Ubangi |
Na mom južnosrbijanskom bi imalo logike: U Bangi. Možda je neki Leskovčanin bio legionar, pa gu nazvao takoj. Logično. U čarčiju Bangi teče (pa kad se izvrlje prva i poslednja reč nastaje) Ubangi. Kuj će ga znaje.😊
Preuzeto sa http://www.imgrum.org/media/1467619701579588070_1626522957 |
https://www.youtube.com/watch?v=YwnVQTtstzo&feature=youtu.be
Reka je široka u sušnom periodu i ima ostrvaca po sredini ali sa dolaskom kišnog perioda to postaje moćna vodena sila.
Svuda po njoj su kanui koji mirno klize po površini. Ma koliko god se ništa ne dešavalo, prosto je nemoguće ne slikati vreme za koje imaš osećaj da se ne pokreće. Oseća se neka mirnoća. Čovek ispod restorana leži na betonu i spava poput bebčeta. Ako mislite da je pijan, nije. Skup je alkohol u Africi i oni vode poprilično zdrav život.
Nema hronodijeta, nutriocionista, teretana, individualnih treninga i ostalih potrošačkih šećerlema savremenog sveta. Njihova tela su izvajana životom.
Iako žive dan za danom teško je videti nenasmejanog Afrikanca. Imali smo dosta pacijenata, ali uglavnom od zaraznih bolesti. Ne i od savremene bolesti izazvane nerealnim očekivanjima-depresije. Čitao sam članak nekog Američkog psihijatra, koji kaže da je Afrika pravo mesto za lečenje šizofreničara jer ih porodica prihvata takvim kakvi jesu. I oni se socijalizuju bez sigurnih kuća, inkluzija, ili jakih lekova.
Dugo žive samo oni koji imaju predispozicije. Ostali, rađaju se da bi umirali.
Gledajući ove ljude kako se nagi kupaju, love ribu, plivaju, zaranju,… odeća mi postaje sve teža i teža. Odeća ili život koji ta odeća predstavlja. Ma da skinem sve sa sebe i go, kao od majke rođene, uskočim u tu mirnu reku, pa nek ide život…
Gledajući ove klince kako se bosi jure po peščanoj obali uskačući na glavačke, vidim sebe od pre trideset i kusur godina.
Pet crnih dečaka i jedan beli koji ne posustaje za njima. Kad se jednom bude vratio, tamo, odakle su ga doveli roditelji znaće da je imao najlepši deo života.
Biće to njegov zamrznut život u koji će se iznova i iznova vraćati kada zemaljska kugla bude počela da se okreće drugačijom brzinom.
Verovatno će, kad bude imao dece, letovanje trošiti na nekoj barci učeći klinca kako se razvlače mreže. A do tada, uživaj dete u životu.
I na kraju, zapitaće se neko, pa kada je tako lepo zašto ne odeš i živiš tamo. Naravno da privid mira traje samo dok se ne opali jedan hitac, a onda reka postaje pusta. I ljudi, koji su bezbrižno špartali motorima, uzimaju puške i pucaju po svojima. Tuđi će se sakriti i nastaviti da prave čokolade od njihovog kakaa, nose njihove dijamante ili se voze njihovom naftom udobnim gliserima po nekoj drugoj vodi.
I kao Post Scriptum jedan bluz koji sam usnimio na terasi restorana. I to na francuskom jeziku. Prava simbolika Afrike. Muzika iskovana na američkim plantažama dok su oko njih šibali bičevi, a izvode je na jeziku kolonizatora. Pa šta je njihovo? Duša. Nema muzike bez duše… a ostalo je samo stvar tehnike.
https://www.youtube.com/watch?v=wkhsdciN50E&feature=youtu.be
Оставите одговор