O malom Ahmetu i njegovoj poslednjoj operaciji...

Otvorio sam vrata bolnice. Na recepciji nije bilo nikoga. Hodnik prazan. Levo, u drugom većem hodniku gde su bolesničke sobe, bilo je kao na bokserskom meču. Gomila ljudi je navijala. Come on, came on… You can do it…camon… you can do it…
Kao da je takmičar bio u dubokom nok-daunu. I gomila navijača sa stegnutim pesnicama.
I šampion ustaje. Bio jednom Marijan Beneš. Ceo dan bismo sa ocem tražili sliku pomerajući antenu na krovu. I kroz nanose tačkastog snega po crno-belom televizoru navijali za šampiona. Moj otac je voleo boks. Ali jedan je Beneš. Šampioni uvek ustaju i nikad se ne predaju. Upamti to. Govorio mi je otac dok bih ja pokušavao da zamislim Beneša, pošto od tačkastog snega i šuštanja skoro da se ništa nije ni videlo niti čulo.

Prišao sam gomili. Koja je čučala i navijala. Sve oči su bile uprte u njega. U Ahmeta. Dok je nogu pred nogom pružao. Poput bambija na ledu. Pored stolice, iza njega već nekoliko koraka, ostale su štake. A između stolice i navijača je bila praznina. Duga kao večnost. Navijači su bili na kolenima. Sa rukama ispruženim ka Ahmetu. On ih nije gledao. Gledao je u sledeći korak. Na usnama osmeh. Osmeh veliki kao Sahara. On, Ahmet, je bio veliki. Najveći. Svi ostali su klečali.

– Uči da hoda.– kroz osmeh mi je rekao Silvester.

– Ne uči… On nikada nije prestajao da hoda.–odgovorio sam i sa zebnjom gledao sledeći Ahmetov korak.

– Kako?

– Lepo… Njemu dolaze. To su koraci vredniji od onih kada nekome ideš.

Silvester se nasmejao. I gledali smo prema Ahmetu. Stegnutim pesnicama. Kao kad smo ja i ćale navijali za Beneša. Setio sam se da imam foto aparat. I snimam. Korak koji se pruža. I osmeh koji je sve veći posle svakog tog koraka. I tišinu koja nastaje kad on zastane. Kad se svima zaledi dah. I kad žele da ulete u to bojno polje. Ali im Ahmet ne dozvoljava. Već sledećim korakom. I još većim osmehom. Ostalo je još samo nekoliko koraka. Najduže distance. Osmeh–pa korak.

A i šta je za njega taj korak? Pobednik se ne stvara, pobednik se rađa. Šta je za njega bolest njegovih krhkih sunđerastih kostiju? Šta su šest operacija?

Nije plakao kada su ga u bolnicu doveli. Ni kada su ga iz operacione sale budili. I opet u salu uvodili. Ni kad bi mu rane previjali. Plakao je samo kada je ostao u šok sobi. Morao je da se odvoji od svojih prijatelja: zebre Martija, nilskog konja Glorije, lava Aleksa i žirafe Melmana koji su sa ekrana žudili za prostranstvom Afrike. I od pesme sa crtaća I’d like to move, move… I od ritma Afrike koji je ekran unosio u čistu poljsku bolnicu koja je izgledala kao svemirski brod. Ali ritam je bio u Ahmetu. A Norvežani koji se svakog pravila strogo drže, nisu mogli da ne popuste pred njim. Već istog dana, ošamućen od anestezije sedeo je u invalidskim kolicima i slušao I’d like to move, move…

Ostao je još samo jedan korak. I sad su već svi očekivali kraj meča.

Ruke su bile toliko ispružene da su gotovo dodirivale Ahmeta. Iza njega, nekih dvadesetak koraka, štake na zemlji su izgledale kao odbačena zmijska košuljica. Ahmet je stajao. Sad je sve gledao pravo u oči. Thank you…Thank you… Thank you… Zahvaljivao se svima. Zahvaljivao i smejao. Ne znam da li ću ikada osetiti takvu radost kakva je sada u Ahmetovim očima. I licima onih koji su pružali ruke ka njemu u strepnji da ne padne, pri svakom njegovom koraku. Želim da verujem da je ovo bila poslednja Ahmetova operacija od njih šest, koliko ih je bilo. Želim da verujem da će na sledećem snimku kosti biti srasnute kako valja.

Neko je pustio I’d like to move move… Ahmet je zapevao i zaigrao. Ritam je nosio tanke sunđeraste kosti.

Оставите одговор Одустани од одговора