Ptice u krošnji drveća

Na rascvetanoj livadi, u crnom odelu koje mu je majka kupila za maturu, sa sve tankom crnom kravatom koje su tih godina bile u modi, stajao je ispred stroja. Majka je bila prodala svinju. Jedna svinja-jedno odelo. Toliko je koštala otmenost seljačkog sina.

Ispred njega bili su poređani Oni. I Oni su nosili crna odela. Sa belim maramicama u džepu na reveru. Pored njih, stajale su neveste bez glava. Bile su to samo  lepe venčanice iz kojih su virile nežne, mlade ruke koje su svoje izabranike držale ispod ruku. U lepim belim cipelama koje su bile spremne da zakorače u radost. Hteo je da ih pozdravi. Podigao ruku u vojnički pozdrav…

Trgao se iz sna. Pokušavao je da iz lakta izvuče ruku, ali želja da pozdravi svatove svojih vojnika je bila nedovoljna da podigne prazninu koja se završava njegovim desnim ramenom. Uspravio se u krevet. Panično, u praznom rukavu je levom rukom tražio desnu.

Bio je sav znojan. Onda se nemoćno spustio na dušek. Pa opet ustao i rukom otvorio bolničku kasetu. Napipao je paklu cigareta i upaljač. Dohvatio štaku pored kreveta i odgegao do prozora. Odškrinuo ga koliko god je mogao da se odškrine. Dali su im specijalnu ručicu, iako su prozori bili hermetički zatvoreni. Zabranjeno je pušenje u bolnici. Da bar osete vazduh, ako ne mogu prostor. Rekao je glavni doktor prećutno dajući im jedino što može da im da. Razumevanje.

– Ne spavaš?- iz tišine je rekao neko.

– Ne. Opet isti san. Svakog dana isti san. Samo sad nisam stigao do njega.- rekao je pripalivši cigaretu.

– Do koga?-ponovio je glas.

– Do mog vojnika Selimovića. Njegovog pogleda. Obično se budim kad u snu vršim smotru. Pogledam ih sve, i kad on dođe na red, ja skočim.

– Što baš kod njega?

– Marenda na livadi… Čujem pištanje minobacačkog projektila koji pada između nas… Vojnici, krvavi na sve strane, leže po livadi. I tada vidim njega sa… sa… rasporenim stomakom. Pritiskam mu creva. Što ih više pritiskam da ih vratim, to se ona više opiru… Trbuh kao da ih neće nazad… Zovem doktora…Urlam… Njega nema… Vidim ga negde kroz dim, a on ne zna kome će pre… Ruke su mi vrele. I sad me jeza hvata. Pogledajte (Zavrće rukav pokazujući nakostrešene dlake). Gledam njegove oči… Moli me pogledom…. Gleda me kao u boga… Druže poručniče neću da umrem… I molim se bogu da budem bog. Samo sada. Da ne umre. Osećam kako se toplina njegovih creva gasi zajedno sa pogledom.

– Pripali i meni jednu cigaretu…i donesi… sipaj vodu u tu čašu umesto pepeljare.

– Probudićemo ostale… druže majore.

– Budan sam, a Topalović spava kao zaklan… slobodno mu pripali. – kaže drugi glas.

– Jebi se sa tim „Druže majore“… pripali cigaretu i dođi.

– Kad ti kaže, učini to- opet se čuo glas iz drugog kreveta.

Jutros su ga premestili sa nekog drugog sprata u ovu sobu. Svaki sprat je imao ranjenike svoje vrste. I svi su se oni negde, u tom bolničkom vilajetu, sretali. Niko od njih nije imao samo jednu ranu.

Ovde nikog nije poznavao, sem majora koji nije želeo da ga tako oslovljava.

Seća se da komandanti tog majora nisu voleli, a potčinjeni izbegavali. Bio je surov. I prema sebi i prema drugima. Kad je došao i video komad živog mesa veličine bolesničkog jastuka, zanemeo je. Bio je to nekada gorostasni vojnik kog je dobro zapamtio na početku svoje vojničke karijere.

Pripalio je cigaretu i doneo mu u krevet.

