežno tepajući…Cveto…Cveto… Cveto…i Cvetka bi se umirila. Ja bih uzeo torbu sa hranom i vodom, išarani prut i krenuli bismo na ispašu. Najviše sam voleo jutro posle kiše. Kada bi jutarnja svetlost od livade pravila kosmos, u kojoj bi kapljice rose, zarobljene u paukove mreže razapetim duž livada i žbunja, izgledale kao  zvezdano jato; negde u blizini, bi se čulo naizmenično pištanje kose i štektanje oštrila; a ja bih prutem terao krvožderne zunzare koje su se motale oko Cvetkinog repa. Išli bismo tiho i ćutali. Krave bi usput zastale, brstile travu, a ja koju divlju jagodu. Popeli bismo se do seoskog zabrana, obraslog travom i papratom, gde su se krave čuvale, zauzeli najvišu tačku da ne izgubimo ludu Cvetku iz vidokruga, i dan bi bio pred nama. Kraja, nigde. Uzeo bih britvu koju mi je deda kupio na vašaru, sekao paprat i od njih pravio rašlju ili „volove“. Jednu bih dao Deda Dzoli, drugu meni, a onda bismo ih ukrstali. Svako bi vukao na svoju stranu dok jedna od rašlji ne bi  pukla. Čija rašlja ne pukne, taj je pobedio. – Deda Džolo… kako ti toj pričaš sas Cvetku? – Pa pričam si.. – Ali kako? Kvo voj rekneš? – Živinče. Ona razume. Živinče. Ja voj reknem polagačke… I ona me razume.  

A onda bi Džola zastao, načuljio uši, i shvatio da je luda Cvetka opet nekud pobegla. Nije mi bilo jasno kako on to uspeva da priča sa kravom. I naša Cvetka, najbesnija krava u selu, bi se umirila čim bi čula njegov glas. O njegovoj sposobnosti da govori sa stokom znalo se po svim okolnim selima. Od Vlasotinca pa do Crne Trave. Dolazili su ljudi kod njega kad bi krava poludela od „teranja“ ili kada niko živ ne bi smeo da priđe biku, tada bi Džola ušao u štalu, na livadi, ili gde god bi živinče bilo,  i približavao se mic po mic,govoreći samo njemu znane reči i živinče bi se umirilo. Jednom, došao je neki nabusit matrapaz i još sa kapije pitao gde je taj ludak koji priča kravljim jezikom. Džola bi i izašao da deda nije držao sekiru u ruci i umalo njome gađao matrapaza, uz viku, da ako je lud što ga svi tražite. I bio je sedmi jul. Dan koji nije podvučen crvenim slovom u crkvenom kalendaru, ali je podvučen  crvenim slovom u čitavom kraju. Kada se spomeniku iz prošlog rata klanjaju svi redom: i oni koji su bili, a još više oni koji nisu bili.I kada omladinac, najviše zanesem revolucionarnim porivom, uzima zastavu sa petokrakom i staje na čelo kola dok muzičari, ne očekujući napojnicu, sviraju pesmu Maršalu. E tog jutra ja nisam mogao da budem deo seoske povorke koja bi se šumovitom stazom spustila do mesta gde se sabor održava. I nisam mogao da uživam u užurbanom spremanju, kada se deda brije na česmi gledajući se u ogledalu koje je okačeno iznad nje, na jabuci. Umesto svega toga probudila me je vika moje babe, koja ne znam iz kog razloga je tog jutra htela da pokosi koprive iza plevnje, gde je pasla naša Cvetka. To nije bila uobičajna vika, već panična kuknjava. Kao da se borila sa nekim. Kao da je bilo pitanje života i smrti. Čuo sam topote kopita i riku krave. Znao sam da je Cvetka nešto napravila, ali nisam ni mogao da naslutim šta. I nikada do tada nisam čuo da deda tako besno psuje.  

