Nekoliko crnaca u bazi prave žičanu ogradu i šaluju neki stub. Sedim ispod maskirne mreže i gledam ih. Dvojica prave malter, dvojica drže žičanu ogradu i dvojica stoje naslonjeni na lopate. Vruće je. Sklanio sam se dublje ispod mreže. Sedim na metalnoj kutiji navaljen na kontejner. Noge sam ispružio na stolicu. Iznad mene, na mreži, leškari kameleon. Ne obraća pažnju na mene.
Bubanj mešalice se okreće. Jedan čovek lagano lopatom grabi pesak, podiže lopatu, i ubacuje u bubanj. A onda kao na usporenom snimku spušta lopatu. Mešalica lagano radi. Dvojica stoje i posmatraju. Stoji i onaj što treba zajedno da pravi malter sa ovim što ubacuje. I on gleda u pravcu betona. A ona druga dvojica i dalje drže mrežu i posmatraju u pravcu mešalice. Valjda čekaju beton. Gušter iznad mene se ne pomera. Divani na suncu. Ja sam uhvatio poslednju hladovinu. Dolazi i Peđa, rendgen tehničar, seda do mene i on ispružuje noge na drugu stolicu. Ćutimo i gledamo Crnce koji još uvek prave istu turu betona. Ova dvojica pored mešalice kao da razmišljaju šta im je činiti. Da li još malo da se drže za lopatu i da puste da beton dobije pravu konzistenciju, ili da ga isipaju u kolica? Ostala četvorica se ćutke slažu da beton još malo odstoji. Vruće je. Gušter kao da je pomerio nogu.
– Da mu jebem mater, dođe mi da uzmem i da išalujem ove stubove… Pogledaj… njih šestorica za dva stuba… Gledam ih. Pola sata prave beton…–dere se Đole. Izleteo je odnekud. – Ajd‘ napravite mi mesta malo… Ajd‘ pomakni malo noge, zauzeo si pola Afrike.
Seda i on. Sada nas trojica ćutimo i gledamo dok se u mešalici još uvek okreće ista tura betona. Gušter iznad Peđine glave mili po mreži.
– Stvarno me nerviraju. Pogledaj. Pa kod mene u selu do sad bi temelj iskopali… –govori mi Đole.
– Kol’ko vidim trojica leže i filozofiraju, šestorica stoje i misle, a jedino mešalica radi–dobacih. Ne stigosmo ni da se nasmejemo kad kameleon pade pravo na Peđinu glavu.
Svi poskočismo, a ona dvojica crnaca što drže ogradu počeše da se smeju.
– Jebem ti gmizavce– odgurnu ga Peđa rukama.
Na radio uređaju nerazgovetni i užrbani glasovi na norveškom. Mešaju se između sebe. U pozadini nešto pišti.
– Ovde se nešto dešava! Hajdemo u bolnicu.
Otvaramo vrata. Bolnica je pusta. Čuju se glasovi iz urgentne. Trčimo hodnikom. Otvaraju se druga vrata kojima se ulazi sa prijemnog odelenja a koje je sastavljeno od šatorske tende. Ulazi dr Kore, anesteziolog. Pa se opet vraća. Kao da je nešto zaboravio. Na rukama ima hirurške rukavice. Smrknuto mu je lice. Mimoilazimo se. Ispred nas provoze nešto pokriveno. Sićušno. Uspevam da ispod čaršava vidim dečiju ručicu.
– Upala je u korito sa vodom u kome je majka prala veš. Već je bila mrtva kad su je dovezli. Ništa nismo mogli–govori nam dr Kore.
Izašao sam iz bolnice. Prošao sam pored onih ljudi koji su zidali stubove za žičanu ogradu. Sada su sva šestorica stajala i gledala u pravcu bolnice. Mešalica je radila. Kao da su i oni saznali. Provukao sam ID karticu kroz magnet na vratima. Izašao i pošao. Ne znam kuda sam pošao. Kao dr Kore. Za razliku od njega nisam se vratio.
…Htelo je neko dete koze da napoji iz Miltenovih bunara, i omaklo se… Od tada je jedan bunar zatrpan, to se ne vidi dok se ne primakneš, govorio mi je Mr Hokins. Uvek sam se bojao tog bunara. Često sam tumarao tim krajevima. Za trešnjama i besciljnom dečijom štetom. Uvek sam ih se klonio. Plašio sam se duha tog deteta. Nikada do sada nisam video mrtvo dete. Sada se jedno udavilo u pustinji u kojoj vode nema. Pustinja usisa sve.
Оставите одговор