– E tako… uspravi mi malo krevet da mogu da povučem. Jebaće nam mater doktori kad osete miris duvana ujutru… ali i oni puše… jebo ja njima mater.

– Tražili ste… druže majore.

– Jebote drug major… Ja sam Boža… Božo me zovi…

– Dobro Božo… ja vas znam od tamo…  bio sam potporučnik…

– Naribao sam te…jel’ tako beše? Potporučnik Ilić. Milan Ilić. Sećam ti se i imena i izraza lica koji bi me u kurac oterao.

– Zbog onog položaja sa mojim vodom… Vi se sećate?

– Nije zbog položaja, jebao te on. Ribao sam te zbog glave… Kad nisi imao nikoga pa su te poslali tamo, bar glavu da imaš… Ajd’ sad pridrži me i daj mi dim…

– E Božo, da sam znao da si me jebo zbog glave, odsekao bih je sam…- nasmejao se drugi.

-Tebe sam jebo da ti drugi ženu ne jebe dok ti počasni plotun ispaljuju, mamlaze blentavi… Da si imao glavu, imao bi sad i nogu. Pobegao bi na vreme. Nasmejao se Boža i nasmejala se cela soba. Čak se i Topalović probudio. Boža je, tom, drugom glasu bio pretpostavljeni. On je bio stariji vodnik prve klase.

– Što ti nisi pobegao?-odgovorio je stariji vodnik.

– Bežao sam i ja. Od šefova. Sa ratišta na ratište. Nikad me nisu našli.

Sad su svi prasnuli u smeh.

– Na bezbednom si bežao bogami. Na bezbednom. Znao si gde neće da te traže. Mudro.-uključio se i Topalović.

– Vidi…vidi… ko nam se probudio… Daj mi tu čašu da otresem pepeo… I kažeš… imaš jedan isti san?

– Da.

– Došlo vreme za unapređenje moj poručniče. Nije sve tako crno. Vidiš ja sam ti postao general sa dve zvezdice. Za svaku nogu po jedna. Ovaj do mene je moj nekadašnji stariji vodnik Ristić, on sa jednom. Ima jednu nogu viška. Šta da mu radim kada ga karijera nije htela. A kapetan Topalović je ostao bez muda… njega ćemo za načelnika generalštaba.

– Ostalo mi je jedno jaje… ali nemam pola dupeta pa odbijam tvoj predlog…ne mogu da sedim  u fotelju… Ne uklapam ti se nikako.

Opet smeh u mračnoj sobi.

– Jedno jaje snagu daje-ubaci se stariji vodnik.

– Dobro… ajd’ sad pripali mi još jednu od ovih tvojih cigara… Brzo gore jebo ja njima mater…

Poručnik je nervozno pokušavao da pripali upaljačem, ali se točkić zaglavio.

– Šta bi, sjebo si ga? Daj drugi.

– Nemam… ovo mi je poslednji.

– Zato sam te ribao jer nisi mislio na sebe. Gurni ruku u ladicu, imaš upaljač.

– Jel’ vi znate uopšte bilo šta drugo sem da kažnjavate?-otelo mu se iz grla.

– Da učim milom ili silom. A ti si sinko trebao da ideš u popove pa da praštaš. Ja ne praštam ni sebi ni drugima. A sad primakni stolicu i sedi… I kažeš sanjaš ih u svadbenim odelima?-pitao ga je major uvlačeći dim cigarete. Cigaretu je palio i stariji vodnik. Topalović je bio nepušač. Ćutao je. Kao da je znao šta će major da kaže.

– Da.-odgovorio je

– E vidiš ja ne sanjam. Ne sanjam ni jednog. Toliko sam se smrti nagledao da kada bi ih sanjao ne bi trebao da budem budan. Ali sam sanjao svoju smrt. I to ne u ratu, već u miru. Kada u snu ovaj rat nisam ni video… I to, kada sam kao pitomac dao zakletvu. Da ću čuvati i razvijati bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti i čuvati bivšu nam domovinu… i da u tom čuvanju neću žaliti da položim život svoj… Momak od osamnaest godina mašta kako ne žali život svoj… Sanduk mi je pokriven trobojkom sa petokrakom, moji roditelji ponosni, a ja srećan kako u kovčegu mrtav ležim. Drugari mi zavide, a devojke maštaju o tome kakav sam ja heroj bio… E to sam sanjao… Vidiš poručniče… Kako da sanjam svoje mrtve vojnike, kada sam prvog sebe sahranio?

