Dejan pred izlogom

Sretnem njegov pogled. Nije kao u prosca. Ima čisto, dečije, lice. Deca prosjaci prvo traže pogledom. Naučeni su, da ne kažem, vaspitani. A on, ne. Nosio je plastičnu kesu u jednoj ruci, druga mu nije ispružena. I toj praznini susreta naših pogleda, čuo sam tiho izgovorene reči:

– Je l’ možete nešto da mi date….

Zastao sam. Izvadio sam nešto iz novčanika i dok sam mu davao pitao sam ga da li ide u školu. Ide, kaže on. I još mi odgovorio da ima dvanaest godine, Dejan se zove i da ima ima roditelje, ali on je u domu za nezbrinutu decu, tu, rekao mi je gde, ali ovde nije bitno, jer se drugovi ne odaju. I rekao mi da traži posao, još me i pitao, ako imam neki da ga preporučim, kaže da voli da radi.

Povukao sam i drugu novčanicu. Nisu to velike novčanice, niti sam ja milosrdan, ali on je dete. I to ne obično, već dete sa crtama lica onakvih kakvih je nekada bilo kada sam ja bio dete. I tamo gde su deca radila ono što odrasli nisu stizali.

– Pa ja tražim posao… ali nema nigde…-rekao mi je naivno. Kao da se pravda.

– Pa jesi gladan?-pitah ga ja.

– Pa i nisam nešto.-odgovori on.

– Onda jesi. Idemo ja i ti sada da jedemo.

Krenuo je za mnom. Ne zna ko sam. Odrastao čovek koji može biti svako. Poverljivo, kao kakvo zalutalo kutrence ili mače koje na ulici pođe za bilo kime. Nosi belu, isflekanu, ali čistu majcu,kratke pantalonice i duboke starke.

– Kaži ti meni, pitam ja njega, jesi jeo nekada kinesku hranu?

– Nisam.

– E sad ćemo da idemo tamo.

I na putu do kineskog restorana smo razgovarali kao dva odrasla čoveka. Kaže da ide u školu. I da su nastavnici odlični. I direktor je super. Dobar je đak. Kako dobar, pitam ja njega, a mali je bistar kao suza. Misliš, vrlo dobar, ili dobar…Mislim imaš trojke? Ma imam ja i petice… ali iz Srpskog imam trojku. A onda ga pitam kakav je iz matematike, na šta mi on reče da mu matematika ide odlično.

Nisam ni sumnjao, pomislih u sebi, setivši se par mojih drugara iz osnovne škole koji nikada ništa nisu učili, a račun im išao samo tako. Ali, ovom malom je račun pobrkao, onaj odozgo, za koga kažu da postoji. Svevišnji. I još bi dodali da je to iskušenje. Da ga opravdaju. Svevšnjeg, a ne malog.

Ušli smo u azijski ekspres restoran.  Oči su mu bile na svim onim specijalitetima. Ali nije to bila ona vrsta nesvesne gladi. Bila je to dečija radoznalost. Kažem, ono ti je svinjetina, piletina… sa jednim sosom, drugim sosom… I gedam njegove okice kako idu ka belom mesu raštrkanog u obilju graška i kukuruza. I kaže, pokazujući mi na nešto, da je ono sa pečurkama. Verovatno, odgovaram ja njemu.

-A šta da uzmem?

– Šta god hoćeš.

– Ono je belo meso.-opet pomavlja-ima i graška…vidi…

– Ma uzećemo to….i uzećemo i sok.

Kreće ka frižideru, pogleda cenu, zastane ka meni, pa mi kaže:

– Ali to je skupo.

– Ma jebo mater što je skupo. Ništa ti ne brini.

On uzima najeftiniji sok.

– Ne..- rekoh.- Uzmi sok koji želiš.

Uzima limenku koka-kole.

-A čime se jede?

– Kinezi jedu štapićima, a mi ćemo viljškom i nožem.

