U zemlji Hajla Salasija, II deo

-Nećeš valjda u redu da čekaš? – prodrao se Rile gledajući me s druge strane pasoške kontrole.

Ja, obučen u unifomu oficira norveškog vojnika; sa znakom Srbije na rukavu; svečanom plavom maramom oko vrata; plavom beretkom sa znakom bele zemaljske kugle, koja mu dođe simbolom sreće, mira i blagostanja mlekom nakvašene naše planete ; izgledao sam kao da idem na venčanje Kofija Anana. Lep kao slika. Nacrtan, da bi me svaka kraljica želela za zeta. A još se čudim što mi Rile objašnjava da personal sa Diplomatskim pasošem ne treba da čeka u redu. Jer zato Diplomatski pasoš i služi. Da ne čekaš u redu. Ali, ne znajući kako da objasnim personalu, da ja, imam, Diplomatski pasoš, koji ne može da dobije baš svako, to ostavih mom drugu Riletu, koji je to rešio u jednoj sekundi. I dobih pečat kao znak Welcome to Etiopia. Ali Rileta su desetke na Pravnom fakultetu poslale na Diplomatsku akademiju.

Kaže mi jedna prijateljica, koju su isto tako desetke poslale na tu istu akademiju, da su neke kanditakinje sa izrazito jakim vokalno-solističkim karakteristikama i pratećim diplomatskim manirima, u skladu sa diplomatskom praksom postsilikonske ere, imale neobično pitanje na ispitu: Kada je bila Kosovska bitka?

Jedna nije znala. Priznajem, isčuđavao sam se tada. Sada, vidim da je devojka u pravu. Spremala se za Erdogana, a ne za Murata. Doduše, kako je naš ministar pevao Osman Agi, pitanje je uopšte ko je pređašnji, a ko sadašnji. Murat, Erdogan ili Osman Aga. Ni Urošu Petroviću ova zagonetka ne bi pala na pamet, a kamo li diplomkinji (zbog rodne ravnopravnosti moram biti politički korektan) pretsižne Diplomatske akademije. 🙂

U našoj bratskoj susjednoj i ljepoj Hrvatskoj, pre nekoliko godina, pričao mi moj drug Ivan, morao se  polagat’ Hrvatski jezik. I tako drug do druga: Srbin (Ivan), Musliman, Makedonac…i ostala svetska boranija koja je htjela ispunit tisućuljetnji san, sedeli su u istom odeljenju. I postavi profesor pitanje „ Vani, na cesti, pada kiša“, odgovor na njegovo pitanje „ Gdje pada kiša?“,treba biti „Vani, na cesti“. I prvi je polagao Makedonac koji prostodušno i iskreno odgovori sasvim logičan odgovor da nije gledao vremensku prognozu i da ne zna Gdje pada kiša. I da li je profesor oborio Makedonca jer nije razumeo da „Vani i na Cesti pada kiša“, ili što nije gledao vremensu prognozu, ja to ne znam. A i nema veze sa Etiopijom, sem da idem u ambasadu koju je Car Salasije poklonio svom prijatelju Titu, da bi ovaj, sa predivnog balkona mogao videti da li „Vani, na cesti, pada kiša“.

Stigao sam noću. Aerodrom ne izgleda kao aerodrom zemlje čija deca gladuju, kako su govorili na TV-u marke Gogen EI Niš kada sam bio dete, koju od previše snega na ekranu nisam mogao da vidim. Već savremeniji i veći od većine Evropskih aerodroma po kojima sam bio.

Sa avionima, koji nisu stari, drndavi, sa poderanim sedištima ispod kojih možete naći ostatke čipsa; nego onakvi u kakvim do tada nisam imao prilike da letim.

Da se moja baba vozila avionam, rekla bi- aeroplan s’glam.

Žene nisu nosile tradicionalne Etiopljanske haljine, kao stjurdese, zbog kojih sam vrebao priliku da iznova, i iznova, nešto naručim samo da dobijem osmeh, već su žene mnogo lepše od većine evropskih žena. Ima jedna dobra stvar u siromašnijim zemljama. Ljudi su  lepši i gospodstveniji. Verovatno, ako ne možeš da se pohvališ po novčaniku, možeš dati sve od sebe da bar da po lepoti budeš u ravni njih-bogatih. Daleko od toga da žene bogatih gradova nisu lepe, ali mi nisu privukle pažnju.

Ispred mene je bio sasvim moderan grad, za koji ne možeš reći da se ,po noći i iz auta,  mnogo razlikuje od nekih evropskih gradova.

Dok smo se vozili, Rile mi je kao vodič sa dugogoišnjim iskustvom, tada Drugog sekretara, objašnjavao političke i društveno ekonomske prilike u Etiopiji. Rekao mi je da je to nekada bilo kraljevstvo Aksum koje je primilo hrišćanstvo još u 4. veku. I da Etiopija je jedina Afrička država koja nikada nije bila kolonijalizovana, sem u nekom kratkom periodu drugog svetskog rata, od strane Italijana. I da je Addis Abebabezbedan i gostoljubiv grad kakvo je uostalom i značenje njegovog imena. Adis Abeba na amharskom znači Novi Cvet.

Grad koji se nalazi na nadmorskoj visini od oko 2500 metara. Grad u kome je večno proleće i u kome je sedište Afričke unije. Ili, glavni grad svih Afrikanaca. Gledao sam kroz prozor automobila dok smo se vozikali ulicama ka centralnom trgu.Iako je bila noć, nije bilo teško primetiti da grad živi. Svuda oko nas su bili plavo obojeni taksi marke Lada. Toliko Lada na jednom mestu nisam video još od detinjstva. Kada bi se, u selu u kome sam živeo, (pisao na jednom od prethodnih postova) seoski momci spustili autom do reke, odvrnuli kasetofon i lickali ga za večernji izlazak.

Kod nas više je retko videti Ladu, ali još ređe seoske momke. U Adis Abebi, Lada nije izašla iz mode, a za seoske momke ne znam.

I dok mi je Rile pričao o gradu, stanovništvu, običaju da se ne zbunim kada uveče čujem razglase na kojima se čuju istovremeno molitve i hodža i pravoslavnih popova, stigli smo do kuće koju je bio iznajmio.

Izašao sam iz auta i više nije bilo Afričke vrućine. Nisam imao osećaj da sam uopšte u Africi.

Bila je neka neobična svežina proleća. Kao da se negde u blizini topio sneg.

Dvorište je bilo puno cveća, a ispred kuće slamnata koliba za koju ću tek kasnije saznati čemu služi. Rekao mi je da će sutra ujutru doći devojka koja mu održava kuću i da se ne zbunim. U Etiopiji, nije strano imati kućnu pomoćnicu. A još kad si momak, pa kad da stigneš da skuvaš, očistiš i opereš.

On je otišao rano na spavanje. Čekala ga je organizacija dolaska ministra inostranih poslova Republike Srbije. Naš ministar je bio gost  na skupu Afričke unije. Rekao bih i koji je, ali ne bi bilo politički korektno. A ja do političke korektnosti itekako držim. Znam jedino da ulice Addis Abebe nisu bile preplavljene posterima koncerta u najvećoj dvorani. Bilo kako bilo, moraću sam sebi da organizujem opipavanje pulsa ovog dvoipomilionskog grada.

Kakav bih ja to vojnik bio, ako sebi nisam isplanirao rezevni plan. Devojka sa Fesjbuk grupe I Love Etiopija, koja inače živi u Americi, poslala mi je broj svoje sestre u Adis Abebi.

Ali nije ono što mislite.

Nastavak sledi…