Moj prvi radni dan je bio u bolnici. I volim bolnicu. Volim, taj, miris sterilnog.Nigde nije toliko bitno da se prljavo odvoji od čistog kao u bolnici. U društvu, često, uglavnom, skoro uvek… a onda mu dođe da je to prosto tako: prljavo ide sa čistim. Što je najgore, još na samom izvoru čistog. A onda oprana prljavština juri zaprljanu čistoću. Ali živimo u veku globalne hipokrizije. Koliko platiš toliko čistog ćeš imati. Plaćaš sterilnost prostora oko sebe. Plaćaš mir. Bilo da ti ga donesu antibiotici ili nečija čizma.
Neću u ovom postu stavljati slike bolnice iznutra. Niti slike pacijenata. Ne mora postojati zapisano pravilo da poštuješ nečiju muku. Ali bolnicu spolja treba prikazati. Ne da bi omalovažio bilo koju državu ili bilo koji narod, već da prikažem u kakvim uslovima lekari leče, a pacijenti pobeđuju ili gube. A ostalo ću rečima. I opet da ponovim, ne da omalovažim narod koji živi tamo, već da ukažem da postoje drugi koji žive na račun njih.
 |
| Dr Saša Micković i sestra Željka Ostojić |
U Srpskoj vojnoj bolnicu u Bangiju, koja je pod patronatom UN-a, stigao je pacijent sa tuberkulozom.
Tuberkuloza nijje samo bolest razočaranih pesnika iz 19. veka i njihovih ljubavnih ili revolucionarnih stihova, ispisanih na krvavoj maramici, već bolest siromaštva.
U svetu je 1921. godine krenulo sa vakcinisanjem vakcinom BCG, ili Be-Se-Že. Naziv dobijen po dvojici francuskih istraživača,Kalmetu i Gerini. Kod nas je uvedena 1928. godine. Sedam godina nakon otkrića. I nje bilo Cobsona i protoka elektronskih informacija.
Posle drugog svetskog rata se krenulo u otvoreni rat protiv tuberkuloze.
Mi srednjovečni i stariji, sećamo se žutih sokova kojima su nas mamaili da bi nam dali vakcinu. Plačljive oči dece (jer tada nije smelo da se plače kao sada, smatralo se kukavičlukom), prekoran pogled majke ili lažno obećanje da sledi sladoled čim primi vakcinu. Tako je bilo kod nas na selu.
I sećamo se čuvenih autobusa koji su špartali zemljom i snimali pluća. Tuberkuloza je potučena, Mislilio se.
A onda je eto opet. Gde miriše na glad, tu je i ona. Miruje u prašini. U plućima. U vazduhu…
Neproverena informacija kaže da je u Americi veleprodajna cena vakcine 0,17 dolara, a da se pacijentima prodaje za 100-200 dolara. Zarada 1000-2000 puta.
 |
| Institut za viruslogiju, vakcine i serume. foto Đorđe Kojadinović |
 |
| Pasterov zavod u Nišu |
Doktori, Rada (infektolog) i Zoran (epidemiolog) su izolovali pacijenta. Dobijamo indormaciju da je UN dao lekove civilnoj bolnici za lečenje tuberkuloze.
Odlično, prilika da vidim bolnicu. Da izađem izvan našeg zabranjenog grada. Osetim miris Afrike. Sedam u džip i sa medicinskom sestrom UN-a, Janet, krećemo do bolnice. Janet je iz Kameruna. Dobra i pozitivna žena. Ulazimo u deo grada, nalik našem kliničkom centru. Gde su različite klinike raspoređene. Parkiramo auto i krećemo pešice. Prolazimo pored improvizovane tezge brze hrane gde se peku neke šnicle. Ljudi sede u toj maloj kafanici i razgovaraju. Ispred su ogromna i širom otvorena vrata. Nema stražara niti mitraljeskog gnezda.
Prilazi mi mladi i ljubazni čovek u belom mantilu. Elegantan je. Predstavlja se kao doktor. Predstavljamo se i mi, i kažemo zašto smo tu.Vodi nas tamo gde se daju tuberkulostatici.
