Šesnaest mi je bilo kada se zaratilo. Oni su bili i tada. Još uvek je bilo sela i nas koji su odrasli na učenju kako Kraljević Marko ore drumove i kako upozorava Turke da ne gaze njegovo oranje. Nisam znao da zgodim slova R ni L , i popeli bi me na klupu ispred seoske zadruge da deklamujem „Move Mavko ne ovi dvumove…Move Tuvci ne gazite ovanje…“ . A kući bih se divio oklopu Kraljević Marka iz očeve čitanke za 6. razred, ne znajući da je to samo mašta Uroša Predića.
A odrastao sam u seoskoj kafani u kojoj su na zidu, pored Titovog portreta na belom konju, visili i portreti četiri srpskih vojvoda. Ćale bi me vodio od solunca do solunca zapisujući njihove epopeje govoreći mi da će jednom, kada postane deda, da pusti ogromne brkove, kao što su nekada imali srpkse vojvode.
A onda je autobusa bilo sve manje i manje, jer narod je išao samo u jednom smeru: stari u grob, mladi u svet. I tada su mi sve ogadili.
Obesčastili su kapu četiri srpskih vojvoda jer je bila na glavi onom koji je ratovao do poslednjeg zrna tuđeg zlata; obesčastili su institucije jer su nestajali oni koji su do časti držali; obesčastili su budućnost jer su slali tuđu decu u njihove ratove… Jedne večeri u Studenjaku je došlo na hiljade izbeglih mladi ljudi. Dvojica su spavali u istom krevetu. Jedan je bio student, a drugi momak ometen u razvoju. U koloni mitraljiranih civila ovaj ga je negde skupio i poveo sa sobom..
Desila se 1996/97. Moja generacija je stasala. Bilo je tada mladosti u Srbiji. Napisao sam roman o toj generaciji i o toj mladosti. Imali smo svoj „Rt dobre nade“. Ali što bi Stepan Trofimovič iz Zlih Duha Dostojevskog rekao „vi ne možete zamisliti kakav bol i srdžba vas obuzimaju kad veliku ideju,koju odavno i visoko poštujete, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kao što i sami, i najedanput je nađete na tržištu stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcije, bez harmonije-kao igračka kod nerazumne dece- i ne možete više da je poznate!“
I tu ideju su pohotni razmetljivci uništili. Obukli su nova odela, a da im je koža ostala ista, štrokava, a duša smrdljiva.
I to se završilo kao i četvorica naših vojvoda sa zida u kafani kod Bogdana. Sećanjem kada trebaju. Kao i sudbina 1300 kaplara: oni su otišli pod zemlju, a moja generacija iz zemlje. A na vlasti pohotni, primitivni i nedojebani proždrljivi paraziti. Neke sam lično znao, za neke sam se prevario. Nekima su ostale uništene fabrike uz debele bankovne račune, drugima prazno palamuđenje sa neta, a oni najogavnij su opet sa đavolom napravili pakt. Isto je bilo i posle 1300 kaplara, ali je bilo sela i mladosti.
Uništili su obrazovanje kao stub bilo kakve odbrane: bilo da je formalno ili neformalno. Formalno kroz reformu školstva, hiperprodukcijom titula, fakulteta i idiota koji to nikada ne bi imali; a neforamalno ubijajući duh seljaka jer nema bolje škole od životne, ali njima nije potreban seljak, već rob. A rob sa duhom nikada ne može biti rob.
I evo, sada u četrdesetim, kada je svet krenuo u opštu bezidejnost, opet tulmbus. A ti isti su još uvek Ti. Oni koji su se zapišali na svaku ideju ma kakva god bila i od nje napravili prljavštinu na tržištu stareži, da opet citiram Dostojevskog.
I sada se desilo nešto što može da ima smisla. Desio se Duh iz vode. Lakoma bagra pogurana od bankara pokvarenih i licemernih evropejaca počela je da kolje reke.
Nisu očekivali bunt koji nije ničiji. I kako ukrotiti nešto što ne znaš ko stoji iza toga? I ovo je prvi put da bundžije imaju jednu, jedinu stvar zajedničku: zabrinutost za sopstvenu budućnost.
Ne budućnost naroda, nacije, religijske zajednice…Budućnost običnog golje; budućnost čovečje individue. Čovek je obespravljen. Čovek je slomljen. I oni se boje toga. Oni će pokušati da to slome najpre: ličnim pretnjama; pa političkim pritsikom; pa provokacijom sukoba; a onda na najperfidniji način, kroz prvid podrške; a na kraju policijom jer govna iz gaće ne mogu da pobegnu.
A da li će uspeti, ne znam. Ne znam da li će se primiti među mlađe, jer da nikoga ne omalovažim, ali današnj mladost je slomljena bezidejnošću, obiljem informacija i bezciljnim konformizmom bez ugrađene želje za bilo kakvom žrtvom što je van ličnog i za opšte dobro. Zapravo, onakva je kakvom smo je posejali i možda je ovo jedina prilika da dobije bilo kakvu ideju, jer život bez ideje je praznina. I to je odraz i želja modernog školstva. Stvarati nemisleće, misleći će otići…
Oni svesni, ako padne Rakitska reka počeće da padaju i sve druge širom Balkana. Evropejci se neće potresti, njima je i onako potrebno da nekome prodaju vodu, a i imaju oni svoje prsluke.