Skočio sam iz kreveta, navukao pantalone i izašao napolje. Na gumnu, gde smo vrli pšenicu, video sam kapi krvi. Prošao sam pored njih, krenuo za tragovima, došao iza plevnje i na stablu šljive video pokidan konopac, a malo dalje od njega, bio je kravlji rep. Sada već u daljini,  čuo sam babino zapomaganje i dedino psovanje. Postalo mi je jasno. Baba je isekla rep Cvetki i Cvetka je pobegla. Verovatno je ona, onako sitna i šeprtljasta, stavila kosu na rame. Možda je htela da pomeri kapiju koja nije imala šarke već se ručno podizala, a onda kad je htela da zatvori, verovatno se okliznula. Iza te kapije je bila šljiva i tu bi Cvetka bila vezana. I sigurno, gubeći ravnotežu, kosom, koja je bila na njenim leđima potkačila Cvetki rep. Cvetka je ostala bez repa, a ja bez sabora jer je deda trebao da me vodi.

– E luda krava…ludača… kakoj će gu s’g prodademo.-zapomagala je baba hodajući iza dede puteljkom prema kući. – Ma neje krava luda, nego si ti luda. Luda ženetina. Ej…da isečeš na kravu rep sas kosu…  s’g znaš li k’d će gu najdemo? Nikad! Kuj znaje kude je pobegla. – Džolo…ajde …ajde Džolo pomagaj…Cvetka poludela…Pomagaj da gu najdemo…nema ništa više od prodavu…Luda krava… pobegla. – Ćuti više…neje krava luda nego si ti luda… Neje ona na njuma isekla rep…nego si ga ti isekla.- odbrusi deda babi i uđe u podrum. – I s’g će rakiju da piješ? Odma će se vataš sa flašu. Nađe si razlog.- uđe i baba u podrum zvocajući za dedom i nasta tišina. Šta je dalje bilo ne znam. Čim sam video da je Džola uzeo sekiricu i stavio konopac oko ramena, istrčao sam iz kuće sa sveže odlomljenim komadom vrele pogače u čijem središtu sam stavio sir znajući da potraga kreće. Morao     sam da vidim kako on razgovara sa Cvetkom. Znao sam da će da je nađe. Hteo sam da budem kao on. Da naučim da razgovaram sa kravama.  

  On je išao brzo. Spustio se iznad kuće putanjom, presekao makadamski put, pa onda prošao pored provalije od crvene zemlje i kamena gde su nekada rimljani kopali i ispirali rudu, kako mi je govorio otac. Zamišljao bih te Rimljane i  njihove kovače kako čekićima oštre usijane mačeve, sve onako kako bi mi moj otac govorio. A on je znao svašta. Znali smo nas dvojica da po ceo dan istražujemo zagonetnu prošlost: čistimo i čitamo epitafe sa starih nadgrobnih spomenika; otkopavamo rudu iz rudnih nalazišta; hodamo  rovovima gde su se nekada vodile bitke nalazeći zarđale čaure; slikamo stare kuće i vodenice;  a onda, kad bi se spustila noć, i kad bi se svetla sijalica sela u nizini polako gasila ostavljajući samo zvezdano nebo da dočeka jutro, ja bih tonuo u san sa svim rimljanima, vodeničarima, hajducima, vojnicima…  svim tim junacima i događajima koji bi nastavljali da žive u mom snu.

