Čitam da je otac ubio sebe jer nije mogao da gleda kako mu deca u bedi rastu. Novine kažu da se ubio zbog dvesta evra neplaćenih računa. Činovniku koji štampa račune 200 evra je isto što i 200 000 evra. Ali onom ko duguje 200 evra, je taj dug mnogo veći nego onom koji duguje 200 000 evra. Kaže, meni, moj jako dobar prijatelj da njegova porodica sada mora da plaća nasledstvo. Svog ujaka, vojnika JNA, koji je umro od posledica ranjavanja. Dobio je penzijicu zbog države za koju se žrtvovao a koja je nestala, a u državi u kojoj nije stigao da je potroši. Umro je mlad. I nikog, sem majke i sestrića imao nije. I činovnik je dao malo veću penzijicu. A to malo, kada vreme prođe, postaje mnogo. I jedini naslednici, sestrići osim slika na pokojnog mladog ujaka u uniformi vojnik JNA dobiju i dug koji treba da plate državi. Jer njega, ratom izmorenog, nije sledovalo, to, malo više. I državnom činovniku su svi predmeti isti: i oni koji mrtvi zakinu državu, i oni koji je zakimu živi. Ali živi znaju da se brane. Zato su i živi. Kako u jednom vesternu jedan junak reče:“ Ako bežiš danas, moćičeš i sutra“. Što se pokazalo tačnim.
Da se vratim ocu, koji je poodigao ruku na sebe zbog 200 evra. I njegovo četvoro dece, koje su ostali sami sa majkom. I žive u kući od blata i slame čije drvene stubove izjedaju neki mravi. Nisam do tada čuo da mravi izjedaju drvene stubove, iako ih imam u stanu. Ne znam da li su tu kućicu od blata kupili kada su izbegli sa Kosova ili im je neko dao. Kada su moji prijatelji, volonteri humanitarne organizacije 28.jun, pitali šta im treba, žena je rekla, osnovno. Ima siromaštvo svoj ponos. I kupili su šporet, frižider, veš mašinu… pokućstvo, medu za malu, igračke za njenu braću…nešto hrane…Onoliko koliko se skupilo, a novac je danas teško skupiti. Kao i sa računima: dug teško pada onima koji duguju 200, a ne 200 000 evra, tako i sa humanitarnom pomoći, daju oni koji imaju primanja 200 a ne 200 000 evra.
Najstariji dečak je stidljiv. Ili ima ponos. Ne treba njemu ničija milostinja. A ima viška kilograma. Viška kilograma koji nisu od Mekovih hamburgera, čokoladi, Koka-kole i ostalih produkata koji vrebaju sa reklama. Ne, on jako malo jede, ali goji se. Za one, koji iole malo znaju o medicini, nije teško zaključiti. U mozgu postoje hormoni. I ti hormoni kontrolišu hormone u telu pod čijim uticajem se telo menja. I kada se u mozgu desi nešto kao što je osećanje, to utiče i na telo. A deca osećaju mnogo više od odraslih. I deca ne rastu kako treba. I žigove nose celog života. I ma koliko god stekli, uvek će im u nozdrvama biti miris vlage, strah od mrava koji razjedaju drvene stubove kuće od blata i slame a najvše zajednljivi komentari naše dece koji ih nazivaju Šiptarima. I to, mozak, tog dečaka kome je dvanaest godina doživljava kao tugu. I on luči hormone tuge, a smanjuje hormone radosti. I to utiče na druge hormone u telu koje dovode do gojenja. I sve je to jedan začaran krug, jer vaša deca, dragi roditelji, decu jedne nesrećne izbegličke porodice zovu Šiptarima. Iako reč Šiptar nije ružna reč, jer je reč o narodu sa kojima smo ratovali, ali i živeli. Što ne znači da nećemo i dalje i da je to loša reč, ali na vrhu zlog jezika je poput žileta, I treba da se kaže da se to dešava u Nišu. I treba da se kaže, ma gde god bilo. Ranije bi, zbog takvog ruganja roditelji tukli svoju decu, sada se roditelji dece koja su izrugana ubijaju.
