Kad sam bio dečak obično bih leto provodio na selu. Dok bi Cvetka i Šarka mirno pasle, ja bih čitao vlagom nabubrelu knjigu uzetu iz biblioteke. Tada je dan bio dug i školsku lektiru bih pročitao još dok kosidba ne bi ni krenula. Voleo sam Tužne cirkuzante, Dečake Pavlove ulice, Orlove rano lete, Magareće godine, Vinetu, Dr Bradli se seća… Sad, da ne ispadne baš da sam bio dobro dete, ali drugu zanimaciju na livadi nisam imao. Mobilnih-ne beše. ☺
Ako od svih ovih naslova knjiga napravimo jedan misaoni tok ispada sledeće: Svi smo mi Tužni cirkuzanti jer Dečaka u Pavlovoj ulici više nema, a otišli su za Orlovima koji su odletele ne želeći da njihova deca troše Magareće godine, i imaće nekog svog Dr Bradlija koji će ih se jednom sećati.
Ko je zapravo bio Dr Bradli?
Junak romana koji je napisao pisac čije ime nikada ne bih saznao (jer sam iz biblioteke uzeo knjigu bez korica) da nije došao google. Sećam se, dok sam čitao o avanturama mladog Dr Bradlija, Cvetka beše uletela duboooko u tuđu livadu, i da sam ja, potrčavši za njom, uleteo u neku baruštiju kako bih je prutem isterao. Sada, pobornici političke korektnosti i zaštitnici životnjskih prava će reći- jadna životinja; tada, diplomatski međukomšijski odnosi bi bili ozbiljno narušeni.
Živelo se za malo i od malog. Kakav je bio i taj otkos trave koji je Cvetka uništila.
Da se vratimo Dr Bradliju, (iako je prošlo više od trideset godina) junaku romana Francis Brett Young (29 June 1884 -28 March 1954) engleskog lekara, pisca, novinara i kompozitora.
Brigu o samohranom dečaku Bradliju preuzima lokalni samouki doktor(imena se ne sećam) koji svo svoje medicinsko znanje stekao u ratu. Samouki lekar uči samohranog dečaka.
Kao nekada naši stari koji su po selima nameštali ruke i noge. Čak su i pupak čašom izmeštali.
Doktor je imao pravi, pravcati ljudski kostur i na njemu bi svog štićenika učio da dodirom zatvorenih očiju prepoznaje kosti. Kada ga je naučio svemu što je znao, svog štićenika je poslao na pravi medicnski koledž. Nekada se to zvalo učiteljem, a danas poslovnim mentorom kome se daje kinta za učenje.
Tamo, kao siromašni dečak iz provincije, susreće se sa nadmenim i nadobudnim sinovima engleskog plemstva.
Odbačen od guzonjinih sinova stiče prijatelja do kraja života u liku dečaka Džozefa Listera, sina čuvenog engleskog lekara i najboljeg studenta, koji će kasnije postati čuveni Džosef Lister, osnivač antiseptične hirurgije.
Po završetku medicine i preživljavanjem različitih spletki (roman je kao i život, dosadan bi bio bez njih), mladi Bradli odlazi u rudarsko mesto gde postaje seoski doktor. Porađa, leči, ne žali svoj život niti para da dođe do najudaljenijih pacijenata, postaje deo tih ljudi, ženi se, doživljava tragediju da mu umre cela porodica, i na kraju , čekajući naslednika piše ovu knjigu. Dolazi mladi, nadobudni, doktor i prvo što ga pita je: How much is it? Dr Bradli ga gleda, pukao bi ga po sredini njuške, ali mu mirno kaže: Nema para za koje bih ti dao moje pacijente. Ne dam ih. A onda cepa svesku sa dugovanjima.
Ovo nije priča o samo jednom čoveku, već o pobedi onog- koji je učio da bude bogat, nad onim koji je učio da bude plemenit. Priča o evoluciji savremene civilizacije.
O našem Listeru, Pukovniku Miki, sam pisao u jednom od prošlih postova, a sada o našim lekarima sličnim Dr Bradliju.
Obično, asocijacija za bele mantile je 200g kafe sestri, 100 evra-uput za operaciju, od 1000 pa naviše-operacija… Ali od silnih evara, ljudi ne stignu da saznaju o onima koji rade bez kafe, bez evra i koji žive kao i njihovi pacijenti. Od plate i neke tezge koju ubodu.
Verovali ili ne, takva ih je većina. Manjina vlada. Manjina je tu gde jeste, jer je deo sistema koji pravi manjina uz podršku Vas koji nudite-većina. Apsurd, ali tako je.