Hodao sam iza Džole dovoljno daleko da me ne vidi i ne čuje, a dovoljno blizu da ne ostanem sam u bukovoj šumi u koju smo ušli. Kad bi on zastao da pogleda tragove, zastao bih i ja. Prolazio je jaruge, peo se uzbrdo, a onda zastao pored jednog potoka, napio se vode pa nastavio dalje. I ja sam bio užasno žedan. Pogača sa sirom mi je dušu izgarala ali nisam smeo da pijem vodu, jer bih morao da legnem potrbuške, održavam se rukama i da pijem tako polagano da se ne zamuti talog, a tada bi me Džola video jer iza potoka je bila retka bukova šuma koja se završavala proplankom. A da sam sačekao,izlaskom is šume Džola bi mogao da krene bilo gde, a ja bih ostao sam i izgubljen u šumi. Rešio sam da sačekam sledeći potok i čim je izašao iz šume trkom sam opet bio  na pristojnom rastojanju. Ja na kraju šume, on na rubu. Između nas proplanak. Pošao je naviše, opet da se penje. Ušao je u šumu a ja sam pretrčao brisani prostor. Obično na ovakim mestima, po obodu bukove šume, ima vrganja ali sada nisam mislio na njih. Hteo sam samo jedno. Da vidim kako to deda Džola razgovara sa Cvetkom. On će je naći sigurno. On zna gde je. Onda je izašao iz šume ušavši u gustu paprat. Tu sam se uplašio da ga ne izgubim. Svuda je mogao da izađe. Popeo sam se na jednu stenu i gledao da pogledom ulovim njegov kačket. Video sam kako se penje ka makadamskom putu. Skočio sam sa stene i trkom krenuo da se penjem za njim. Iznad makadamskog puta je bila gusta šuma jele.

Dakle, krenuo je putem. Obično bi tim putem ja i otac išli da beremo borovnice. Put je išao ka planini. Krivudao je provlačeći se naizmenično između šume jela i borova. Sada sam znao kuda on ide. Ispod goleti, koja bi u proleće bila išarana snegom i isklijanim rozim kaćunima, a sredinom leta borovnicama, bila je ogromna baruština koja se stvarala iz hladnog izvora. Otac me je tu učio kako se pije voda iz čaše napravljene od bukovog lišća. Uvijali bismo list kao fišek, a kada bi mi sva voda iscurila ili bi mi trebao desetak puta da zahvatim a da voda ostane nezamućena, naučio bi me kako da direktno sa izvora pijem, a da je ne zamutim. Tako, što bi se potrbuške, sa šakama oslonjenim na dva kamena održavajući se mišićima spustio do izvora, i usnama poput živinčeta zahvatao vodu. Kad bi ocu skrenuo pažnju na ogromne punoglavce i pijavice, on bi mi rekao da ta vrsta ide samo tamo gde je voda hladna i čista kao suza.  Džola je znao da je Cvetka volela tu baruštinu. Ona nije pila vodu sa izvora koji je bio uklesan ispod kamena, već malo niže gde je voda pravila baru. Zaglibila bi se u blatu i sile nema da je bilo ko izvuče sem njega-Deda Džole. Sada mi je bilo jasno kuda ide Džola.  Sada se više nisam bojao da ću da ga izgubim. Znao sam put. Bilo je još sigurno sat vremena hoda. A ja sam osećao užasnu žeđ. Pratio sam ga u stopu i mogao sam da mu se javim, ali sam hteo da vidim kako on to priča sa Cvetkom. Šta će joj reći sada, kada joj je rep isečen. Da li je Cvetka ljuta i na njega? Možda ga i napadne?

U selu su pričali kako on nikada pred drugima ne priča, samo priđe, ali se komšija Toza kleo kako ga je iz prikrajka gledao i slušao. Čak da je krava klimala glavom na svaku njegovu reč, a da on, Toza, ni jednu reč nije razumeo.  

