Kada mi je spletom slučajnih okolnosti slika kafane Longue Bar u Majamiju https://rakijalounge.com/ odškrinula vrata mog kafanaskog detnjstva gledajući slike ljudi ispred sebe kojih već davno nema na ovom svetu, nisam ni slutio da ći mi se na destine ljudi javiti da svojim očima i rečima potvrdi kakav je čovek Miroslav Banjac (sada već mogu da kažem) vlasnik restorana…. Pisali su mi ljudi o porodičnoj atmosferi koju kafana ima, o ukusu mesa koji kao da je ispečen iz ćumura bukovine… Pisali, pisali i pomislih kako je lako naći čoveka, samo treba imati želju da se oko sebe osvrneš. Da ga nađeš, ne da ga tražiš.
I onda, pored kafane, setih se i još jednog dragog mesta mog detinjstva-berbenice. A gde je frizeraj tu je i Sarke, moj cimer iz studentskih dana. A gde je Sarke tu je i život neobičan za druge, svojstven samo njemu. I kako se vreme izokrenulo, Sarke će zapravo, čitavo to vreme koje nestalo, spakovati u svoj zavežljaj i nositi sa sobom i svojom kućom putujućom dajući ljudima da provire kroz taj kaleodoskop tamo gde je nekada život bio stvaran. Ali krenimo redom.
Moja varoš je ona varoš iz koje su Šurda i Bob krenuli u osvajanje sveta: Šurda da postane frizer, a Bob da svet čuje za njega ne birajući da li će njegova pozna mladost da udovolji ranijoj starosti kakvoj švabskoj ili gastrabajterskoj gospođi. I kojoj se Bob vraćao, ne da bi naručivao viski koga nije bilo, već da bi odbijao Plemenku sas sifon sodu koja se nudila. I kao da je pisac reči pesme kojom počinje Vruć vetar naslućivao da će ona biti utočište izgubljenog života. Dosta vas koji ćete čitati ovaj tekst ste sa A sad adio otišli u beli svet i dosta vas, uz zapaljenu cigaretu i čašu u ruci, u tom belom svetu, se zaklnje A ja ću se vratiti, a zna da nikada više neće.
E zbog te Šurdine berbernice bih ja kao student, čupav i nepothranjen, dolazio iz Beograda u moju čaršiju da se šišam i ispred sebe propuštao mušterije samo da čujem jednu priču više.
A u berbernici je bilo kao u kafani. Po zidu okačene uramljene slike varoških spadala i ispičutura u svojim reprezentativnim izdanjima bez kojih bi ti zidovi bili prazni pa čak i da su po njemu bile okačene slike Klod Monea. Na starom rešou bi neki gost pristavljao kafu novim gostima, uzimao četku i skupljao nečiju kosu dok bi, Ti, ljubazno podizao noge, a za to vreme bi se brica spremao za novi poduhvat. Nova mušterija-nova priča. Sa svakom mušterijom bi dolazilo plaćanje, a onda bi se i konac pripovedanja prekidao.
I tako dok bi mi češelj i makaze bile zarobljene u kosi, brica bi stajao pored mene i pričao priču kakav je švaler njegov deda (isto brica) bio.