Daju nam momci hranu. On odalzi napolje ispred restorana. Momci me gledaju želeći nešto da me pitaju, ali im neprijatno. Ja se nasmejem i kažem, momak je tu u učeničkom domu, dok se ne snađe. Dok sam otišao do toaleta da se umijem od sparine, vidim jedan od momak priča sa njim. Seli smo za sto. On uzima nož i viljšku kao da je odrastao na kakvome dvoru. Ne jede halapljivo, niti mrljavi kao njegovi vršnjaci. Vidim u čemu je problem.

-Nema hleba, kinezi ne jedu hleba…oni cepaju samo pirinač…Zato su i kosoki…Vide pirinač, stave prste preko čela i kažu, pa zar opet.

On se nasmeje i kaže da to zna. Ali opet obilazi oko onog tanjira.

– Znaš- kaže on meni-ipak ne mogu bez hleba.

– Evo ti pare brate pa idi kupi.-tražim pare po novčaniku.

– Dao si mi već.

– Ah da…zaboravio sam.

Odlazi da kupi hleba. Traži otvoren market u centru. I vraća se posle petnaestak minuta.

– Koji je danas datum?-pita me.

– 26. maj.-odgovaram mu- zašto pitaš?

– Pa ima još tri dana do isteka roka.

– Ma pusti to… svaki proizvod mora da ima rok trajanja, a traje on duže.

I tada dođe jedan od momaka koji je radio u restoranu. Donosi spakovanu porciju krofni prelivene čokolodom. I kaže, ovo je za tebe od nas i da ne trebaš ništa da platiš. On pruža prstić ka čokoladi i proba je.

-Zapakuj ti njemu da on ponese kući. Ima tu previše.

Rekoh kući, pa se setih doma za nezbrinutu decu. I da tamo ima još takvih bistrookih čupavaca. I sigurno će podeliti sve. A on će biti dasa koji je došao sa punom kesom hrane, jer i ono što nije mogao da pojede, a ništa nije pojeo, sjajni momci iz Azijskog restorana u Ulici Srpskih vladara su mu spakovali.

Krenuli smo svako svojim poslom.

– Idem ja još malo ispred Maksija… A vi gde ćete?

– Ja idem da radim jedan posao. A šta ćeš ispred Maksija kada si dobio nešto novaca.

– Treba mi za sedam dana. Danas je subota. Sutra pišem domaći. Danas što dobijem, to mi je.

– Pa jel’ ti šalje neko?

– Već četiri meseca od centra za socijalno ne dobijam ni dinara… Tražio sam posao, ali nema ništa…I onda sam se spustio ovde. Gore kod doma, ni da kapne. Ovde prođu petnaestak ljudi, pa daju…pa petnaesatk ništa ne daju…pa opet…i tako u krug. Skupim nešto para za nedelju dana.

I dogovorimo se mi. Daću ja njemu nešto para za sedam dana, ali da sada ode u dom i napiše domaće. I on mi potvrdi. I obećah mu da ću već u ponedeljak da ga obiđem. I pitah ga šta je najbitnije u životu. A on će meni, škola. Rekoh mu da nije škola, već da održi reč. Obećao mi je da će da održi. I još mi rekao da je on pošten i da nikada ništa nije ukrao.

– Znam- pomilovah ga po kosi- ali nekada čovek nešto poželi… recimo hranu…pa eto…upadne u nevolju.

– Nikada nisam krao…ja sam pošten.

I onda sam saznao da nema mobilni telefon. Ima tu jednu majcu koju je isflekao dok je jeo i koju će popodne da opere. Nije mi to rekao da je jedna jedina, ali je rekao da će da je opere.

Ja ovde, na ovom blogu, imam preko hiljadu čitaoca, pa ako neko ima bar jedan višak mobilan telefon, mogao bi da pozajmi mom drugu Dejanu jer smo napravili dogovor.

Ja ću pomoći njemu sada, a on meni kada ostarim. Jer ma kakve god bolesti došle i prošle, postoji jedna jedina koja nikada ne nađe leka. A to je detinjstvo.