Mi smo živeli u drugom selu bliže gradu gde je otac radio kao nastavnik. I tamo je bilo ljudi koji su čuvali i krave i ovce ali nikada nisam čuo niti video da je neko znao sa njima da razgovara. Stočari bi nosili pruteve i posmatrali marvu kako mirno pase. Kada bi se školska godina završila i kada bismo se spremali da krenemo kod dede i babe u goste, otac i majka su uvek kupovali poklone za sve. Dedi dok je pušio, štek Žute Drave; babi, maramu ili bi nešto majka sašila na svojoj šivaćoj mašini a Deda Džoli čist, u kutiji, lepo spakovani komplet džepnih maramica. Baba je znala da bude ljubomorna, iz meni nepoznatih razloga, zašto Džola od mojih roditelja dobija tako lep poklon kad je on nesposoban, i često bi krenula svađa da bi otac pripretio da će da se vrati odakle je došao, i da nikada neće opet da dođe. Deda, ako je trezan bi izašao iz kuće, a ako bi bio malo pripit, isposovao  bi babu. A Džola je voleo maramice. Uvek bi u plavoj radničkoj bluzi imao čistu i ispeglanu peglom koju je punio žarom iz starog garavog šporeta. Makadamski put se uvijao i peo prema vrhu izlazeći iz borove šume. Kroz krošnje drveća se nazirala prostrana golet. Tu je bio izvor sa baruštinom. Džola je skrenuo sa puta, ušao u paprat koji je bio po obodu borove i bukove šume i tu sam ga izgubio. Potrčao sam za njim. Skrenuo sam i ja. Video sam ga kako kleči i posmatra u pravcu izvora. Ja izvor nisam mogao da vidim, bio je isuviše daleko od mene i zaklonjen papratom i šipražjem. Sigurno je video Cvetku. Onda je ustao i vratio se na put. Put je zaobilazio bukovu šumu. Prošao je pored mene i nije me video. Bio sam dobro sakriven iza žbuna šipurka. Krenuo sam za njim. Izašo je iz šume i zastao na golet iznad izvora. Stajao je dugo i posmatrao. Posmatrao sam i ja njega. Usta su mi bila suva od žeđi. Čak ni lišće bukve koje sam kidao i stavljao u usta, kako me je učio otac, nije pomagalo.  

