Kad se nekad lumpovalo…
– I da ni čovek pita kuj će ni k…c sve ovoj?- pita Bojan dok farba zid seoskog doma kulture, pa nastavlja- Da l’ smo poludeli?
– Za postapokalipsu. Kad sve ode u tri p… m… a ti imaš Dom kulture u selo „Dadince“. Vikaš Rasima Ljajića da ga otvori. Rasim održi prigodan govor o Dragiši Cvetkoviću, kako su on i Dragiša Cvetković nekada lumpovali i tugovali, a onda pustiš film Planeta majmuna. Poziv za svi što su preživeli.
Ovako će možda biti za koju godinu. U selu na koje se mali privrednik kompanije Water Green Energy ustremio. Naravno, nije kriv founder. Čovek hoće pare. To što mu je država dozvolila, pa bože moj.
I Rio Tinto oće pare.
I oni što su dali Tintari dozvole, ’oće pare; kao što pare dobijaju i oni što su izdelili lokacijske uslova ze MHE…
Svi oće pare… Život je kratak neću suv lebac, oću batak… Tako nekako misle svi. Očito s pravom…
Bojan me gleda i pita, Koj će nam k…sve ovo, dok jedan momak za koga kažu da radi u nekom visokom sudu naše države, upravo napušta salu doma kulture.
Do sad su bili oni oko nas, sad smo mi oko nas
A pre toga nam je održao predavanje u vidu monologa o značaju Dragiše Cvetkovića, s tim što sam posve siguran da Dragiša tu uopšte nije bitan koliko on, jer naravno, seljacima mora de dokaže kako oni ništa ne znaju, ne rade i ne čine da spreče sveopšte urušavanje društva, dok eto on, sedeći sa nekim mislećim ljudim ( obavezno naveo jednog) tumače život Dragiše i svog zla koje je doneo komunizam.
Pogledao sam ga i čim sam izustio, ispadoh odmah komunista. Napade me čovek samo tako.
Jer sam rekao nešto van monofrekventnog opsega njegovog receptora.
Kao što mi neki komunisti kažu da sam oportunista, anti-komunista, reakcionar… čim napomeneš da Alisa postoji samo u zemlji čuda.
I reče Radovan 3. iz olovke Duška Kovačevića: „Do sad su bili oni oko nas, sad smo mi oko nas“.
Sredine nigde. Ali i to nije bitno sem onoga što čoveka čini čovekom što se zove poštenjem. Ma koliko god se neslagao sa njim.
Ali ovde je situacija malo različita.
Ništa ne može bez mene…
I pre nego što će Bojan da postavi navedeno pitanje pojaviće se podeblji čovek od nekih blizu šesdeset pet-šes’ godina. Rećiće kako je On bio kod predsednika, i Njemu je predsednik rekao da ništa ne može da se uradi. Horski mu rekosmo da je to laž, a onda je on rekao da je sve vezano sa vrhom na šta mu ja rekoh da je samo donekle, a za ostalo je stvar lokalaca. Pogledao je kako se farba, pitao za krov i konstatovao da je On donirao crep koga više nema. Pozdravio se, i sa mlađim intelektualcem tj. njegovim sinovcem, otišao kolima punim onoga što se obično iz sela uzima…
Ispostaviće se:
Da je dotični investitorima rekao da mogu da grade gde god hoće izuzev ispred njegove kuće.
I da je svojom građevinskom firmom gradio dve MHE iznad svoga sela,
Da su sa mlađanim sinovcem nameravali da grade crkvu u selu kome sveta gotovo da više i nema, i da verovatno smatraju da će Bog kroz zahvalnost podariti njima spasenje i večni raj.
Ali da smatra da se protiv MHE ne može ništa jer, kako kaže, radio je u Jaroslavu Černiju i on to zna.
Rupska reka
Ali Oni su odlučili…
Ako sve to stavimo na još viši nivo, dolazimo do istog:
Glavni u državi kaže da ne može ništa da se uradi jer su tako odličili Oni gore i da će On da uradi sve što je u njegovoj moći.
A ko su Oni gore?
Oni što su došli i „uzeli“ ti državnog poseda da bi napravili rudnik, branu ili luna park… od koga ti vajde imaš samo dok prodaješ žetone.
Još im i platiš.
Ali kako para nema, uzme se kredit.
AliBog je prvo sebi stvorio bradu.
A ostane i za investitora.
Radnicima, se naravno daje najviše. Tako kažu.
A onda se kupi džip, stan u centru čaršije, pored Čaršije na vodi ili u vili gde žive slični njima.
I onda još četiri gumenih lutki.
Što bi trekli Atomci „ Da mi zameni tebe kad padne noć“.
A od domorodaca prave budale, jer Glavni povodom dolaska okupatora Rio Tinto-a kaže, da su ih seljaci sami pozvali, a onda pozvali sebe da se isele sa vlastitog imanja, a on šta će nego da im usliši molbu!
Ali sve ovo ne može dugo.
Kako bi grčki filozosfi rekli vatra se s merom pali i s merom gasi. Ali ovom svetu je mera odavno izgubljena i sve kreće u pravcu entropije, a vatra se već razbuktala.
I kako bi rekao potpukovnik Bil Kilgor u filmu Apokalipsa danas da nema ništa lepše od jutarnjeg mirisa napalm bombi, kad jutro miriše na benzin…
Ali ako postoji zrno optimizma ono se nalazi u Rasimu Ljajjiću.
I biće prvi gost u tek okrečenom Domu Kulture sela iz koga je Dragiša Cvetković koji je bio svedok raspada jednog sveta. Dragiša ga nije preživeo, ali Rasim hoće jer on je vesnik proleća.
A do tada treba odbranitu Rupsku reku… Da sam na mestu investitora, umesto MHE napravio bih bungalove sa restoranom…
Stadion pored Rupske reke spreman za prvi postapokaliptični udarac.
Izvešće ga naravno, naš Rasim.
Оставите одговор