Poštovani gospodine predsedniče,
dragi profesore Kostiću
Učio nas je Čika Duško Radović o strašnom lavu koji je jeo sve pred sobom. Šta je hteo, i oblaka jedan deo… Mi deca, smejali smo se na svaku reč „Strašno, strašno“, ne sluteći simboliku reči Čika Duška Radovića. Ne sluteći da je život ispunjen tim krvoždernim lavovima koji gutaju sve pred sobom: zemlju, vazduh, oblak, vodu… pa čak i stare lokomotive iz muzeja železnice koje je nekada, neko, smislio i napravio kao prozor u novi vek. Strašno, strašno… Ali Čika Duško nas je učio i nadi da taj lav može biti obrisan jednim potezom Branine gumice.
Koliko mi danas ove reči zvuče strašno, kad, tog, nezasitog i opakog lava svakodnevno gledamo pred sobom, isto toliko i bespomoćno, kada Brane sa gumicom nema ni na vidiku.
Poštovani profesore, putem društvenih mreža podigla se javnost Srbije zbog te nemani koja je nasrnula na najvrednije što je u Srbiji ostalo: na vodu. Ovih dana se putem društvenih mreža podigla javnost zbog sebičnog i bahatog uništavanja spomen parka prirode „Stara Planina“ na kojoj samovoljni investitori podržani od strane primitivne i bahate vlasti grade minihidrocentrale gde kao zalog banci daju reke. A kome reke pripadaju? Činovnicima ili ljudima koji od njih i za njih žive? Ovih dana se protiv seljaka kojima je ta reka izvor života vodi sudski spor zbog ometanja gradnje, a seljaci bi samo svoju vodu nazad. Seljaci imaju stoku, stoki je potrebna voda, a voda je zarobljena u cevi koja šačici primitivaca na monitoru, lap topa, negde u Beloj Čaršiji, donosi profit, a profit im poklanjamo mi. Koji plaćamo struju, a koja se u odnosu na ukupan kapacitet proizvedene struje i ne primećuje. Stručnjaci kažu da je gubitak struje jako velik oko 15-17 % i da bi se smanjenjem gubitka prenosa od 2 % izgubio značaj gradnje minihidrocentrala. Ovo je stvarnost možda predodređa za pisca tragedija, ali je istovremeno i naš život.
Početkom prošlog veka veliki Norveški pisac Knut Hampsun je napisao ep o radu „Plodovi zemlje“. O smislu koji čovek daje zemlji i zemlja čoveku kroz priču junaka Isaka koji od norveške pustare u planini pravi čitav grad. I o jednom drugom čoveku, vidovitom poglavniku sela Gajsleru koji poput vetra Isaku donosi ideje, kako šta treba dalje graditi, tako i kako sačuvati sagrađeno. A kada se u brdu otkrije drago kamenje koje za Isaka nema materijalnu vrednost i kada nalete bogati i strani (što bi se danas reklo) investitori taj poglavnik otkupi sve da im nebi prodao. Ostavlja se onima koji iza nas dolaze. Ako danas mi ne znamo da je koristimo, možda će iza nas biti neko ko će znati. Zamislite današnje srpske biznismene koji otkuplju da ne bi prodali? Deluje nadrealno i možda je to samo književnost ali jeKnut Hampsun napisao ep o tome kako nastaje i kako se čuva država. Možda je slučajno Norveška domovina Knuta Hampsuna, ali fakat je da Norveška svoje prirodne resurse čuva. Upravo ono što generacije lakomih političara, najpre nisu želeli da prihvate, a danas ovi nemaju kapaciteta da shvate.
Poštovani profesore, u 21. veku je Rakitska reka stavljena pod hipoteku, što više zvuči nadrealno i apsurdno, ali na žalost je stvarno; od Jošaničke reke je ostala pustoš ; u 21. veku biser priode Vlasinsko jezero se pretvara u močvaru, a reka Vlasina sa svojim planinskim pritokama je pretvorena u deponiju zemlje i betona; iz Zavojskog jezera su iznikle kuće i grobovi davno sahranjenog sela nekada žrtvovanog zarad opšteg dobra. Da li ima neke simbolike? Da li nas to možda opominju naši preci i to u sred obeležavanja veka pobede u Kajmakčalanskoj bici u Velikom ratu? A ne postoji selo u Južnoj Srbiji čiji predak nije bio u Gvozdenom puku.
Napisao sam simbolično otvoreno pismo investitorima kroz lik gospođe Ristić (jer je poznata po čoveku koji nam zadnjih godina donosi radost u borbi sitnih protiv krupnih) objašnjavajući značaj reke, za nas seljake, pošto su oni svoje blato odavno sprali sa svojih opanaka.
Napisao sam gospođi Ristić o mojoj Bistrici. I kako me je preko nje nosio moj pokojni deda. A njega njegov deda. I da se dedin deda preko te reke vratio posle osam godina ratovanja u velikom ratu. I da je verovatno sanjao dok je prolazio Albanskim gudurama i Kajmakčalanom. Mog dedu su preko te reke oterali u logor. Pradedu na streljanje. Rekao sam joj da je moje prvo sećanje ta reka: koje sam se istovremeno plašio i divio joj se. Bila je nekada velika i bučna. I kao slamčice je nosila drvene mostiće koje bi seljani postavljali . I rekao joj da sam reku samo jednom video mutnom, kada su je zaklali. Valjda zato su je nazvali Bistricom. I da više nikada nisam prošao ni blizu nje. Plašim se njenog zavijanja kao što sam se kao dečak plašio skičanja svinje dok bi je klali… Sve sam joj to napisao. U eri slobodnog protoka informacija, ne verujem da je došlo do nje.
