Deka

Deka

Zvali smo ga Deka. Živeo je zajedno sa majkom u trošnoj staroj seoskoj kućici zaseoka sela u kome sam proveo najlepše godine svog detinjstva. Ne sećam se kako mu je pravo ime bilo, ali švalerski brčići sa po nekom prosedom dlačicom, dva zelena oka, osmeh koji ne silazi sa lica, bela košulja kratkih rukava i Večernje novosti pod pazuhom koje nosi dok izlazi iz lokalnog međuseoskog autobusa i kreće putem, pored crkve, ka svom zaseoku, je nešto što se duboko urezalo u moje sećanje.
Iako je imao godina, otprilike, kao i moj otac, bili smo drugari.
Nisam ga oslovljavao, onako, kako se oslovljavaju stariji ljudi. Zvao sam ga prosto‒Deko. I to je mojoj maloj ličnosti itekako godilo.

Od njega sam prvi put čuo za jedno neobično mitsko božanstvo. U to vreme, u selu u kome sam odrastao, jedina mitska bića su bila partizani, solunci, hajduci i Kraljević Marko sa svojim Šarcem čiji su tragovi kopita bili, ni manje ni više nego, na steni iza naše škole. Ali Deka me je naučio jednom novom mitskom božanstvu. Ne onima, o dvoglavim psima ili ženama koje umesto nogu imaju riblji rep,koje ću nešto kasnije otkriti iz knjiga, već mitsko božanstvo koje je nosilo Borosane, belu uniformu, nafrakanu kosu, imalo krupne oči i pune usne i zvalo se‒Kuvarica.

U selu si imao tri mesta gde se narod skupljao: kafanu kod Čirimidžije, ispred zadruge i nedeljom prepodne na seoskom stadionu. Negde, kada bi sunce zalazilo, umorni seljani koji bi od svojih gazdi po ciglanama širom Jugoslavije uzimali odmor da bi pokosili travu, požnjeli i ovrli pšenicu ili obrali vinograde, spuštali bi se iz svojih zaseoka ispred zadruge. Ja bih, ako bi tog dana imao sreće, prodao svoje vrganje i lisičare u zadruzi, kupio smoki i sok u flašici pridruživši se seoskim momcima koji su sedeli ispred zadruge na klupici za stočićem ili po plastičnim pivskim gajbama. I život bi počinjao. Oni bi ispredali svoje priče nazdravljajući Jagodinskim pivom, a ja slušao i upijao svoje prve muške životne lekcije.Bile su to sočne, muške priče.
Kako je moj otac svim tim omladincima bio nastavnik čim bi se setili da sam i ja među njima, zaćutali bi. A onda bi se odjednom pojavio Deka, najelegantniji čovek u selu sa belom košuljom, brčićima Klarka Gebla i neobičnim mirisom na koji bih ja hteo da mirišem kad odrastem, i dobio bih priliku da čujem priču do kraja.
‒ Žive će te izedu tej kuvarice.‒nasmeja se jedan omladinac.
‒ Čuti bre budalo, tuj je nastavnikov sin.‒odgovori drugi
‒ Koje ima da ćuti…muško je on…‒ dodate Deka i zagrli me. Njega će Deka da nauči kako se gospodin postaje.
‒ Sas sve ciglarski kalup.‒ dodade drugi.
‒ Kuj je gospodin on je gospodin i sas ciglarski kalup i sas onuj direktorsku torbu…
‒ Al ovaj kuvarica u našu školu samo na direktora trza.‒ opet se ubaci onaj prvi.
‒ Neje voj se Deka nameračil… na koju se Deka namerači sama si legne kude voj je mesto.‒objasni Deka. Brčići nakostrešeni, a iz očiju seva žar.
‒ Stvarno mi neje jasno kvo žene u tebe vide.‒nasmeja se prvi omladinac.
‒ Djavola. Žene uvek traže djavola.‒nasmeja se Deka gurajući prst u tek otvorenu pivsku flašu praveći tup prizvuk njegovim izvlačenjem.
To je bio početak leta. Ostalo je još jedno kolo do kraja opštinske fudbalske lige. Naš FK Sloga je bio negde na sredini tabele, a i da je bio na samom dnu ništa nam to ne bi značilo, jer odatle nije se imalo gde ispasti. Bio je to najniži rang takmičenja. Ali zato FK Polet iz Stajkovca je mogao ući u viši rang. Bila je to borba njihove želje za progresom i naše časti. Oni više ne bi igrali po selima, na stadionima čiji su golovi bili napravljeni od drveta i postavljeni na seoskoj utrini po kojoj pored kamenja i prašine se znao naći izmet od krava ili ovaca. I ne bi se presvlačili ispod vrba i topola, već bi imali pravu pravcatu svlačionicu. Verovatno bi namakli i novac da sagrade svoju svlačionicu. Osećali bi se gospodstveno, nosili kopačke, tuširali posle utakmice. Sve u svemu za njih je ovo bila borba za novi status, novu klasu i da jednom za svagda odbace za sobom niži seljački rang.