Penjemo se otvorenim stepeništem na sprat. Sa terasa se ulazi u bolesničke sobe.
Nosim vojničku uniformu i ljudi mi se javljaju na francuskom Bonjour monsieur…Bonjour monsieur…
Po stepeništu sedi bolestan svet. Bonjour monsieur, ponavljaju i oni. Tada zastanem i svima pružim ruku. Janet me strelja pogledom. Na terasi, na gelenderu je navaljena ručno napravljena gitara. Kutija od lima sa vratom i od drveta napravljenim čivijama. Oduševio sam se i taman da dotaknem vrat, Janet me udara po rukama i kaže .Doctor, do not touch . Nisam razmišljao o zarazi. Nikada se nisam bojao bolesti, ali morao sam da pokažem poštovanje prema Janet i njenoj brizi. Izvadio sam asepsol iz džepa i protrljao ruke.Mladi doktor je bio ispred nas i nije video.
 |
| Pasterov institut u Bangiju |
 |
| Ja i dr Saša Micković
Pasterov zavod unutra nije poput evropskih instituta, ali ima sve što je potrebno za savremenu dijagnostiku infektivnih i tropskih bolesti.
Ispred, kao što rekoh, je mitraljesko gnezdo dvojice francuskih vojnika. Zaraza se brani do poslednjeg metka. Zato mi ne izgubismo Ljubin grob.
Sumnjam da je Francuzima stalo do zdravstvenog sistema u CAR-u. Preće da je nešto bitno. Da nisu možda u pitanju antigeni koji su bitni za proizvodnju vakcina. A Sanofi-Aventis je jedan od najvećih u svetu.
|
 |
| Paterov zavod u Bangiju |
I kako je dr Rada čvrsto rešila da pacijenta pošalje kući zdravog i čiog, tako da sam se ja svojski trudio da maksimalno iskoristim priliku, da pored uzimanja lekova u Klinici za tuberkulozu, i popričam sa svetom. Ko nije rastao na selu, verovatno mu nikada neće biti jasno zašto seljaci odlaze na pijacu ili kod lekara. Zdravlje ili kupovina je najmanji razlog. Da se ispričaju 🙂 i dobiju trunke pažnje koja im fali.
Upoznao sam osoblje. Bili su vrlo ljubazni. Hteli smo ja i Micković da usnimimo atmosferu, ljude, lekare, pacijente. Bilo je sramota pitati. Nismo hteli osećaj da nekog potcenjuješ. Bolje ovako. Na kvarno.
Micko je podesio malu kameru; mladi lekar nas je opet ljubazno provodio po sobama, ali dugme kamere je bilo nedovoljno pritisnuto.
Drugi put sam ja sam snimao, i snimak je ispao jako loše. Kamerica, koju sam zakačio za džep košuje je bila naopako postavljena.
I ništa nismo snimili. Sada mi je drago što je tako ispalo. Pamtiću ljubazno lice mladog lekara i otmenost profesora u maloj memljivoj kancelarijici u kojoj su nanjnovije knjige o boleštijama.
Pacijent je dugo ležao kod nas. Ko sme da pobegne koga Rada leči? 🙂 Upravo u svom nesređenom folderu tražim njenu sliku u radnom ambijentu. 🙂 Postaviću je čim je nađem.
I jednom prilikom ja i dr Borovčanin, krenemo po pljusku, kao da je smak sveta. Ko nije doživeo afrički pljusak, taj ne zna šta je kiša. Parkirali smo auto izvan bolnice. I pita on mene, hoćemo li ili da čekamo? Idemo na 3,2,1…sad… Istrčavaomo iz džipa i za pededesetak metara smo bili mokri kao da smo upali u reku Ubangi. Crnci, koji su stajali ispod krova gde se spremala brza hrana, smeju nam se i dobacuju. Uzeli smo terapiju za pacijenta koji je kod nas ležao već dva meseca.
Ispričali smo se sa osobljem kao da smo pretpostavili da se više nećemo stresti.
Za to vreme kiša je stala.
