Био сам дете. Прво чега се сећам је да је отац у печалбу. И отац мога оца је био печалбар. И отац моје мајке. Тамо је научио да пише и чита. Био сам и ја печалбар.
Први пут као четрнаестогодишњи дечак. Био сам висок свега 143 центиметара и нисам имао довољно килограма да би ме примили у средњу војну школу.
Али је било довољно за печалбара. Двадесетак година после тога опет сам се обрео у печалбу. Било такво неко време где је тешко било јавно говорити своје мисли у малој средини. Остао сам без посла и уместо са мојим ђацима радио сам са мојим мајсторима.
Наравно ја сам био њихов ученик и радник. Али Учом су ме звали. Реч Уча се тада још увек поштовала чак и када сам им приносио шта год да су тражили.
Црнотравско-власотиначки крај је брдскопланински. Кукуруз је био до струка, пшеница слабо родна да исхрани гладна уста, тако да смо имали само раж и кромпир.
Мењали бисмо га са моравцима за нешто пшенице. Били смо осуђени на печалбу.
Прва мајсторска знања су учили од македонаца још крајем осамнаестог века.
Радили су као зидари, дунђери, циглари, пинтери… Ишли су у бел’ свет и враћали би се кући. Одлазили би кад снег окопне, враћали би се пре него што падне.
Једина веза са њима били су вашари на којима би сретали по неког ко је већ тамо, и он би преносио абер укућанима.
Некада укућани свог печалбара не би видели и по целу годину. Био сам дете када је у нашу кућу од блата дошао неки мршав, измучен и у браду урастао човек.
Плакао сам. Хтео је да ме загрли и пољуби а ја странца нисам познавао. Био је то мој отац.
После другог светског рата по селима је кренуло описмењавање. Али домаћицама поред свих обавеза је било потребно по месец дана да напишу неколико редова.
Слова, невешто писана мастиљавом оловком и кривудавим рукописом, нису личила на слова. Писма су била кратка и служила су више да се подели јад и каже да је кући све у реду.
Када смо ми, чколарци, пошли у школу онда смо ми били ти који су задужени за писање. Док би овце мирно пасле, седели бисмо испод неке букве и писали оно што би нам диктирали.
Мајке су преузимале терет у кући, радиле све пољопривредне послове, чувале децу, музле стоку а чим би се назирали први брчићи преузимали бисмо одговорност мушке главе све док нам снага не порасте, па ајд’ у печалбу. И тако у круг.
Многи од нас су временом постајали познати предузимачи. Зидали су градове и држали циглене по целој бившој Југославији али су се као ластавице увек враћали тамо одакле су кренули. Многи нису више међу нама.
Узимала их је смрт: од везаних црева, капљице кад би туга била преголема, од грудобоље због влажних стаја и шупа где смо све спавали, гутале су их реке које смо газили…
Не знам да ли ће некоме ова писма данас бити интересантна. Свет се променио. Путеви којима смо ишли у печалбу давно су зарасли. Села трњем прогутана.
Али у Јужној Србији и даље људи иду у печалбу. И више се не враћају.
Када сам напустао кућни праг и полазио у средњу школу далеко у град отац ми је рекао Сине, пиле када излети из гнездо више се не врта.
Он се увек враћао и враћао… ма колио далеко одлазио… Данас, данас се више нико не враћа.
Али једно знам: где год отишли увек ће бити печалбари. Печал-печалба-печалбар значи туга.
Ова писма посвећујем свим печалбарима.
Мирослав Младеновић Мирац
Najmanji u prvom redu što ćući je AUTOR M.M:PEČALBARSKA PISMA iz zaseoka Predanča sela Gornji Dejan, kao učenik 1956.godine prvog razreda. U
Partizanski učitelj Vitomir Mladenovic iz selo Jakovljevo. OŠ je bila u s. Zlatićevo, predhodno u selo G, Dejan, a u Zlatićevo bila prvo u privatnoj kući Aleksandra Stankovića. OŠ su pohađala deca iz sela:Zlatićevo, Predanča i Javorje. OŠ su pohažala deca pečalbara:ciglara i po kog dlakara i pintera.
NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM KRAJU-pečalbara:
– Kad se pođe u pečalbu, kod izlaznih vrata stavi se žar na lopaticu, stovna(testija) s vodom i „prepreči“ sekira sečmice okrenuta nagore.
– Pečalbar preripi (preskoči) žar na lopatici, zatim sekiru, pa vodu ili obrnutim redom Pri skoku, svaki put izgovori:“Preripi oganja, ne izgore se, preripi sekiru, neiseko se,, preripi vodu, ne udavi se“.
– Kad se pečalbar šalje u pečalbu, tog dana kuća nije smela da se mete, da se pečalbar negdne ne smete.
– Kad se pođe u pečalbu nije poželjno da ha prvo sretne žensko dete ili može da bude presritač ako nosi pune testije(stone) sa vodom,kako bi pečalbarske kese bile pune sa novcem.
– Kad se pođe u pečalbu, prestretač mora da bude batlija, kako bi bila bolja pečalovina.
– Kad se pođe u pečalbu, poželjno je da presretač ne kaže:“ Dobra ti sreća“-već mora reći:“Ako Bog da“.
– Postojalo je verovanje, da ako pečalbar sretne baksuza pri polasku u pečalbu ili ako mu se ne odgovori i nazove Bog-vraćao se kući i ponovo kretali, kako bi ih presreo neki batlija. neki su zboh tog verovanja i išli rano u zoru kada su putevi bili pusti.
– Kada se polazilo u pečalbu, žene pečalbara su su lomile grančice i njime kitile kuću , sa verovanjem:“Koliko grančica, toliko iljadarke da zapečali“-a sakupljale su i bukove treske(iverje), da pečalbar zaradi pare „kako treske“.
– Često su u nekim selima brdsko planinskog dela crnotravsko-vlasotinačkog kraja-mlde žene lomile grane gloga, ili bilo kojeg trna koji se lako zakači za odelo, kako bi se i muž pečalbar „zakačio“ za svoju ženu i „da joj se vrne“.
– Postojalo je verovanje da se pečalbaru mogu praviti mađije sve dok ne prođe neku vodućreku, potok-pa su ih ispraćali svedok se ne prođe potok.
– Postojalo je verovanje da se pečalbaru metne trn na rukav kaputa i izgovori:“ neka se pare vataju za tebe kako ovija trn“.
– Kada se ispraćao pečalbar, obavezno se na dno u flašama vraćala rakija ili vino, kako bi se ponudila onim koji se sretnu na put, koji nisu smeli da odbiju da ne pinu i nazdrave za pečalbarom-a onaj ko odbije verovao se da je baksuz.
– Kada žena isprati pečalbara u pečalbu, usput iskopa sa busenom(zemljom) poljsku travu zvanu vrtipop (belu radu) i odnosi kući i namenjuje svom mužu pečalbaru. Neguje je i zaliva, pa ako budu kržljavi cvetovi, onda zarada ne ide dobro a ako je cvet dobar, lep i veliki, znači da mu ide dobro pečalba i u kući nastaje prava radost.
Reference: Ciglarstvo u našem kraju, Autor Miroslav Mladenović Mirac Vlasotinački Zbornik broj 2 , 2006. godine Kulturni centar Vlasotince
8.april 2007. godine Vlasotince
Zabeležio: Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar Vlasotince