Nisam prvi put u Africi. Proveo sam šest meseci u Čadu, na granici sa Darfurom. I tamo, kao i ovde, valuta je bila Centralnoafrički franak. Skraćenica CFA je između 1945. i 1957. značila “ Colonies francaises d’Afrique“ ili Francuske kolonije Afrike a posle toga “ Communaute francaise d’ Afrique“ ili Francuska zajednica Afrike.
Zaista politički korektno i velikodušno sa njihove strane. Dali su im nezavistnost, a zadržali prefiks“francuski“. Familijarnost mora da se održi.
Postoji Zapadnoafički CFA i Srednjeafrički CFA. Ono što je zajedničko i za jednu i za drugu valutu je to-u čijoj se slamarici pare čuvaju. 🙂 A to je trezor Nacionalne banke Francuske.
I sigurno o njima brine neki francuski Dinkić, Jelašić, onaj posle njega ili ova guvernerka čija je ćerka prvi zubar u RFZ-o, filijala Novi Sada ( ako se tako zove)
Sve ovo pominjem jer u CAR-u očas blesne građanski rat zbog para.
Šesdesetih godina Afrika je krenula putem progresa jer su stasale nacionalno svesne vođe koje su imali cilj-oslobođenje od robstva belog čoveka i razvoj obrazovanja. Patrisa Lububmbu (autor ovog bloga je živeo u studentskom domu njegovog imena :-)) su mučki ubili, a Nelson Mendela je u poznoj starosti završio kao celebrity. U rangu reklamnog znaka Koka-Kole.
A onda su se kompanije dosetile i ubacile religijske sukobe. Bog daje, Bog i uzima. Vi čekajte svoga, a mi našeg imamo. Njegovo ime je $.
I zbog tih para je bila pucnjava oko nas. Ko na koga, nije ni bitno. Epilog je da iz bezbednostnih razloga naše kretanje bilo strogo kontrolisano uz sve mere bezednosti.
A to je značilo: nema sretanja novih ljudi, sem onih koji završe kao pacijenti; nema fotografisanja nečeg što može da izazove empatiju; nema ničeg sem isčekivanja da se sukobi primire.
I tada se na vratima pojavi nasmejani Džaslin. Čistač koji je radio preko UN-a. (O njemu sam već pisao.)
U mom vojničkom termosu kafa ga je već čekala. Sipam njemu, sipam ebi. I prvih dvadesetak minuta dok ne počnemo sa radom rezervisano je za globalno političarenje.
Objasni on meni o čemu se radi. Što za čitaoce nije bitno, jer o ratu na ovom blogu ne želim da pišem i tada se meni upali lampica.
-Džasline, vidiš, ja ne mogu da izađem odavde. Zašto ja tebi ne bih dao fotoaparat, pa da ti meni napraviš najlepše slike o Africi?
– Yes.-rekao je uz njegov prepoznatljiv osmeh- A šta želiš da slikam?
– Bananu. Kad sam bio klinac banane su bile simbol da neko ko ih kupuje ima para. I jedino smo ih dobijali ako budemo te sreće i završimo u bolnici.
– Hoćeš da ti slikam banane?- začudio se Džaslin.
U pravu je čovek. Kao kad bi mene u Srbiji pitao neki stranac da mu slikam šljivu Dženariku, jabuku ili dud 🙂
– I ne samo banane… slikaj mi sve…Slikaj ljude…slikaj grad…slikaj tvoju familiju… Slikaj sve što ti padne na pamet…
– Važi… a jel možeš ti mene da slikaš tu gde ti sediš? Pored lekova… kao da ja izdajem lekove.
Ja se nasmejah iz sveg srca, ustadoh sa stolice i ustupih je njemu. On se sve vreme smeje.
– Znaš šta Džasline…Toliko si vremena proveo čisteći oko lekova da sam ja ubeđen da si ih već popamtio. Ajde, za šta se koristi ovaj lek?-uzeh kutijicu prvog leka sa police. Smejući se odgovori iz prve:- za lečenje malarije.
– A ovaj ovde?
– To si mi davao za moju bliznakinju. Antibiotik.
– Super. Sada ćemo da pozovemo još dva člana komisije i da mi lepo tebi damo diplomu.
– Yes.. počeću da lečim.-šali se Džaslin.
– Ali pazi… imam ja još bolji predlog.
– Koji?-sve vreme mu osmeh ne spada sa lica.
– Pa da ti upišemo doktorat na privatnom fakultetu u Srbiji. Dok smo mi ovde ti ćeš doktorirati, a onda posle možeš da postaneš čak i ministar. Prime minister Djoni Molengue.
– Prime minister Djoni Molengue. Smejao se Dzaslin „bacajući kosku“ laktom o lakat. Uzeo aparat i otišao. I posle nedelju dana Džaslin mi donese fotoaparat. Ektar slika, kako bi rekli naši stari. A ja zbog ogromnog finansijskog dila sa Nacionalnom bankom Francuske vam pokazujem samo sledeće:
 |
| Ovo nisu zelene banane, već zrele izgledaju zeleno 🙂 |
 |
| Mango |
 |
| Mislim da je jedino moja sestra bliznakinja lepa kao ja. |
 |
| Ja sam sestra bliznakinja, ili ovaj što piše ne ume da nas razlikuje. |
 |
| Ovo je puder. Nešto me ujelo. |
 |
| Ne znam šta znači, ali naučio me Jasline |
 |
| Familijarna. Bliznakinje sa dvojicom stričeva 🙂 |
 |
| Stričevi |
 |
| Svadba na kojoj nisam bio 🙂 |
 |
| Mladenci koje nisam upoznao |
 |
| Ovo cveće zaista miriše |
Gledao sam ih iznova i iznova. Gledao sam tu familiju i imao utisak kao da ih sve znam. Vidim kako se Džaslinov brat slika sa tri podignuta prsta, pretpostavljajući da ga je ovaj naučio; osećam miris jela dok se krčka; slušam tu graju velikog doma; osećam radost i neku neobičnu svečanost ljudi koji su na svadbi; sećam se detinjstva i pitanja moje sestre kada će da se razboli da joj neko donese banane 🙂
A buket od ovog cveća kasnije ću kupiti od jednog švrće pored reke. I miriše na svet koji je živ.
Оставите одговор