Poštovani profesore, iz svega navedenog u ime svih nas Brana koji smo ustali u odbrani dostojanstva seljaka na Brdovitom Balkanu da gumicom obrišemo strašnog lava, molimo Vas da od Srpske akademije nauka i umetnosti, kao krova naše nauke, tražite da iznese svoj stav po pitanju uništavanja životnog prostora ljudi koji žive na području izgradnje MHE derivacionog tipa kao i prelazak na vetrogeneratore, solarne panele ili biomase kao izvor električne energije; o isplativosti izgradnje MHE i da se ljudi koji se proganjaju od strane tkz investitora zaštite od sudskih sporova jer se radi, kako bi Njegoš rekao, o sirotim i tužnim bez iđe ikog. Inače, i pored negativnog stava Zavoda za zaštitu životne sredine zbog narušavanja biodiverziteta i uništavanja zaštićenih vrsta na području Visočice, nastavlja se sa uništavanjem reke.
Ja verujem da je to borba Davida protiv Golijata, ali isto tako verujem u Vašu intelektualnu hrabrost i poštenje da iznesete svoje mišljenje i nasuprot stava većine.
Kako se nalazimo u nedelji obeležavanja 100 godina od proboja Solunskog fronta i herojske pobede naših predaka, pitam se zašto su vojnici ginuli kad mi zemlje više nemamo; koga će učitelji učiti ako zemlja više ne rađa; i kakav će biti zdravstveni potencijal naših potomaka kada se našo životno okruženjei. Vlasinska rosa spada u niskomineralnu kvalitetnu vodu koja umesto da teče izvorima, neguje pastrmke i rakove, šištaće u metalne cevi dok će se oko nje, pod uticajem tiranije primitivne sile, zemlja u kamen pretvarati.
Da li je ovo postaje ono Podzemlje Dostojevskog u kome je jeftina sreća bolja od uzvišene patnje?
Da dodam, nije mi bila namera da se prosipam citatima i pokazujem svoje obrazovanje, ali kao dete sa sela kome u glavi još uvek odzvanja zvono sa krava dok pasu ili piju vodu uz „svirkanje“ , ja sam razumevanje stvarnosti i prošlosti učio od tih krava i navedenih pisaca jer je dan bio dug, i trebao se prekratiti; a pored pustih sela, na koja nisam mogao uticati, uništene reke čine da moj bol bude utoliko jači a borba za njih nemilosrdnija. I malo ostali seljaci više neće moći da gledaju svoje krave svirajući im svoje melodije dok one mirno piju vodu, jer vode više nema, a seljake proganjaju. Da li ulazimo u vek samoće?
I na kraju bih završio onim za koga investitori misle da je pekar iz mog Vlasotinca, Šekspirom ( pekara u Vlasotincu se zvala Šekspir): „ Da i gospodar i sluga završe na trpezi kod crva“. Ovim, gospodarima kojima svest dolazi iz vagusa ( za one van medicine, nerv „koji ima vegetativnu ulogu i koji vas tera na spavanje posle dobrog obroka) je cilj da što deblji odu kod crva, a nama slugama ostaje da se borimo. U svakom slučaju, jedino je crv taj koji dobija, a do tada No Pasaran i molimo Vas stanite ispred, za sada, 70 000 Brana koji su potomci, onih, iz Gvozdenog puka, koji su samo pre sto godina otišli da bi se tim rekama vratili.
Hvala Vam unapred.
Na godišnjicu proboja „Solunskog fronta“
15.09. 2018
Ljuba Kg says
Ili , što bi rekao Crveni čovek Sijetl
Čak i beli covek, ciji Bog govorii i seta s njime kao prijatelj s prijateljem,
ne moze biti izuzet iz zajednicke sudbine. Mi mozemo biti braca posle svega.
Videcemo. Jednu stvar znamo koju ce beli covek jednog dana otkriti – nas Bog je
isti Bog! Vi sada mozete misliti da ga Vi imate, kao sto zelite imati nasu
zemlju. Ali to ne mozete, on je bog i za belog coveka. Ta zemlja je draga njemu
i skoditi zemlji jeste prezirati njenog stvoritelja. Beli takodje trebaju
prolaz, mozda brze nego sva druga plemena. Zaprljajte Vas krevet i jedne noci
ugusicete se u vlastitom smecu.
Saša says
Postoji ovakav monolog Vinetua 🙂
Miroslav B Mladenovic Mirac says
Lepa upoređenja u OTVOREBOM PISMU Predsedniku SANU- sa književnim izrazima, ali je potrebna realizacija u promeni ekološke svesti da se ne uništava voda kao izvor života na zemljai.
To treba početi u vaspitanju dece od predškolskog uzrasta, sve do sazrevanja društvenog biča svakog mladog čoveka. Današnja pohlepa i težnja ka izvitoprenom pogledu na svet, može da nam nanese veliku materijalnu i prirodnu štetu biološkog opstanka čoveka na zemlji.
Ovde konkretno treba srpska inteligencija da podigne glas i natera sve one koji su predstravnici naroda u skupštini i drugim institucijama države Srbije, da se ovaj problem sa lošom procenom i štetom gradnje minihidrocentrala na malim rekama u Srbiji i Balkanu odmah zaustavi i nekako se nađu druga rešenja za dobijanje struje, jer ovakav način gradnje- ispod centrala uništava biljljni i životinjski svet. Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, Srbija,
17.septembar 2018.g. Vlasotince Srbija