„ I t’d neje bilo k’o s’g. Učitelji su doodili po dekret. Iz iz Hrvatsku dođe jedna mlada učiteljica. Bomba. Lojza su se tuj godinu zapostavila. Niti se orezuvala, niti kopala. Muži iskačali u čaršiju da gledaju učiteljicu, a žene da galedaju muži… I moj deda, ovakoj, ko ja s’d, vide gu kroz staklo od ovuj radnju…Pa vika, a će te nagazim da me pamtiš… A ona počela da vika kako u čaršiju nikakvi nesu muškarci… A moj, deda, ne što si je moj deda, nego takav ženskaroš neje bija od Vranje pa do Niš. Znaja si da se nosi nekako… Imaja uvek najbolji parfemi, pratija modu iz Francusku… prvi počeja da šiša i žene…da im tura svakakve džiža midže po kosu što mu donosili iz Pariz. I ete ti učiteljicu. Deda, štucne brk, opipa voj kosu pa voj reče da mora mesec dana da pere kosu u kozje mleko…a on će voj svaki d’n po šegrta šalje mleko… i onda će voj sredi kosu…I takoj beše… Al’ deda se setija…Poslednji d’n u mesec, beše petak. Pijačan d’n. Prekopaja je pijac da nađe najljutu tucanu papriku. Vodija gi je desetoricu da probaju koja je najljuta, i kad našja… otide ti on kod učiteljicu… Al’ ga preko toga dobro namačkaja sas ljutu tucanu papriku… pa kod učiteljicu da sredi frizuru…
Kako gu je sredija pravac istračaja u Vlasinu,pa skinuja gaće tri dana ga neje vadija iz ladnu vodu… -I zatoj li umreja od budbrezi?- nadoveza se jedan gostiju koji je kuvao kafu, dok se ostali nasmejaše.Šta je dalje bilo sa učiteljicom ne znam. Brica je izvadio češelj, uzeo makaze i nastavio da me šiša a ja sam vrlo brzo prestao da se vraćam samo da bih se šišao jer sam u Studentskom domu upoznao Sarketa, domskog bricu i mog budućeg cimera.
Sarke je šišao u hodniku WC-a Studentskog doma „4 April“. Sva zarada bi završila u Akademiji (za one koji ne znaju to je bilo najpoznatije mesto za izlazak osamdesetih i devedesetih u BGD-u) , a onda bi bio novi dan i nove mušterije. Cimer Gile bi donosio kafu, a studentice bi namerno kvarile frizure samo da bi došle pod Sarketov češalj, a onda bi opet došla noć i Akademija iz koje bi se vraćao u sitne sate te bi se dešavalo da svi brojevi soba u hodniku budu rašrafljeni i izmešani tako da bi ljudi iz 307 ulazili u sobu broj 310, a iz 310 u sobu 314, jer onome kome se pripiša posle veselih večeri sigurno da je verovao broju sobe u kojoj je ulazio. I hodniku bi se stvorila takva zbrka da se nije znalo, ko gde spava.
Jednom je cimera Vesu, dobroćudnog bosanca sa dugom i loknastom kosom, u sred noći , onako pospanog, ubedio da ga neko traži. Ovaj mučenik nije znao za sebe, ali je izašao iz sobe da vidi ko ga traži, i ostao u hodniku dok se Sarke uvukao u njegov topli krevet ostavivši ga u gaćama ispred sobe. Naravno, brzo se i vratio da legne pored njega jer su tada svi kreveti bili proširivani i duplirani. Svaki student je imao i svog ilegalca.
Bila je zima u jeku Studentskih demonstracija. U sobi drugog sprata živeli smo ja, Branko (najboji student Farmaceutskog fakulteta, a za one koji znaju kako izgleda Knez Miškin iz Idiota, neće im biti problem da zamisle Branka), Sarke, Gile , Stoki i Bugi.
Njih trojica ili četvorica su formalno-pravno bili na jednom krevetu, a nas dvojica svako u svom, s tim što sam i ja imao ilegalce koji bi se menjali. Njih trojica su radili, nas dvojica studirali.
I kaže meni jedne večeri Sarke, matori uzmi mi večeru. U jednoj plastičnoj, plavoj činiji, uzeh večeru, a Sarketa nema. Nije ga bilo ni sutra, a ni preko sutra. Večera je bila u ormanu. I kako nije bilo Sarketa sedam dana, zaboravili i na večeru. Sreća da niko nije bio alergičan na penicilin, jer verovatno ne bi pretekao od spora buđi. I negde osmog dana, ispred kordona u Kolarčevoj, videh Sarketa. Umotan u šal, kapu, kaže mi, matori šmekam se sa onom što ima najlepše oči, na tri sata od tebe. Okrenem se i vidim isto takvu zabrađenu, gde sem gomile vune ne vidiš ništa, ali on je video oči.