Poručnik nije ništa rekao.  Sedeo je na stolici pored kreveta tog čoveka gledajući svoju senku na zidu. Napolju je bila mesečina, a na zidu je praznina njegovog rukava bila još veća.

– Ćutiš?-reče Boža..

– Pušim.

–  I to je nešto. Pušiš jer možeš.

– I to je nešto. Mogli su da nam pale cigarete na groblju, pa da uzaludno gore.-ubaci se stariji vodnik.

– A šta bi stavili nama nepušačima?- uspravi se Topalović leđima o jastuk.

– Ono što ćeš dobiti kao nepušač i sada kad izađeš iz bolnice.-nadoveza se Boža pokazujući srednji prst, a ostali se nasmejaše.

– Vidiš-nastavi Boža- prvu ranu sam najteže podneo. Kako smo poslati da zauzmemo granični prelaz u Sloveniji, da tobož očuvamo bratstvo i jednistvo, a moje vojnike braća postreljaše kao zečeve, kući me sačeka carina.

– Carina kući?-nije bilo jasno poručniku.

Žena otela ćerku, a ja sina. Carinu platila deca. Ja i sin završili u bescarinskom prostoru. A ti? Imaš li ženu?

– Oženio sam se pre rata.

–  Pametno… još ako si dete načinio, bar nešto da ostane iza tebe.-dobaci Topalović.

– Imam sina. Rodio se na dan kada sam ranjen.

– Bog te pogledao…

– Posle deset godina braka postao sam ubica u sopstvenoj državi i u sopstvenom stanu. -nastavi Boža- Vodio sam sina sa mnom. Sa ratišta na ratište. Početak škole je u ratu dočekao. I tada sam prvi put ranjen metkom. Prostrelna rana ruke. Ništa strašno. O sinu mi je brinula doktorka. Stavila ga je da spava kod nje u sobu. Anesteziolog, dobrovoljac. Čudo od žene. I do mene u krevetu  ležao je jedan zastavnik. Odsekli mu obadve ruke do lakta i nogu do kolena. Gledao sam njega i pomišljao ko bi brinuo o mom sinu ako se meni tako nešto desi. Tada sam se prvi put u životu uplašio ne smrti, već rana. Plašio sam se da mi dečak ne završi u kontejneru. I jedne večeri dok sam spavao neko me doziva. Otvorim oči i vidim zastavnika. Kaže, Božo, Božo brate ko boga te molim trebaš mi… ko boga te molim… Sad ću da zovem sestru, kažem ja njemu. Ma ne treba mi sestra ti mi trebaš, nasmeja se on. Ja ustanem, protrljam oči, vidim on nasmejan. Pitam ga šta da uradim, a on će meni da otvorim ladicu i izvadim blok za crtanje. Molim, izbečim se ja. Pomislim, ovaj poludeo. A ludeli su ljudi samo tako. Otvorim ladicu i vidim stvarno blok za slikanje. A onda mi kaže da otvorim neki neseser i izvadim boje i četkice. Nešto je sanjao. Hoće da pribeleži. Tako kaže. Ajde, pošto vidim da je čovek prso. Nema ruku, a hoće da slika.  Kaže mi da napunim čamčiće za pranje četkice vodom, uzmem dasku za mešanja boja i stavim na sto, a pored nje papir za slikanje. Uradim kako traži. Ludom nije nužno suprotstavljati se. Ispoštuj tu privilegiju rata.

Mešao sam boje dok se ne bi poklopile sa bojama u njegovim snovima a onda sam mu stavljao četkicu među zube gledajući kako klizi po papiru. Čas tankim, čas debelim pokretima.

Svi su se probudili i gledali u tišini kako se rađa jedan novi život.

Te noći niko nije spavao. Tog dana svi smo ćutali.

– A šta je sanjao?-pitao je poručnik.