Naš stadion je bio na prudini. Prečage od drveta su činile golove, od koje se prečka, kako se drvo sušilo, povila, tako da bi jedna ekipa imala manje šanse da primi go. Ali strane su se menjale, pa ko je imao više sreće. Pre utakmice bi se skupljalo kamenje i kravlja belega, jer kako je igralište bilo pored same reke, često bi brza planinska reka nanosila nove zalihe šljunka. Obično naša svlačioniva je bila ispod ogromne vrbe pogodjena gromom u koju su se uselili stršljenovi, pa bi svaka utakmica počinjala paljenjem njihovog gnezda. Ispod vrbe, na desetak metara je tekla Vlasina; a protivnički tim se presvlačio na suprotnoj strani terena ispod topola.
Sve nas je to čekalo za par dana, u poslednjoj utakmici prvenstva, dok smo sedeli ispred zadruge i slušali Deku kako sa slašću priča bajke o najlepšem mitskom biću‒ kuvarici. I tada se Surko dosetio da postoji bitnija stvar od kuvarice. Utakmica u nedelju u devet. I razočarano dodao da nema ko da igra.
‒ Pa kolko vi ima?‒upita Deka.
‒ Ja, nastavnik, pop, Mile Đikić, Neša Spasić, Mića, Kovalenko , Munja…Busa dolazi iz ciglari u subotu noćom…Ako se negde ne napije…će bude… Slaviša doodi iz Crepaju…on je siguran neće se napije.. I jutre bi trebalo da dojde iz vojsku na odsustvo Josa… Za njega ne mogu garantujem…Kuj znaje kude će završi.
‒ I fali vi samo jedan?‒upita Deka. ‒
‒ A rezerve? Ako se neki utepai kuj će igra?‒ pitao je Surko.
‒ Ako se neki utepa će ga vrljimo u Vlasinu…ja ću igram…‒samouvereno reče Deka.
‒ Ti će igraš?‒raskolačiše oči svi za stolom.
‒ Ja. Što? Imate li boljeg? Nemate… Samo da li će imate dres da ga nategnem na ovuj moju grbinu.
Svi se sumnjičavo pogledaše. Boljeg nisu imali, a Deka nije bio za fudbal. A bilo je još neprijatnije odbiti ga. Znali su samo jedno: da cirkus predstoji. Još kad ga vide navijači, a navijači su bili svi koji su to nedeljno popodne ostavljali livade nepokošene, žito nepožnjeto a kod kuće stoku u štalama umesto da je vode na ispašu… Dakle, žene, deca, starci i starice… sve bi se sjatilo na teren. Nedelja u devet je u mom selu bilo kao crveno slovo u kalendaru. A kada bi se igralo u gostima, a mene nisu vodili, osećala se velika praznina i pustoš.
Ove nedelje je svima bilo jasno da će to biti borba za častan remi, gubitak utakmice na kućnom pragu, naravno, nije dolazio u obzir. I svi su isčekivali Deku u belom dresu.
Čak je mene i mog drugara Sašu Mitića pozvao Cake sodadžija. Trebala mu je pomoć da napravi dovoljnu količinu klakera za utakmicu. Cake je pokretao ekonomiju u socijalističkom selu koje je živelo od ciglara i zidara. Poljoprivreda je bila samo da se zemlja ne zapusti.
Cena našeg rada je bila da popijemo koliko god možemo. Naizmenično smo okretali točak čijim okretanjem je pumpa punila male flašice žutim i crvenim sokom. Kad smo završili sa majstor Caketom, naduti kao žabe, legli na livadu i čekali sutrašnji dan.
Čim sam otvorio oči, ispoštovao radi reda doručak, i već sam bio na terenu. Momci su već stigli da odu do strugare u susednom selu, napune džakove piljevinom i obeleže igralište.
Protivnički igrači su stigli i ispod topola već se presvlačili u plave dresove.
Narod je pristizao zauzimajući pozicije pored aut linije. Postavljale se stoličice, razmotavale kudelje. Naši momci nisu bili ispod ogromne vrbe, već par koraka dalje, jer se par stršljenova i dalje motalo oko svog spaljenog gnezda.
Pretrčao sam stadion i došao kod našie momčadi, kako bi rekao Mladen Delić. Presvlačili su se u dresove, oblačili štucne, patike, opanke… Ko je šta imao. Krenula je prozivka. Na golu Slaviša; levi bek Mile Đikić; desni Deka; centar half Surko; levi half Mane; desni Josa; leva polutka Mića; desna moj otac; levo krili Munja; desno Mile Kovalenko. Zamena‒ni jedna.