A Oni, nisu oni.
I nije ovo borba samo za reku, već za smisao.
Ako se stane sada, više nema povratka! Mi više nemamo gde. Otimaju i uništavaju poslednje gde smo imali da se vratimo!!! Zato dosta više ćutanja i diži tu utučenu glavu jer se o njoj radi!
A ja, ako ove minihidrocentrale odu dođavola, eto, pustiću brkove kada jednom budem deda u spomen na četiri srpske vojvode u kafani kod Bogdana, pošto je moj otac ljubav prema srpskim vojvodama sačuvao za sebe. Brkovi su ostali samo u mom sećanju, jer ovima ništa nije sveto…
Sešću pored Bistrice, zapaliti lulu, motati prstima brk i pričati kako su ovde bile cevi koje je ajduk iz vode srušio… A do tada, ustaj jer vas uskoro biti neće…
Na zaravni Čukar, sa leve strane reke Bistrice, u šumovito livadskom nekadašnjem raju za dušu i oči; nekada kao dečak – čobanin se igrao „hajduka“ iz priče moje babe.
Na tom mestu su za vreme zimskih noći, pod mesečinom, sa hajdučkom nošćom uz gajde i sviralo, kolo igrali, pesme pevali o junaštvu hajduka u borbi za slobodu od petovekovnog ropostva pod Turcima.
Tu sam kao dečak-učenik, putovao do OŠ u selo Svođe(osmoletke-10 km u jednom pravcu)) kroz dva sela, vrletima planinskim stazama bukove šume- preko brvna prelazio reku Bistricu.
U 20 veku pamtim na reci Bistrica- sve od Javorja, preko Predanče, Zlatićeva, Gornjeg Dejana, Đorđina, bile su načičkane vodenice; mlele raž, ovas, žuti kukuruz, koji se doterivao iz Banata, da bi se žutom projom prehranili.
Narod pečalbarski, pravdoljubiv – ratno-slobodoljubiv.
Nikada kada je bila borba za otadžbinu, nije izostajao da se bori do poslednjeg.
Ginulo se u bunama protivu Turaka, oslobođenju od Turaka, protivu zarobljivača u Prvom I Drugom svetskom ratu.
Došlo oslobođenje, deca se rađala, išla u pečalbu; samostalno se školovala, završavala najviše škole.
Krajem 20. veka i početkom 21. veka sela u planini POVLASINJA su opustela. Migracija za boljim životom učinila je svoje! Bila loša ekonomska politika prema selu I seljacima u planini-bez puteva I normalnog života.
Sve je uraslo u korov, kao potes Čuka gde se igralo „Hajdučko“ ORO.
Naišli neki novi AJDUCI(čitaj LOPOVI!)-pa tu našu čistotu planinske bistre vode ispod ČUKARA na rekama:Bistrica I Gracka(ulivaju se u reku Vlasinu kod sela Donji Dejan)- gradnjom minihifrocentrala uništiše floru i faunu odnosno biljni i životinjski svet-protuve pohlepom za sticanje novca koristoljubljem našeg zajedničkog prirodnog bogatstva u vidu ćistih pla ninskih reka.
Nema ispod tih central vise planinske pastrmke, jer nema ni vode, a ispod central mahale Šoršine(s.G.Dejan) i zatvoren ribnjak sa pastrmkom, jer je inspekcija utvrdila da su gajene ribe u ribnjaku postale karcogene.
Piscu komentara je poznato da je SPISAK tih minihidrocentrala napravljen još 1987.godine u bišoj Jugoslaviji u 20. veku.
No, danas u vremenu pohlepe za bogastvom, kada smo postali BANANA kolonijalne državice-sve je moguće u bezvlašću I bezakonju!
Umesto svesti i savesti, zavladao moć novca, umesto razuma da se sačuva prirodna sredina I ekološki ostvai trag pokolenjima za normalan život-mnoge prodane duše u Srbiji i Evropi- zaboravili su žrtve svojih predaka da se uvek treba razmišljati za pokolenja, jer biološki svaki moćnik bilo gde na planeti nije večan kao život Iipriroda..
Dakle, potreba je da se odmah prekinu gradnje novih minihidrocentrala na Balkanu I Evropi, a postojećim stavi KATANAC!
Ima mnogo iz čega se može dobiti energija za korišćenje -dobijanje elketrične struje, a oni koji se bogate za „mali ćar“ države -su neki sebičnjaci, koji ne misle dobro ni sebi ni svome pokolenju.
Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, Srbija
25.11.2018.g. Vlasotince, Srbija
Na zaravni Čukar, sa leve strane reke Bistrice, u šumovito livadskom nekadašnjem raju za dušu i oči; nekada kao dečak – čobanin se igrao „hajduka“ iz priče moje babe. Na tom mestu su za vreme zimskih noći, pod mesečinom, sa hajdučkom nošnjom uz gajde i sviralo, kolo igrali, pesme pevali o junaštvu hajduka u borbi za slobodu od petovekovnog ropostva pod Turcima.