Ali vratimo se našim junacima.
 |
| Ppukovnik Dr Jugoslav Stojiljković (anesteziog) i Ppukovnik dr Saša Micković (hirurg) sa operisanim pacijentom |
U bolnicu je primljen pacijent nepoznate etiologije. Imao je tragove nasilja na sebi, ali je negirao tuču. Hematokrit (procenat crvenih krvih zrnaca u krvi) je padao iz dana u dan. On je bio sve slabiji i slabiji.
Unutrašnji organi nisu imali na čemu da se vide jer je ultrazvuk bio u kvaru, a majstora ni na vidiku.
Krvna slika nije mogla da se odredi jer je biohemijski aparat bio u kvaru, a majstora ni na vidiku. Ostala je jedino, ta ,cevčica koja je pokazivala da pacijent negde gubi krv.
Odakle i zašto? Odgovora nije bilo.
I negde u toku noći dežurni zove hirurški tim. Stanje pacijenta se pogoršava. Dr Micko, Dr Juga, Dr Goran, anestetičar Nikola, instrumentari Daliborka i Vladica i svi ostali ( da mi oproste ako ih ne spomenem) kreću put bolnice. U bolnici postoji jedan hiruški i jedan ortopedski tim. Kad dođe do nevolje rade zajedno. Veliko iskustvo ratnog hirurga ortopeda dr Milojkovića je u toj situaciji izuzetno važno.
Micko zna da je on taj koji mora da odluči. Srbija ima jednu jako dobru stvar, u četrdesetim si mlad čovek, jer oni iznad tebe ti retko daju šansu da ostariš.
Tako da se Micko prvi put susreće sa situacijom- da je on taj koji treba da donese odluku na osnovu nikakvih informacija. Šanse da pacijent umre su velike, ali jako je teško nositi u sebi da si ti taj, koji te šanse čini još većim.
Juga, anestziolog, koji je imao sreću da pre vojske svoj zanat peče poput Dr Bradlija, kao mladi seoski doktor po planinskim zabitima Južne Srbije, da ispija za rođenje mladog života i otpija za smrt, videvši dilemu u Mickovim očima, rekao mu je Će ga radimo. Uz tebe sam.
I Micko je uzeo skalpel. Operacija je počela. Bez i jednog podatka. Sem te cevčice koja kaže da pacijent negde gubi krv. Ali gde gubi? Da li je povreda koju negira, ili neki tumor? I šta ako krene po zlu? Ovde nema kome da se obratiš. Ovde se oporavlja ili umire. Hladan znoj ga obliva. Radi nasjporije što može. Opipava svaki organ, svaki krvnu sud…
Ali… kvari se i dijatermija (električni uređaj kojim se spaljuju krvni sudovi i zaustavlja krvarenje). Ne znam da li je bilo psovke u sali. Ali sigurno nisu slutili u još jedno iznenađenje. Nestaje struja.
Nema svetla, ne radi aparat za veštačko disanje.
Pacijent je otvoren. Donose se ručne baterijske lampe. Osvetljava se operativno polje. Ventiliraju ručno.(Za one koji ne znaju, uzmite dva sata pa neprekidno pumpajte rukama pumpu za naduvavanje balona, i videćete koliko vam treba da se umorite.)
I posle nekog vremena, dugog kao večnost, Micko nailazi gde krv curi. Napukla je slezina. Već umoran i isrpljen vezuje šav po šav. Struje nema. Baterijske lampe su pri kraju. Sada je trebalo izboriti se sa brzinom pražnjenja tih lampi. Ali poslednji šav je završen pre njjihovog pražnjenja. Kada su završili napolju je svitalo.
U bazi ih je dočekao kuvar, Dragan, poznat kao Gazela. Vispren, dobar i meraklija. Tačnije dočekala su ih pržena jaja A onda, dok su umorni sedeli napolju ispijajući prvu jutarnju kafu, pušili duvan i premotavali film šta im se sve u toku noći dešavalo, Juga reče Micku:
– Čestitam, postao si doktor. Postaje se onda kada te oblije hladan znoj. A ako po nečemu pamtim ovaj dan, pamtiću ga jajima koje nam je ispržio Gazela. Nikada mi pržena jaja nisu slađa bila.
Gazela se zahvalio i nasmejao.
Nema nebitnih tamo gde si jedini. Iskusni dr Juga je gest mladog kuvara umeo da ceni.
Na žalost, ta lekcija nikako da se nauči ovde u Srbiji. Sve više nebitnih odlazi, a sve manje bitni postaju još bitniji
Оставите одговор