Prilazim crncima koji su nam se maločas smejali. Smeju nam se kako smo mokri i imitiraju nas. Pozdravljam se sa njima. Govorim i ja njima nešto na engleskom, tako da niko nikoga ne razume. Tada primećujem jednu malu devojčicu koja na leđima u zavežljaju, kao lutku, nosi mlađeg batu ili seku. Njoj nije više od četiri godine. Hoću da je slikam. Pitam ljude sa kojima sam se pozdravio, oni mi klimaju glavom u znak odobrenja.
Ružno je slikati nekog protiv svoje volje.
Mala mi plazi jezik.
Pomera se.
Namerno opstruira svaki pokušaj da je uhvatim objektivom.
Mala je vrag.
I očekivao sam da priđe i da me odalami nekim kamenom. Stvarno sam bezobrazan.
Ali ona, sa mlađim bratom na leđima, je beskrajno simpatična.
I nema one izveštačenosti nastale iz lekcija o političkoj korektnosti.
Niti je rasla od roditelja koje su učili kako se mleko daje deci.
Ona je biser prirode.
Ona je lepotica.
I opalim snimak. I dobijem svoju najdražu fotografiju.
Pacijent je primio poslednju dozu lekova. Odneli smo sputum u Pasterov zavod. Rezultat testa-negativan. Dr Rada je skakala od sreće. Posle dva meseca izlečila je pacijenta od tuberkuloze.
Fala bogu, nismo više imali zaražene od tuberkuloze. Od malarije, to mu je bilo verovatnoća kao da li ćeš da piješ jutarnju kafu…
I odlazimo sa Radom opet u tu bolnicu. Da je vidi. Da se zahvali njihovom doktoru koji nam je davao lekove. Da čuje njegova iskustva. Rada odlično priča i engleski i francuski.
Profesor je bio jako ljubazan a Rada, koliko se sećam, pozitivno iznenađena lečenjem u uslovima u kojima se nalaze.
Obzirom da je Rada opet u Africi, znam da će opet da juri neku tuberkulozu. Nadam se da ne uhvati nikoga. 🙂
Nameno sam pisao o tuberkulozi. I o vakcinama protiv kojih sada besni rat. Neki ljudi sa patnjom i opravdanom ogorčenošću, ne veruju više ni u šta. Torlak, skoro da i ne proizvodi vakcine koje je nekada proizvodio. Postoji jedna vakcina, tkz pet u jednoj. Neću da spominjem ime iz profesionalnih razloga jer ne znam dovoljno. Nije baš jeftina i omogućava da se deca bocnu samo jednom.
Postoji sumnja u nus efekte.
Možda bi država trebala da uvede predlog, da ko sumnja, svoju decu pet puta vakciniše Torlakovim vakcinama. Malo fizičkog bola nikada nije štedelo. Posebno deci. Torlak bi mogao da preživi, a roditelji otklone sumnju. Ali to je stvar države.
Inače, čitam u štampi da je novi direktor fizijatar. Ne bih ni obratio pažnju da nemam problem sa protruzijom diskusa. Pa mi pade na pamet da odem do stomatologa da mi pogleda leđa. 🙂
Gorku šalu na stranu, ali početkom prošlog veka je bio neki pukovnik dr Mihajlo Mika Marković.
I izolovao je serum protiv besnila još 1900. godine.
On je verovao u nešto što nije imao, a mi danas ne verujemo u nešto što imamo.
Mika je završio medicinu u Beču, vratio se kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, i pored Čika Jove Zmaja, Vladan Đorđevića, Laze Lazarevića bio je još jedan od lekara koji je voleo pero.
Napisao je “ Moje uspomene“.
Ali mi uspomene onih koji su nešto uradili brzo zaboravimo. A neka nova deca nisu ni imala prilike da saznaju o njima. Bitno je da u školi nauče kako da prijave učitelje, roditelje ili dedu i babu ako ih lupe vaspitno po guzici. Dobrodošli u Novi vek. Ne znam šta bi rekao Dvoržak.
 |
| Jako sam ponosan na vas. |
Оставите одговор