I taman da istrče na teren kad eto Buse… uspeo da stigne iz ciglari. Na teren direktno sa ciglarskim kuferom. Dovozi ga tristać na teren. Uzima od Deke pirotske opanke, skida cipele, navlači dres, šorc i ulazi na teren. Na opšte razočarenje gledaoca Deka odlazi u rezervu, malo dalje od stare vrbe u kojoj je gnezdo stršljena.
Sudija svira početak utakmice.
Fudbaleri Poleta napadaju svom silinom. Samo tako se odlazi u progres. Samo tako se prelazi u viši rang. A onda je sve lako. Neće više pripadati seljačkoj ligi. Za razliku od naših momaka koji su zidari i ciglari, oni su povrtari. Prodaju povrće širom zemlje. Direktor TAM‒a iz Maribora lično se interesovao da vidi gde je taj grad Stajkovce kada toliko kamiona prodaje njima. Sada će pored kamiona verovatno kupiti i autobus. Pa ne ide se u regionalnu ligu kamionima, autom ili šta se od prevoza nađe. Ali, do toga ih dele dva poluvremena i naši momci.
Prvi go je spasio Slaviša, golman, tako što se bacio direktno u noge njihovom napadaču. Bilans je bio‒ spašen go i njegovi raskrvareni laktovi. Drugi go je bio spašen jer je prečka bila savijena taman tako da lopta ne uđe u go, a na njihov prigovor, sudija je s pravom rekao da će se u drugom poluvremenu promeniti strane.
Mi deca, poređani pored aut linije iz sveg glasa smo dovikivali „Uaaa papriakari…uaaa paprikari“ vodeći psihološki rat protiv njih. I tada jedan od njihovih igrača je šutnuo loptu tako jako da je završila u Vlasinu, a rezevne nije bilo. Deka koji je već bio bos, pošto je morao opanke da da Busi, već izuven, sa pripremljenom dugačkom močugom je krenuo da je lovi. Ali je lopta brzakom pobegla. Krenula je opšta hajka na loptu. Taman su svi krenuli nizvodno, kad u plićem delu baba zadigla suknju i prelazi reku. U jednoj ruci opanci, u drugoj povodac od krave. Lopta je pored nje, a ona nema čime da je uhvati. Pruži baba nogu, lopta se migolji, pobegne li joj, ode u novi brzak i sudija će moći samo jedno: da odsvira kraj. Tada ulete Busa sa sve opancima koje je uzeo od Deke, krave se uplašiše, baba ispusti povodac, ali je lopta bila na sigurnom. U Businim rukama. I utakmica je moga biti nastavljena. Ali se lopta toliko napila vode, da su igrači imali osećaj kao da šutiraju kamen.
Sudija je odsvirao kraj prvog poluvremena. Igrači su se povukli u svoje „svlačionice“. Naši, desetak koraka od stare vrbe u kojoj su se motali stršljenovi, a njihovi na suprotnoj strani ispod topola.
Između naših je bilo svađa, teških reči: ko manje trči, ko nije ispoštovao taktiku, kome je igrač pobegao… Slaviša, golman, koji je bio najzaslužniji što je rezultat narešen u miru i van svega je na Vlasini prao prašnjav i raskrvaren lakat. Pauza je prošla. Svi su već bili na centru.
Sudija je dao znak za početak drugog poluvremena.
Sa oboda stadiona, uz Caketove hladne klakere i kokte, navijači su dobacivali „ Uaaaa paprikari“.
A „Paprikari“ su bili u silnom jurišu ka našem golu. Sada je polegla prečka gola bila na njihovoj strani. Slaviša je odbranio dva šuta, pogodili su dve stative. Igrali su kratke pasove i vezli kao bugarku da igraju. Ostalo im je još tridesetak minuta juriša kao novoj gradskoj civilizaciji. Poslednji seoski bedem je morao biti savladan. A naša tvrđava se nije davala. A onda je na stadionu nastao muk. Iz jednog sasvim običnog šuta Slaviši je izleteo u nameri da uhvati loptu koja mu je ispala iz ruke. I njihov igrač je lagano ubacio loptu u go. Radost protivničkih igrača, svađa domaćih, psovke gledalaca i kletve žena čiji su prsti umešno izvlačili vunu sa kudelja, odjekivalo je stadionom.
Paprikari su već videli sebe kako se kupaju u svlačionici FK „ Dubočica“ iz Leskovca. Već osećaju kopačke na svojim nogama. Neko od igrača možda uspe da pređe i u veći klub. Ali njihova radost nije dugo trajala. Njihov napad je presekao Surko, dodao loptu do Milteta Djikića, on prosledio brzom Munji koji je na desnom krilu pretrčao sve što se da pretrčati i uposlio mog oca koji se našao sam ispred golmana.