Tu sam kao dečak-učenik, putovao do OŠ u selo Svođe(osmoletke-10 km u jednom pravcu)) kroz dva sela, vrletima planinskim stazama bukove šume- preko brvna prelazio reku Bistricu. U 20 veku pamtim na reci Bistrica- sve od Javorja, preko Predanče, Zlatićeva, Gornjeg Dejana, Đorđina, bile su načičkane vodenice; mlele raž, ovas, žuti kukuruz, koji se doterivao iz Banata, da bi se žutom projom prehranili. Narod pečalbarski, pravdoljubiv – ratno-slobodoljubiv. Nikada kada je bila borba za otadžbinu, nije izostajao da se bori do poslednjeg.
Ginulo se u bunama protivu Turaka, oslobođenju od Turaka, protivu zarobljivača u Prvom I Drugom svetskom ratu. Došlo oslobođenje, deca se rađala, išla u pečalbu; samostalno se školovala, završavala najviše škole. Krajem 20. veka i početkom 21. veka sela u planini POVLASINJA su opustela.
Migracija za boljim životom učinila je svoje! Bila loša ekonomska politika prema selu i seljacima u planini-bez puteva i normalnog života. Sve je uraslo u korov, kao potes Čuka gde se igralo „Hajdučko“ ORO. Naišli neki novi AJDUCI(čitaj LOPOVI!)-pa tu našu čistotu planinske bistre vode ispod ČUKARA na rekama:Bistrica i Gracka(ulivaju se u reku Vlasinu kod sela Donji Dejan)- gradnjom minihifrocentrala uništiše floru i faunu odnosno biljni i životinjski svet-protuve pohlepom za sticanje novca koristoljubljem našeg zajedničkog prirodnog bogatstva u vidu čistih planinskih reka.
Nema ispod tih central više planinske pastrmke, jer nema ni vode, a ispod central mahale Đorđine(s.G.Dejan) i zatvoren ribnjak sa pastrmkom, jer je inspekcija utvrdila da su gajene ribe u ribnjaku postale karcogene. Piscu komentara je poznato da je SPISAK tih minihidrocentrala napravljen još 1987.godine u bišoj Jugoslaviji u 20. veku.
No, danas u vremenu pohlepe za bogatsvom, kada smo postali BANANA kolonijalne državice-sve je moguće u bezvlašću i bezakonju! Umesto svesti i savesti, zavladao moć novca, umesto razuma da se sačuva prirodna sredina i ekološki ostvai trag pokolenjima za normalan život-mnoge prodane duše u Srbiji i Evropi- zaboravili su žrtve svojih predaka da se uvek treba razmišljati za pokolenja, jer biološki svaki moćnik bilo gde na planeti nije večan kao život i priroda..
Dakle, potreba je da se odmah prekinu gradnje novih minihidrocentrala na Balkanu I Evropi, a postojećim stavi KATANAC! Ima mnogo iz čega se može dobiti energija za korišćenje -dobijanje elketrične struje, a oni koji se bogate za „mali ćar“ države -su neki sebičnjaci, koji ne misle dobro ni sebi ni svome pokolenju.
Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, Srbija
25.11.2018.g. Vlasotince, Srbija
Komentar:-Miroslav B Mladenovic Mirac, Vlasotince republika Srbija
(https://infoklix.com/vesti/burazerska-privreda-vucicev-kum-vlasnik-10-hidroelektrana-drzava-isplatila-416-miliona-evra/?fbclid=IwAR0zbuu8iBysjjm6cWAz5KO25VTOr4-e96jh6QGl5xc9CZiMCRaj6Nd5_O8)
Prva KUMOVSKA(Aleksandra Vučića-kuma)MH je na mojoj REČICI GRACKA, gde sam se kao dete kupao, čuvao ovce I druga na reci Bistrici(ĐORĐINE)-„sastaju se kod mahale Đođine(a mahale Đorđine I Prodanča(Predanča su mahale sela Gornji Dejan(SO-e Vlasotince-a ulivaju se u reku Vlasinu kod sela Donji Dejan(Vlasotince). Nismo ni znali kada su sagrađene a prevarom polupismenih seljaka-staraca, uzeli TAPIJE od zemljišta da „plate“ to-a oni POLUPISMENI iz vlade republike Srbie trebalo bi da znaju da te reke nastaju od izvora sa naših plannskih livada I bukove šume- Lično posedujem četiri izvora d koji nastaju mali potoci I ulivaju se u reke Gracku I Bistricu. Niko nas nepita kao da nismo ljudska bića koja misle svojom glavom,da nam s uništavaju reke I zdrava pijaća voda I da sa ostalim MH na reci Vlasini za 30-50 godina grad Vlasotince neće imati vode za piće. O uništavanju biljnog I životinjskog sveta se o tome I ne govori. Šta ti je ljudska pohlepa za moć bogatstva I vlasti, čoveku stane um I zdrav razum da se neko tako bahato ponaša prema tuđim životima u zajedničkoj kući života-Srbiji!