Bangi su osnovali dvojica Francuza. Albert Dolizije i Alfred Užac (ako se tako na francuskom izgovara).
Arheloška nalazišta kažu da je tu civilizacije bilo još u gvozdenom dobu. Onda su u 16. veku arapski trgovci počeli da se bave hvatanjem i prodajom robova, da bi se nešto kasnije toga setili i domaći kontraverzni biznismeni i počeli prodavati svoje sunarodnike. Pa su došli civilizovani, humani, beli, ljudi i u sve to uveli Dobru proizvođačku praksu u trgovini ljudima i resursima.
 |
| Bartelemi Boganda |
Istorija CAR-e je bila u Nacionalnom muzeju -Boganda ( ime dobio po prvom premijeru) koji je posle krvavih nemira opljačkan i u vreme mog boravka nije radio. Ništa strašno, kažem ja mom afričkom sagovorniku, i naš nacionalnu muzej u Srbiji ne radi već dvadeset godina. Potrebno je narodu ubiti sećanje da je ikada i išta iza sebe imao. Onda život i nova civilizacija počinje sa onima koji uvode Dobru proizvođačku praksu ili jel’te GMP.
Bartelemi Boganda je bio dete koga su podigli hrišćanski misionari. Verovatno isti onakvi kakvi i danas, s druge strane zida naše vojne baze, gaje na desetine dece. Svake nedelje, u sedam ujutru, budi nas pesma gde ih misionari uče da život počinje i traje u radosti i veselju.
Boganda će biti onaj koji će pregovarati sa De Golom. I uradiće prvi korak ka stvaranju Demokratske republike. Biće prvi premijer. Voljen od radnika, seljaka i poštene inteligencije (da parafraziram naše drugove komuniste), ali ubrzo će volšebno poginuti u avionskoj nesreći.
Dolazi Deko, koji sa sobom vodi svog rođaka generala Bokasa, a onda ga Bokaso, rođački sruši preko noći i proglasi sebe predsednikom. Deko se sakrije kod Francuza, pa sruše Bokasa…Pa se onda Bokaso krio malo kod Francuza, pa srušio Deka…
I onda Bokaso proglasi sebe Carom nad svim Carevima. Liderom u regionu. Inspirisan inoaguracijom Napoleona poziva 5000 zvanica . Gardisti bili svuda oko njega. Grad okićen zastavama. A on visok, elegantan i mislio da je najlepši. I počeo region da ga ogovara. Što ga više ogovarali, to je on više dokazivao svoju lepotu i moć. I onda ga opet žiri za izbor lepotana pozvao kod sebe, a postavio drugog. Dugo je živeo u Francuskoj. Šaptali mu da ga čeka carski povratak poput povratka Napoleona sa Elbe, ali se prevario.
I sve ovo pričam zbog junaka naše priče.
Krivac je „Mali“ kako sam imao običaj da u šali nazovem poručnika Nikolu Perovića. Odličan oficir, poliglota, komunikativan sa organizatorskim sposobnostima, setio se da bi meni priča tog čoveka bila zanimljiva.
Bila bi još zanimljivija da slučajno nisam obrisao intervju koji sam uradio a samim tim i Nikolin trud koji pitanja sa srpskog simultano prevodio na francuskom. Bilo kako bilo, čovek čijeg imena se ne sećam je prodavac voća. Otkrio ga je naš kapetan iz prvog kontigenta, i od tada voće stalno od njega kupujemo.
Krećem sa Nikolom do kuće našeg junaka. Prolazimo uličicama koje nisam imao prilike da vidim. Idemo prašnjavim putem. Sa jedne i druge strane su kućice od blata i ručno pravljene cigle. Svuda okolo su deca. Ispred kuća su tezge sklepane od drveta na kojima se svašta prodaje. Najdragocenija roba je upakovana u dvolitarskim plastičnim flašama. Benzin.
Pitam Nikolu da li je ovo muslimanski deo i on mi potvrđuje. Priključujemo se glavnoj asfaltiranoj ulici po kojoj je mnoštvo sveta. I još više uličnih trgovaca. Žene na glavi nose tovar nekog lišća koje prodaju. Na jednoj tezgi je u nekom lavoru gomila gusenica. Kada sam prvi put to video, obzirom da sam užasno probirljiv u hrani, pomislih nije valjda da se i to jede. A to je najveća poslastica. Naši kuvari iz prethodne rotacije probali. Kada sam pitao Džaslina da li to voli, on je odgovoriuo uobiučajno-Yes. I još dodao da je to veeeery…veeeery delicious.
Dolazimo ispred kuće. Dočekuje nas domaćin u žutoj Afričkoj odori, kakav je red.Ulazimo u dvorište.
Ispred kuće žene spremaju ručak. Gomila dece je u dvorištu. Jedno drugom do uveta. Nikola me predstavlja domaćinu, ali ja sam i zaboravio na intervju. Ulećem među decom. Bacaju se meni u skute. Ovako nešto sam već jednom doživeo u Čadu.
I deca su prava deca-čigrasta. Nisu smotana i uštogljena pravilima ponašanja ili zaslepljena kupovinom pažnje da se svet vrti oko njih. Oni se vrte oko sveta. I poput tornada te uvlače u sebe. Osećaš se kao deo njih. Nikola me slika. Pa onda ja njega.