I tada se desilo čudo.
Ispred golmana i mog oca, iz obližnje vrbe gde je bila svlačionica, izletela su dva stršljena. Jedan je napao oca, drugi golmana. Bilo je pitanje gola. Sad ili nikad. U trenutku sudara stršljena i mog oca, otac šalje loptu u protivničku mrežu. Golman je zauzet stršljenom. Otac se hvata za glavu. Igrači skaču na njega ne shvatajući šta se desilo. Izlazi sa stadiona i spušta se u reku kvaseći glavu. Paprikari psuju svog golmana. On im se pravda. Uzalud je. Da ima fudbalskog komentatora sigurno bi rekao „Per aspera ad astra“.
Otac ne može da nastavi dalje. Cake uzima led iz korita u kome hladi kabeze, klakere, kokte i donosi ocu. Sudija traži da zamena uđe, ali naš jedini igrač ne može da nađe opanke. Izuzo ga Busa. I eto Deke… nahvatao Peru kovača pored aut linije i uzeo svoje moćno oružje. Iako ih je pričvrstio kaišima na najnižu rupu iza daljine su izgledali kao skije. Pera je imao veliku nogu. Na stadionu je nastala euforija. Ušao je Deka u igru. Pomazio je svoje brčiće, nasmejao se na obe strane duž linije gde su bili navijači i već se dao u akciju.
Neko od protivničkih igrača je tako jako šutnuo loptu koja se odbila od Miće i dokotrljala do Deke. Trebalo je nesto uraditi sa loptom. Deka nikada fudbal nije igrao. U ogromnoj želji da je što dalje šutne u prostor, sa opancima dva broja veća i ogromnom silom kojom se obrušio na nju, on je promašuje i nogu zabija u prašnjavi teren, a lopta odlazi u aut. Na stadionu nastaje smeh, a na Dekinom licu bolna grimasa. Cake sodadžija odmah donosi led. Do kraja utakmice će verovatno prodavati sokove bez leda u koritu. Ali ponos je trebalo sačuvati a rezervi nema. Deka stavlja parče leda u čarapu i daje sudiji znak da utakmica može da se nastavi.
I tada su Paprikari navalili kao sumaniti. Da ima semafora pisalo bi 1:1. Ali svejedno, semafor ne bi doneo drugi gol koji je paprikarima preko potreban. Vremena je bilo sve manje. Slaviša se bacao raskrvarivši i drugi lakat i oba kolena. I onda je krenula borba prsa u prsa. Svi su bili u našem šesnaestercu. Igrači unutar, a svi ostali izvan. Žene su ostavile kudelje na stoličicama, muškarci psovali, deca vrištala. I tada silovit šut. Lopta se odbija od Buse. Pa još jedan šut koji Surko blokira i Mane izbacuje loptu glavom, ali lopta opet dolazi do protivničkog igrača, on je zahvata lobom koji prolazi pored našeg golmana koji je izašao izvan linije u peterac. Lopta već ulazi u go. I tada utrčava Deka. Jednom rukom se hvata za stativu i svojom grbom izbacuje loptu iz gola. A onda je Surko šutira daleko u prostor i sudija svira kraj.
Protivnički igrači se bune. Kažu da su mu noge bile unutar gola, iako je grba bila izvan. Deka negira. Kaže, da nije nogama udario loptu već grbom. A oni neka traže tragove. Oko sudije su svi paprikari. Oko paprikara su naši igrači. A oko naših igrača, paprikara i sudije su seljaci, ljubitelji fudbala. Miriše na pesničenje.
I tada se pojavljuje Cvetko Milicajac. U civilu. Niko ne zna kako i odakle, ali se pojavio. Svi su znali Cvetka. Zakon mora da se poštuje, kaže Cvetko. A sudija je tu da sudi po pravdi. Niko od prisutnih ne sme da takne sudiju.Inače, imaće problem sa zakonom. Kaže on. A to je značilo sa njim.
I upravo sada, kada pišem poslednje reči ove priče, setih se kako je bilo pravo ime Deki.
Zvao se Mladen, živeo je sa majkom koja se zvala Mladenka i odisao je mladošću iako je bio godina kao moj otac. Zato smo verovatno bili drugari.
I do sada mi nije ni palo na pamet da je taj čovek nosio grbu. Pred očima su mi njegovi brčići sa po nekom prosedom dlačicom, oči koje sjaje i koje plene šarmerskim osmehom, Večernje novosti pod pazuhom, uredno ispeglana i čista košulja kratkih rukava, i naravno miris na koji bih ja hteo da mirišem kad jednom odrastem.