Egipastski kamioni su stari. Vojnici mladi. Na redovnom odsluženju vojnog roka. I oficiri su im mladi. Oseća se kod njih u vojnoj bazi neka razdraganost, kao što se osećala u kasarnama u kojima smo mi služili, kada se vojska služila. U Vojnoj bolnici kada sam počinjao svoju profesionalnu karijeru, sve je bilo pod konac, ma koliko mi tada to „sve pod konac“ smetalo. Šišala se ograda, pod konac. Skupljalo se lišće, pod konac. Postrojavao bi se pomoćni vod, a kako bi drugačije, nego pod konac. Pod konac se znalo ko je stariji, a ko je mlađi. Ko je oficir, a ko podoficir. Kažu bila neka medicinska sestra instrumentarka (nisam je zateko), imala je čin i sve je postojavala, naravno, da je bilo pod konac.
Smetalo mi je tada da meni, fakultetliji, komanduje neki podoficir. Bila je vojska mesto koje nadmenoj mladosti stane na put. A kako bi drugačije, nego pod konac.
Svakom mom izribanom klozetu najviše bi se sigurno obradovala moja majka, jer je ona rođena pod konac, tako da joj i dalje nije jasno kako su moji konci umršeni JAli nije imala to zadovoljstvo da me gleda kako izvlačim limenku iz čučavca i dežuram kao „baba Sera“ dok mi vojnici ubacuju sitniš.
I možda mi je ta nostalgija učinila te momke iz Egipta jako bliskim. I ta kasarna zamirisala na kobasice „kurtonke“, „ciglu“ sa jogurtom i stroge poručnike i kapetane koji su nam išli na onu stvar. Bio sam i ja poručnik, i kapetan…i više od toga… Ali nestalo je onih kojima ću ići na onu stvar. Jer to tako mora. Nadmena je mladost ako joj ne staneš na put, taman toliko da udari glavom i nauči da je ona kvarljiva roba.
Da pogledam na fotku znao bih koji je dan bio, ali nije ni bitno. Bilo je veče kada su dovezli povređenog vojnika iz Bangladeša. Egipatski vozač ogromnog, starog kamiona priklještio ga je uz kontejner. Što bi naš narod rekao, noge precvikovane, stomak-da ne opisujem. Doktori Juga, Micko, Goran i ostali članovi hirurške ekipe nisu imali izbora. A nije imao ni on. Sa onim sa čim je bolnica raspolagala. Bila je borba života protiv smrti. Trošene su poslednje zalihe krvi. Jedina alternativa je bila ono što niko nije priželjkivao i čega su se svi potajno plašili. Krv sa isteklim rokom ili cela krv direktnom transfuzijom nekog od nas. Komandant bolnice Nemanja Borovčanin je transfuziolog. Niko to ne priželjkuje i uzda se u iskustvo anesteziologa da pacijenta očuva hemodinamski stabilnim i veštinu hirurga da podveže krvne sudove. Uzima se poslednja jedinica krvi. Ostala je još samo Ta. Ali je i ona nedovoljna. Albumina ni u tragu. Uzima se krv sa isteklim rokom koja se obično baca. Čuvam je za svaki slučaj sve dotle dok ne dođe nova, a onda tu staru, premestim na drugo mesto, zlu ne trebalo. I sada, ta, bila je ne dovoljna, već neophodna. Krvni sudovi su podvezani. Pacijent je hemodinamski stabilan. Ali kako đavo ne da mira, ne sećam se sada šta u kolima hitne pomoći nije radilo. Da li je kiseonična boca bila prazna zbog prethodne evakuacije a ovo bilo tako iznenada, baterija aparata, ili neki od kablova, ne sećam se. Pacijent je spreman, kola nisu. Vozači i oružana pratnja sa šlemovima, oružjem i pancirima smireno čekaju.
Avion je već na pisti. Potrebno je preći tih nekoliko kilometara ili izgubiti pacijenta zbog malera. Psovke su na sve strane. Ne traži se krivac. Juga, anesteziolog, smireno i hladno kao da je ubeđen da je nemoguće izgubiti bitku, iako mu ispod kapice teče znoj, daje znak da kola mogu da krenu.
Naravno, u kolima je sestra Vesna i Jelena (iako me Vesna kritikuje da o medicinskim sestrama ništa ne pišem) Ima pravo jer se sve plašim da neku stariju ne zamenim sa njom J Jpa eto belaja. JJ
Sneža Vila je nagazila gas do daske, sirena je zajaukala, posle sam čuo da je bilo i koleteralne štete. Anesteziolog udario glavom o zid vozila. Gde je sve stavljao, to je nabolje što mu se desilo J
Posle svega otvorila se flaša nečega. Prepričavali se događaji. Otpijali su se gutljaji kao da iza ćoška opet neki đavo vreba. Kao da će opet da pripišti motorola sa još nekim smrtno povređenim. Micko hirurg, koga za šest meseci nikada nisam video iznervirnanog, podiže času pa na vranjanski I ovoga prejebamo, će preživi, ajd’ živeli.
Nekoliko dana posle toga stiže poruka napisana iz ruku vojnika kome je kamion prignječio telo. Nije dobio sepsu, kako često zna da se desi u takvoj situaciji. I ne da je bio stabilan u hemodinamskom smislu, već i u mentalnom. Uspeo je da napiše poruku zahvalnosti. Verovatno neće nikada prohodati.
Ali đavo nikada neda mira, osobito kada nije sve pod konac, kako su me u vojsci učili kada bi do besvesti nameštao krevet ili ribao WC.
Možda je ovo rekvijem za vreme koje je prošlo, ali rekvijem prave živi u čast mrtvih. A ako smo mrtvi, onda nešto debelo ne štima… Samo šta? Ništa više nije pod konac. Samo ko li te konce vuče…
Оставите одговор