– Ptice u krošnji drveća.

– Ptice u krošnji drveća-tiho je ponovio reči Bože.

– Da… ptice u krošnji drveća… Jesi zastao nekad pored drveta i posmatrao ptice u njegovoj krošnji?

– Nisam.

– Nisam ni drveće primećivao, a kamo li ptice… do te večeri. Vrlo brzo sam izašao iz bolnice i počeo da tražim ptice po drveću. Ali u ovom ratu ni gavrana nisi mogao videti. I tada je moj poručnik ostao bez nogu. Kao ja sada. Zajedno smo se povlačili iz Slovenije. Pa ratovali u Hrvatskoj. On ga zna (mimikom pokazuje na starijeg vodnika). A dete mu bilo malo, kao tebi sada. Odem da ga posetim i vidim malog kako želi kod njega u krilo.  On skriva pogled. Oko njega privid sreće što je ostao živ. Tada sam pokušao da se setim kada sam svoju decu na kolenima držao? Nisam bio tu kad su rasli prvi zubi. Nisam im pričao priče za laku noć. Nisam ih učio da čitaju. Država je stalno bila u opasnosti, a ja sam imao svoj san. Da poginem za nju.

Pogledaj oko sebe. Šta vidiš?

Poručnik je ćutao.

– Ustani sa stolice. I prošetaj do prozora. Pogledaj napolje. I reci mi šta vidiš?

Poručnik je ustao, otišao do prozora, pogledao i rekao:

– Vidim auto koji je upravo prošao pored bolnice.

– Ko je u autu?-pitao ga je major.

– Ne znam. Prošao je.

– Vas dvojica! Ko je u autu?

– Žena. Ima plavu kosu. Elegantnu suknjicu do kolena sa lepim listovima. Trapavo ubacuje u brzinu dok štiklom pritiska kvačilo.- odgovori Topalović.

– Jel’ to ona sto si kola od nje kupio? Vozila ih žena samo do švalera i ima rupu u podu od štikle?-nasmeja se stariji vodnik misleći na čuvenu doskočicu trgovaca automobilima.

– A sad se okreni i šta vidiš ovde u sobi?-nastavi major sa pitanjima.

– Vidim vas.-reče poručnik.

– Kakvi smo mi?-opet će major.

– Ranjeni.- neugodno odgovori poručnik.

– Pero-obrati se major starijem vodniku-kakvi smo mi?

– Najbolje što država imade.-odgovori Pera.

– U to smo se uverili… zato se i raspala… Poručniče opiši nas… Kreni od sebe.

– Ne znam šta da kažem.

– Ja sam od svojih podčinjenih tražio samo jedno. Da izvrše naređenje.

– Ja sam… ja sam…

– Šta si ti koj kurac?

– Jesi nindža ili mindža?-kroz osmeh se nadoveza stariji vodnik.

– Ja sam invalid. Nemam ruku. I sjeban sam totalno.

– E tako. To poručniče. To je odgovor. Dođi sad i sedi pored mene.  Sad si ispred svih. Oni oko tebe… oni nikad neće znati ono što mi znamo. Kako je biti srećan bez onog što nemaš,  što nikada nećeš imati a od Bog si rođenjem dobio. Ti si sad viša klasa u odnosu na njih. Oni su ništa. Sada si na početku. Od sada se penješ.Od danas mojim ukazom postaješ general. Da nazdravimo za unapređenje! Topaloviću daj te rakije što si spremio za doktora. Imaju oni. Njima ne treba.

– Ljutiće se ako saznaju.-teška srca ustade Topalović. On je imao prostrelne rane od gelera i jedini kome su svi ekstremiteti bili na broju.

– Samo da nazdravimo za novi početak. Sipaj svima po jednu.

Topalović je sipao svima, ne više od po dva gutljaja. Dovoljno za nazdraviti. Svi su se primakli  krevetu majora, sem  starijeg vodnika. Njemu je bila amputirana desna noga. On se uhvatio za ručicu iznad kreveta i  podigao krevet kako bi bio u polusedećem položaju. Za novog generala, reče major, podiže čašu i ispi je do dna. To učiniše i ostali.

