Мајко куде ме посла у туђ свет.

Колко тежак цигларски калуп, толко још гори крвопија мајстор.

Тепа сас прут кад не могу да стигнем да на време прострем цигле.

Спимо ко стоке у колибе од сламу на земљу, a испод сламу турамо наше пандиље.

Покривамо се сас кожуци које нам дају овчари када се залади и падне киша.

‘Рана никаква.

Само проја ‘леб и некад ни даду пасуљ куде сас кашику можеш зрна да тражиш.

Газде неки баксузи људи ко и мајстор. Цел д’н се работи.

Устанемо к’д свањује, а легамо онда к’д се по мрак све цигле здену и напраји место за сечење цигле за други д’н.

Не знам ни к’д свањује, ни к’д мрак пада, ни к’д спим јер с’м св’ки д’н ко на онај свет-у бунило.

Не могу да издржим терет. Аман помагај мајко, куде да се денем одовде.

Знаш да несам никад кукал, ал’све ми је преко главу.

Снага ми је болна и све ми је скршено.

Не знам куде се наодим, руке подбунуле, рапаве од жуљеви, очи само на мене, толко сам се исушил да ме не можеш ни препознаш.

Питујем си се дал ћу да си овај терет да издржим.

Пуста нек остане печаловина, куј гу измисли.

Да си дома дојдем и да никуд не идем од овце и наше село.