Do aerodroma u Bangiju

Ne nemam dobru sliku. Možda ćete uspeti da zavirite onoliko koliko moje reči budu efektne a vaša mašta jaka. Ideš autom pa šta slikaš. Nasumice. I ja se neprijatno osećam dok slikam, a sasvim razumljivo je što se oni ljute. Znaju ljudi da prete. Čak i fizički da se obračunaju sa tobom. U pravu su. Beda ljudska je samo onome kome pripada i što bi drugi virio u nju. Ja ne radim da pokažem koliko su oni siromašni, već koliko su oni drugi u onom svetu kornifeksa, koka-kole, džima i lajf kouča siromašni.

Pisao sam o N’Jameni u romanu koji nisam objavio. Afrička sparina, otužneo parfem i lepe žene u haljinama veselih šara, sa izvajanim telima i lepim lice je bilo prvo što me je dočekalo u Africi. Sada, još malo, pa skoro da je to bilo pre deset godina.

Sečemo prečicom crvenim, prašnjavim putem do aerodroma u Bangiju a onda skrećemo jednim od avenija koja prolazi kroz jednu od pijaca. Ne smeta meni meso koje je nakačeno po tezgama po kome sleću muve; i ne grozim se što je okolo bčato od ustajale vode pošto mje kišni period; niti od gusenica koje se prodaju kao specijalitet; ne ništa meni ne smeta. Voleo bih da se prošetam slobodno mešu pijačnim tezgama, kako to volim da radim kod mene u čaršiju, s tim što nema više te pijace kakva je bila kada sam bio dete: isto se meso prodavalo i svinjčići šurili u Vlasinu, i ne sećam se da je neko imao salmonelu, trihinelu i ostale ELE. Ne nisam ironičan, ali stvarno se ne sećam da je uopšte bilo bolesti među seljačkim i „prljavim“ svetom.

I  opet sam na aerodromu, u Bangiju, ali ne sa službene strane sa koje bih upancirisan dolazio i odlazio, kako to vojnici obično čine;  već  sa one strane gde odlaze i gde se vraćaju oni koji su otišli u svet po sreću i oni drugi koji dolaze, jer je ovde nesreća. A  gde je nesreća tu je  money for nothing. Ispred aerodroma je gužva. Tražim poštu koje ima samo na veb sajtu, unutra metalna rešetka zatvorena ko zna kada. I neljubazno lice službenika Lekara bez granice koje kaže da nema informaciju. Ne mogu Lekari bez granice da znaju sve. Verujem da od Bernarda Kušnera nisu naučili najglavnije: kako se trguje ljudskim sudbinama.

Šaljem poruku Tanji u Njujorku da mi kaže gde je pošta u gradu. Pa kako da ja odavde tebi tamo objasnim gde je pošta, odgovara ona. Pa lepo, putem satelita, hoću da joj odgovorim sarkastično jer znam da ona sarkazam savršeno dobro razume. Menjala bi Central park za sat u Bangiju.

Izlaze putnici. Debele Afrikanke modernih frizura sa džidža bidžama oko vrata čekaju nekog svog. Dolazi taj. Ljube se. Srećni su. Jedna sa strane snima telefonom dolazak. Da se ovekoveči. Verovatno je neki njihov Pera došao od tamo gde dolari i evri rastu na drvetu. Ljube ono dete, ljube pa se tope od miline. Viša je klasa to ovde. Džimovi i lajf kouči sigurno čekaju da njihov život dobije filozofsku dimenziju. Čeprkaju po onom detencetu koje Africi ne pripada, ali debele tetke ga zaista vole. Sada je tu pa verovatno, kada jednom bude zakoračio drugačijim cipelama, neće ga više biti. Pišem ovo jer znam kako su se naše tetke radovale gastrabajterima. I njihovim neobičnim cipelaama kao što i otac ovog detenceta sada nosi.

Ispred, isto takva deca prodaju neke kolačiće;  vodu u kesice; džidže bidže koje ne znam šta su i čemu služe; komade cigareta, da sam na trenutak pomislio da sam u Kuršumliji. Ali Kuršumlija nema aerodrom. Ali možda bi najbliži bio Aerodrum u Kraljevu, kako reče intelektualna perjanica Novo-starog serbskog poretka.

Izlaze vojnici sa različitim zastavama i bojama uniformi. Afrički su stasiti; tela vitka, sa beretkama na kojima stoji metalni znak; sa pločicom koja ukazuje na njihovo ime. Ulaže se u marketing koji je jedino ostao kada nema ničega drugog. Izlaze i oni drugi vojnici u civilu: država koje ih šalju da im uvezu demokratiju u zamenu za rudna bogastva. Lako ih je prepoznati: istetovoirani, sa snažnim tjelima  koja potiču iz džima i mišićnom strukturom od proteina u obliku praha i mesa koje je upakovano i prirodno. Oni tamo, u svetu iz koga dolaze, groze se  divljačke krvi i mesa po kome sleću mušice koje visi na pijačnim tezgama. Očito da se njihovo meso pravi od vegetarijanskih pahuljica.

Putnici i dalje izlaze. Lekari bez granice čekaju svoje regrute. Mladi i beli službenici koji dolaze u misijiu humanosti. I dolazi jedan vojnik u uniformi drugačijih šara od Afričkih. Verovatno je student neke vojne akademije neke druge države. Za njim ide žena u crnini i plače. Očito da je došao zbog smrti, čini mi se oca.

Ispred dve mlade žene u prelepim haljinama sa skockanim devojčicama čekaju nekog. Dolazi otac i ljubi decu. Žene su zaista lepe. I nisu kao one sa džidža bidžama i kilogramima koji ukazuju na prestiž i koje liče na gospođe naše politikantske estrade, samo što naše nisu debele jer idu u džim. I naravno, posećuju lajf kouča. I jedu organsku hranu.

I naš momak koga čekamo je izašao zadnji. Nakačili se dvojica crnaca da iznesu kofer i traže pare. Dam jednom 2000 CEFA, u protiv vrednosi od 400 dinara, za dvadeset metara pridržavanja, a da ih niko nije zvao. Mir kuću gradi. Naravno da podele. Jedan uze, okrenu se i što bi naš narod rekao ne jebe živu silu. Za drugog nema ništa. A kasno se i on priključio. Kuka i traži. Prvobitna akumulacija kapitala je uzela maha. Ko koga zajebe. Uglavnom zajebu mene. J

Prolaze deca koja prodaju vodu u kesicama. Voda je ovde skupa. Pa nije džaba Mlađo Dinkić prodao Koka-Koli izvore Vlasine; i naravno, nikome to nije smetalo, kao što ni sada ne smeta dok komunalna policija tera i hapsi prodavce lubenica. Ekonomija koja živi na kaznama ima uzorne organe reda. Inače, kada budete kukali u Srbiji da je skuplje nego u Nemačkoj poželeo bih da dođete ovde: pasta Kolgejt-800 dinara; šampon-kupka Nivea-800 dinara; kroasan 300 dinara: kafa u poslastičarnici-300 dinara… I sada bi neko zaključio da čim je skupo znači da ima para!!!

Tako je moji zemljaci i kod nas. Tamo gde se ne proizvodi i pamet tera, sve je skupo.

Kupovaće oni koji otimaju i žive od kazni.