Skrpio je Sarke neki stari ćaletov Ford iz šesdesetih ili sedamdesetih godina. Parkirao ga ispred doma. I kažu, iako ja nisam bio niti video, da je na semaforu kod Saobraćajnog fakulteta točak nastavio da ide ispred forda. A onda je sastavio neki čoper. Nije mogao Sarke bez osećaja slobode i potrebe za kilometrima, a komfor nije mera slobode, niti se kilometri osete iz udobnog automobila. Tako da je u našoj sobi pored kacige bila i jedna kurbla za paljenje motora. I u toku jedne sedeljke, njegov drugar koji je bio apsolvent prava, niži, crnomanjest i punačak momak, vezao je Sarketovu maramu oko glave, stavio kacigu oko ruke, uzeo kurblu u ruku i zakucao preko puta kod komšija crnogoraca da ih pita da nemaju kojim slučajem aparat za zavarivanje. „A nemamo ti mi to, da imam, obraza mi ,daa bi ti“, pravdao bi se u dva sata izjutra uspavani crnogorac dok bi omamljeni od pića svi vrištali od smeha.
I posle jedne takve sedeljke Sarke je greškom umesto flaše sa rakijom nategao benzin za Zippo upaljač, pljunuo po sebi i kada je hteo da upali cigaretu, buknu vatra po njemu. Prisebnošću Gileta je izbegao da postane novi Jan Palah.
I onda sam Sarketa izgubio iz vida. Godinama se nismo čuli niti videli. Koga god bih sreo od domskih saboraca, pitao bih za njega i dobijao kontradiktorne informacije: da se smirio, posvetio crkvi, zamonašio… Ma koliko god mekanih ženskih kosa da je prošlo kroz njegovih ruku, nije mi delovao na čoveka koji bi pristao da život ugasi; a s druge strane sve njegovo lutanje je bilo preispitivanje i traženje smisa u nekom besmislu. I u svim tim ženaskim kosama je tražio jedan miris, koji samo on zna kako miriše. I sasvim slučajno na sajmu knjiga sretnem njegovu blisku prijateljicu od koje dobijem informacije da je u Grčkoj.
Putuje svojom kućom putujućom, folcfagenovim kombijem iz šesdesetih. Verovatno ste ispred Aleksandar teamhttp://aleksandar-team.co.rs/, videli zeleni kombi; po njemu ukrašen cvetićima, a unutra sa slikama; starinskim čergama i krparama; jednom furunom; krevetom; slikom Nikole Tese i patrijarha Pavla. A tamo klijentela koja bi nestrpljivo čekala da se Sarke vrati iz lutajuće pečalbe.
Ima Sarke mušterije širom sveta. Šišao je duž zemeljske kugle, pa kako je okrugla, eto njega nazad kući.
U Grčkoj ga svu znaju, ne znam da li mu treba radna dozvola, ali znam da u svom kombiju živi na peščanoj plaži i stvara frizure: od devojaka iz sveta različitog, preko muškaraca željnih da budu drugačiji od drugih, pa do pudlica starijih gospođa.
On je autentični Don Kihot novog veka koji ne dozvoljava da vreme upravlja njime, već on vremenom. Život su za njega minuti. Sve što ima nosi sa sobom, a sve što u sebi nosi ostavlja drugima.
Možda mu zato po peščanim plažama gde dolazi skup svet ne treba dozvola. I po mestima po kojima parkira svoju kuću ispred koje šiša ili prodaje peškire, ga organi zakona ne gone jer plaća on na Mikonosu onim što ovi drugi nemaju.
Kao uspomena na to mlado vreme, pored ovih sećanja koje čovek sa sobom nosi, ostale mi dve stvari: poster Džima Morisona koji je visio iznad kreveta u kome su spavali Sarke, Gile, Stoki i Bugi i roman Idiot u dva toma koji je Sarke uzeo od neke devojke koja je sada žena i nikada joj nije vraćen.
Poster ću zadržati, ali knjige su i dalje kao i pre dvadeset i dve godine. Očuvane i nadam se da će ih vlasnica konačno dobiti nazad.
I sada dok pišem pijući kafu, najedanput mi ta kafa zamirisa kao ona kafa koja se kuvala dok bi brica pričao sa češeljem u mojoj kosi ne žureći nigde. I pomisim da Sarke i postoji da bi svojim folcfagenovim kljusetom nosio tu staru berbernicu i darivao ljudima ono čega više nema.
Оставите одговор