Grle me spontao i iskreno.Ne očekujući igračku. Ne očekujući ništa. Ona se raduju gostu. Valjam se po zemlji sa njima. I pitam ih redom ko se kako zove: dečak u dresu Žinjo, devojčica Zivi, pa opet dečak Loranzo, Ramu, onda dolazim do dečaka i grešim njegovo ime, ponavljam Žapte a devojčica me ispravlja Žade, onda dolazi, Boris, pa Jojo…ja kažem Ojojo i onda počinje smejanje. Tako slatko smejanje. Ne znam čemu su se smejala, ali mene su nagradila. Onda im ponavljam imena i oni sebi upiru prstićima u grudi.
Kako je bilo, možete pogledati na linku: https://www.youtube.com/watch?v=O3x4cEQTtVs&feature=youtu.be
Skidam beretku i dajem njima. Poučen iskustvom iz Čada znam šta deca vole. Dajem svakom od njih i fotografišem ih.
Prave različite mangupske izraze lica. Ali nema kreveljenja. Nema plaženja.
Na njihovim licima je osmeh i odvažnost. Znam da ova deca znaju svoje dužnosti u porodici. Kao nekad kod nas.
 |
| Nikola |
Onda mi oni nameštaju beretku. Svako od njih na svoj način. Smejemo se i valjamo u prašini.
Do njih nisu stigla ozbiljna pravila o vaspitavanju dece, kakva su kod nas. Nemaju, ili ja ne znam da imaju, savremene bičevaoce koji uče roditelje kako se deca doje, drže, povijaju, vaspitavaju, oblače… Ne postoje savremene metode učenja koje sprovode neki nevladini visokoumni supervizori.
Kada sam ušao, video sam da su metlom napravljenom od pruća meli dvorište.
Ovde, od strane popečiteljskih supervizora, to bi bilo okvalifikovano kao teško zlostavljanje dece. Ovde su deca, deca prirode i žive srećnim životom. Jedu ono što se iskrčka tog dana, verovatno plaču iz dečijih razloga, ali sigurno ne plaču zbog zastarele video igrice od celih mesec dana.
I tada se setim zašto sam ovde i vratim se našem domaćinu.
Sedimo na tronožcima, ja pitam, domaćin odgovara, a Nikola prevodi.
Kaže da se neobično obradovao kada je čuo da se ispred njegovog doma govori srpskim jezikom koga nije čuo više od trideset godina. Izašao je ispred kapije i video vojnike kako kupuju voće.
Rekao im je dobar dan i to je bilo dovoljno za početak jednog prijateljstva.
Kaže, da je u Beograd došao u vreme vladavine Bokasa da radi kao finansista u vladi. Kaže da je živeo u Sokobanskoj ulici. Pamti predivan Beograd, ćevapćiće na Slaviji, redovnu nedeljnu šetnju i vrlo prijatan i gostoljubiv narod. Čuo je, kaže, za rat. I čudom nije mogao da se načudi da se u jednoj srećnoj zemlji to desilo. To mu je bio najlepši period života. Pitam ga koliko ima dece. On se smeje i kaže dvanaestoro. Četvoro živi u Parizu a osmoro je u Bangiju. Tada se zamisli, kao da hoće nešto da kaže, pa dodade da su mu se troje dece rodila u Beogradu. Jedno nikada nije video.
U njegovoj zemlji se desila kriza. Poslao je suprugu i decu kući i onda se desilo nešto neočekivano. U kafani je upoznao Svetlanu i zaljubio se. Iz te ljubavi se 1975. godine rodila devojčica koju nikada nije video. Takav je život.
Nisam ga pitao ništa više. Slikali smo se sa njegovim najmlađim sinom i ženom.
Sin je osamnaestogodišnjak, atletski građen, tih i u vremenu u kome sam ja odrastao, reklo bi se, vidi se da dolazi iz dobre porodice. Nema posla. Radi šta nađe i Nikola se ponudio da mu pomogne da ga zaposle u UN-u.
Pitao sam ga mnogo toga. Nisam se trudio sve da upamtim. Nadao sam se da kada se vratim na tenane preslušam snimak. Nisam ni slutio da snimak nisam usnimio u memoriji telefona. I sada, godinu dana posle toga, sećam se samo obrisa našeg razgovora.
I možda ne bih trebao sve ovo da pričam. Ali kada smo ušli u auto Nikola me pitao:“ Šta misliš da probamo da nađemo to dete? Pa koliko se 1975. godine dece rodilo kome je otac bio Afrikanac a majka se zvala Svetlana“.
I eto…možda u ovoje eri, kada pojam privatnosti više ne postoji, od toga i bude neke vajde. Možda se godnu dana od mene mlađa žena u priči i prepozna. Ako se to desi, ne znam kako bi se osećala.
Ali ono što mogu da kažem, tih sat vremena provedenih u toj porodici, mene je podsetilo šta to beoše ljudi.
A da, da ne zaboravim i ovo. Bokaso je bio dobar prijatelj Jugoslavije i predsednika Tita. U Bangiju još uvek postoje tragovi Energoprojekta. Za mlađe, to je ona firma koju su nedavno kupili uspešni i familijarni biznismeni. A kakvi bi drugačiji bili?
Оставите одговор