I ostavljaju ju ih na milosti i nemilosti sveta koga stvaramo: ćutanjem, kada se ubica koji je ubilo devojku na pešačkom prelazu, ne pusti, već ne uhapsi jer je semafor promenio boju. I kada sa ekrana njegovog oca sipte varnice zla koje spaljuje i poslednju trunku empatije pre nego što je formirana. I kada vi, za šaku solu, učestvujete u tom zločinu nepadajući vam na pamet da i vaše dete može biti na nekom drugom pešačkom semaforu, jer većina vas je isuviše nebitna da bi semafor pocrveneo.
I čitam komentare koji kažu zašto je decu pravio kada ne može da ih izdržava? I čitam komentare kako je svoju decu zavio u crno? I čitam osudu samoubice? I čitam, i čitam i pomislim kako je uopšte ovom ocu palo na pamet da naruši svakodnevnicu svojih sunarodnika koji ne mogu na miru da ostavljaju slike sa letovanja ili dele informacije da su pili kafu tamo gde se za njihov broj podrazumeva. I setim se jedne priče Dostojevskog „San smešnog čoveka“. O ogorčenom čoveku koji je zbog teškog života rešio da izvrši samoubistvo. I na putu sretne devojku koja ga moli da joj pomogne, što on i učini. I onda sedi kući spremajući se da se ubije. I zadrema. Sanja da je mrtav. I moli Boga za oprost, a Bog ga šalje u svet sličan zemlji sa lepim i srećnim ljudima. I onda se probudi. Bogu se kaje zbog pomisli dajući obećanje da će ostatak života da provede pomažući drugima. Možda je čovek koji donosi račun za struju mogao da ima sudbinu smešnog čoveka? Možda je to mogao da bude bilo ko od vas koji čitate…
Ali, pitam se, da je kojim slučajem danas živ, da li bi iko uopšte i obratio pažnju na njega.
I da skratim. Slike sam dobio od volontera humanitarne organizacije 28. juni. Novac, ne daju oni koji imaju 200 000 evra, već arbajteri koji kupe neki ukras ili daju još koji dolar preko, onako, kad ih tuga sela koga su ostavili obuzme. Verovatno, umesto neupaljene sveće na grobovima koji su ostali pusti. I od tih para, je zbrinuta jedna izbeglička porodica u okolini Smedereva, gde sam gledao kako optimizam pokreće bolesno telo; dečaku leptiru koji boluje od Bulozne epidermolize; ili majci koja brine o svom čedu koji nepokretan boluje od hidrocefalusa i epilepsije… I sve ovo što vidite su dali oni, što nije mnogo, ali je dato.
I daleko je to od onoga što je uradio veliki vezir Mehmed Paša Sokolović kada je napravio most da bi premostio svoje detinsjtvo, ali tim ljudima je isto toliko veliko kao čuvena ćuprija. Na žalost, isuviše je to debela knjiga, da bi je deca roditelja, kod kojih semafori nikada ne pocrvene, pročitala.
I na kraju, mene zanima da li mogu da se nađu 20 000 ljudi koji bi dali po evro da otplate svoju dušu?
Sve mi je jako poznato i miris vlage ,zemlje, miševa i sve razumem.dajem koliko mogu pomoci se više i ne nadam.bicemo i gladni i poklopice nas rusevna kuća a nikoga nije briga.“ko vas je terao da radjate decu“ odgovor iz opstine.i samo izgovori.za našu kategoriju niko ne pruza pomoć. A kome ćemo i nedostajati kad izgorimo ili kad nam se kuća sruši.nikome baš.osobito gospodi iz opštine šid.žalosno koliko novca ode na gluposti a neko nema da jede.tesko onom kome treba pomoc nece je dobiti od imucnih ili retko kada vec od siromaha koji ga razume.
Na srecu pa uvek postoje „siromasi“, koji doniraju koliko toliko…po opstinama uglavnom radi balast, mada ne mora da znaci.