– E sad više nisi poručnik-nastavi major- nemaš mozak poručnika… Sada si general sa jednom zvezdicom. Moraš da saznaš nešto više o ovoj vojsci.

Ovo je vojska sačinjena samo od  generala. Generala bez jedne noge, bez jedne ruke, bez ruku i nogu, i od generala što iza „onih“ rešetaka danonoćno nišane avione. Dok smo ovde, borimo se sa jednom ranom, ranom koja zaceli onoliko koliko si ranjen. Ako ti je metak prošao kroz ruku, zaceliće u onoj meri u kojoj te je pokidao. Ako su ti noge amputirane, kao meni, zaceliće dok te ne postave na invalidska kolica, daju ti uput za rehabilitaciju, dobiješ penzijicu i toliko.

Država te podmirila, misleći da te podmitila! Dolaziš na kontrolu, ovi naši vojni lekari, sestre i čitavo medicinsko osoblje te već poznaju kao staru mušteriju. Sažaljevaju te trudeći se maksimalno da ti ugode.

A ti, a ti željan reda.  Željan da se žališ kako već dva sata čekaš dok ovi ili oni piju kafu. Željan da im objasniš šta i kako treba raditi. Željan svega onoga što te je nekad nerviralo, kidalo, izluđivalo. A u stvari bilo deo običnog, sasvim običnog života. Vozaju te. Vodaju te. Ugađaju ti. Ne shvatajući da te to ustvari ubija, izluđuje, ubeđuje u tako očiglednu inferiornost.

Ne ostaje ti ništa drugo nego da ćutiš, trpiš i poštuješ tu elementarnost ljudske pažnje, jer si svestan da živiš u vremenu  kada je pažnja individualni izbor pojedinca.

Poštuju te iz sažaljenja a ne zbog onoga zašto si ostao takav. Dolaziš u situaciju da svima jebeš mater, naravno i sebi, misleći na pištolj, a onda… onda ti proradi stid zbog onih koji strepe za tebe i radi tebe. Zbog onih koji čitav vek trpe tvoje kafane, pijanstva, neverstva. Koji pate što nisi bio tu kad su izašli prvi zubi, kad se oglasilo prvo mama, jer tata je vazda bio po terenima. Zbog svih propuštenih domaćih zadataka, zbog neprespavanih noći, dok su bdeli kad su se lekari borili za tvoj život. Tako dalje i tako dalje, moj mladi kolega. Zato valja živeti. Ako nemaš noge, fala bogu, bog ti dao ruke. Pa ako imaš i bistru glavu… živećeš. Uvučeš se u svoju ljušturu gazeći bol odbačenosti od onih zbog kojih si takav kakav jesi, i usmeriš energiju u pravcu u kom može da se kreće. Ne znaš kako dalje, a znaš da moraš dalje. Dobro znaš kako smo mlade vojnike na prilagođavanju terali da čupaju travu. Upravo i mi to sad radimo! Čupamo emocije da ne bismo  zarasli u njih. Te stoga, ako su ti ostale ruke: piši, slikaj, pravi, kuvaj, pretoči vlastite misli u nešto što će te uvek podsećati da si živ i da postojiš, a ako ti bog dao talenta možda kreneš i u novi život! Šta si znao da radiš pre vojske?

– Stolariju. Radio sam sa ocem.

– E jebiga… ne možeš biti majstor. Đavo te gađao u ruku, ali možeš biti kuvar. Tvoja jedna ruka i dve ženine, eto ti tri ruku. Otvorite kafanu. Dobra hrana kod dobrih ljudi i nazovi je „Kod generala“, pa oni neka misle da li si ti general ili ne.

– Hahahaha… Sad me nasmejaste druže majore.

– Jebo te major. Rekoh ti kako da me zoveš.

– Dobro Božo.

– A sada marš na spavanje. Sutra te čeka jutarnja fiskultura. A i meni stižu gosti. Moj sin dovodi mog anesteziologa.

Poručnik je krenuo ka svom krevetu, zastao, i bacio pogled na senku koja je bila na zidu. Čovek sa zida nije imao tako veliku prazninu u rukavu.