Tako zamišljen na trenutak, izgubio sam Džolu iz vidokruga. Potrčao sam ka čistini na kojoj je on maločas bio. Video sam izvor i Cvetku na sred baruštine. Deda Džola je stajao iznad izvora i gledali su se. Cvetka je na tren mahnula glavom i zvono oko njenog vrata je zalandaralo. Legao sam i šunjao se potrbuške kao da se igram Boška Buhe. S tim što ovo sada nije bila igra. Morao sam da budem što bliže da me ne vide: ni deda Džola, a ni Cvetka. Morao sam da čujem kako on razgovara sa Cvetkom. Ćutali su. I Džola i Cvetka. Ćutali i gledali se. Tada se Džola sagao i seo na zemlju. Sad će, pomislih. Sad će da izgovori te reči. On je u tišini skinuo plavu radničku bluzu, ostavio sekiricu i konopac, izvadio iz džepa dve maramice i stavio u džep pantalona, onda  skinuo opanke i vunene čarape. Ustao je sa zemlje, zavio nogavice, sagao se ubrao busen trave i krenuo ka Cvetki. Sad će. Samo što nije. Uzbuđenje je raslo u meni. Srce mi je lupalo. Sad ću da čujem sve. Izoštrio sam vid poput sokola. Načuljio uši poput sove. Objekat posmatranja sužen: Džola i Cvetka. Objekat slušanja: Džoline reči Cvetki, i obratno. Od danas ništa više neće biti isto. Naučiću da pričam sa kravama, a onda sa ovcama, kerovima…pa ko zna… možda i sa vukovima. O meni će da se šire priče. Tražiće me svi. Džola je zagazio u blato. Jednom nogom, pa drugom. Cvetka se trgla. Zvono je zazvonilo. Oko njenog repa je bilo gomila različitih krvopija. – Ceko…Ceko…Ceko…Ceko…Cvele…Cvele… – tepao joj je Džola i lagano nudio busenj trave kao da nudi buket cveća. Cvetka je mahnula glavom, zvono se zalandaralo, muve na tren pobegle, pa se opet vratile. Prilazio joj je korak po korak tepajući joj. Cvetka je pružila glavu ka njemu. Omirisala travu, ali je nije takla. – Ceko… Ceko… Cvele… – nežno je ponavljao reči. Prišao je sasvim blizu i dodirnuo po čelu da je pomazi. Jednom rukom joj davao busenj trave, a drugom mazio po sredini šare između očiju. A onda je nežno zagrlio i poljubio po sredini te iste šare. I zvono oko njenog vrata je nekao promenilo zvuk. Ona je mahnula patrljkom od repa. Krvožderne zunzare su na tren odletele sa krvnog ugruška, pa se opet vratile. Tada je Džola izvadio iz džepa čistu maramicu koju mu je poklonila moja majka, britvu i komad kanapa. Ja sam zatvorio oči misleći da će da joj iseče rep. Zvono je zalandaralo nekoliko puta a Džola je nežno ponavljao: – Cvele…Ceko…Ceko… polagačke…polagačke…s’g ću ja da ti toj sredim…polagačke… Cvetka je pustila jedan rik. Zvono je još jače zalandaralo, a ja sam čuo tupe zvuke gmacanja u blatu. Pogledao sam i video Džolu kako sav ublatnjaven, polako, nežno i hirurški vešto, vadi i drugu  maramicu, raseca je britvom i previja Cvetkin rep. Znam da mu je ostala još jedna, jer u onom pakovanju što mu je moja majka kupila bile su tri. Onda je uzeo kanap i nežno obmotavao oko rane da maramice ne bi spale. Cvetka je stajala u mestu i uhvatila mi pogled. Gledali smo se. Ja i ona. Oči u oči.  I ona je sada imala oči kao  u keruše kojoj su oteli štenad. Onda je Džola pomazio po leđima tepajući joj, pa opet joj prišao njušci i poljubio po šari po sredini čela. Uhvatio je za parče pokidalog kanapa i poveo iz blata. Ja sam ustao i mahnuo mu me da me vidi. Sad je već svejedno, jer me je Cvetka već videla. Zna da sam tu. Ne bi trebalo da bude problema. Deda Džola mi je rekao da uzmem konopac sa njegove radničke bluze koji je ostao pored baruštine na travi. I još mi rekao da polako priđem da je ne uplašim, a da je Cvetka dobra krava. Ja sam prišao. Ona je frktala svojim nozdrvama i landarala glavom da otera dosadne zunzare koje su i dalje pokušavale da joj piju krv sa repa. – Toj je živinka… živinka… prijdi voj… pomiluj gu po čelo…ne boj se… ona je mlogo dobra krava… al’ gu ne razumu… I ja sam milovao Cvetku: najpre po šari koja je bila po sredini čela; onda po glavi, između rogova; pa po leđima; pa sam je zagrlio, opet pomilovao po sredini čela i poljubio. Vratili smo Cvetku kući. Baba i deda još istog dana su se spustili iz sela kod veterinara da bi se kasno u noć vratili sa Cvetkom čiji je rep bio previjen ogromnim zavojem. Sutradan, kod Deda Džole u džepu radničke bluze, video sam onu treću maramicu koju nije potrošio.

Nekoliko godina kasnije, ja ću postati stariji osnovac. I jednom, oko podneva,  došao je moj deda sav utučen. Nikada nije dolazio oko podneva. Obično bi došao izjutra, ja bih mu sipao rakiju u njegovu čašu koja je bila njegova merka, jer takvih rakijskih čaša nije bilo, i zapodenuli bi razgovor. Sada razgovora nije bilo. Ostavio je Džolu u staračkom domu u Aleksincu. Otac ga je tešio kako ćemu tamo biti bolje jer je i deda više star i nema ko o njemu da brine, ali nije vredelo. Deda je ustao sa stolice i bez pozdrava se uputio ka selu. Znao je da Džola neće moći bez tog nemuštog jezika koji sam se ja mučki trudio da naučim. Nije dočekao sledeću zimu. Umro je. Ja danas, nekoliko decenija kasnije, ne znam gde je Džolin grob, ali vrlo dobro znam šta je živinče.