Ne, nisam u Africi u doba korone. Pratim vesti putem MINUSCA grupe na fejsbuku. Kaže, umetnici po zidovima delova grada crtaju slike šta narod treba da radi. Bojom i četkicom protiv korone. Crvenom bojom je prekršteno pozdravljanje i grljenje. Umetnik je nacrtao distancu, način kako se peru ruke i kako se nosi maska. Neke vajde od korone da se i glas umetnika čuje. Ili da se zaradi koji CEF.
I moje kolege koje su sada tamo žive životom karantina. Ne mogu da ih pitam da li deca hodaju po ulici i prodaju pirinač iz tepsije koji nose na glavi; seme kole; avokado banane ili bilo šta čime se za taj dan puni stomak.
Naleteo sam na ulici na jednog takvog derana. Prodavao je pirinač. Čekao sam ga, a on, videvši da ga čekam, mahnu mi kao da smo stari znanci. Zastade pored mene, ja uzeh zrno pirinča i dadoh mu dnevnicu za taj dan.
Vraćali smo se iz mesta po kome, sada verovatno zbog korone, niko ne zalazi. Zastali pored prodavnice. Ne volim savremene evropske prodavnice u Crnoj Africi. Ne što je sve bezobrazno skuplje, već jednostavno ih ne volim što oni koji su ispred ne mogu u njih da uđu. Drže ih Libanci, kao i čitav biznis. Nisam ni vrata džipa otvorio kada se stvori jedan slikar (možda sada slika po ulicama Bangija procedure sprečavanja širenja Covid-19) sa svojim slikama. Kupih dve, ne što mi trebaju već iz pijeteta zbog uloženog truda koji je nemerljiv sa cenom slike. Ali takva je sudba bila i Vang Goda i Modiljanija, pa što ne bi i nekog samoukog Afrikanca.
I jedva da sam dao pare i uzeo slike iz auta kad ka nama potrča gomila dečurlije. sa njima mlada žena koja upovijeno nosi novog mladca.
Svi nude banane. A ne trebaju nam banane, pa imamo ih i u bazi „Morava“ pa jedva da ih iko i ubere. Banane, taj nedosanjani san dece osamdesetih koje su se donosile samo kada neko, ne daj bože, završi u bolnici. A sada, svuda oko mene. I ubrao sam prvu berbu naših domaćih iz baze. Male kao šaka, a slatke i sočne kao da ih na TV Happi rekamira Miomir Marić, a narod se mlati ko će više para da da.
I uzeh grozd banane od jednog dečaka. Drugi je prodavao neke korpe, te uzeh i korpu. A onda se žalila devojčica kako sam uzeo od njih dvojice, a nisam od nje. Uzeh i od nje. Imaće banana za nedelju dana. Kad, eto ti vraga, oni brat i sestra. Zovem dečaka i pitam ga traljavim sango jezikom. Toliko sam znao: kako se kaže brat, sestra i još po neku bezobraznu reč. Te reči, naravno, nisam izgovorio.
Okupiše se svi derani oko mene. Smeju se mojim grimasama i natucanju sanga. Usput, pokušavaju da uvale još svoje robe.
I tada iz prodavnice izlete crni, snažni, momak u uniformi privatnog obezbeđenja. Sa drvenom palicom. Deca se razbežaše noseći sa sobom grozdove banana.
Pređosmo na drugu stranu ulice. Bila druga prodavnica. U kojoj je verovatno imalo nešto manje slično ovoj ovde. I vidim opet jednog dečaka. Pored njega je starac koji nosi oveće parče nekog mesa. Kažem, eno onog dečaka kome sam dao pare za banane. I dečak vadi novčanicu i daje starcu. Pa oni rade za njega, reče neko iza mojih leđa. Izgleda stvarno, potvrdih ja. Ali u tom trenutku čiča izvuče nož i iseče tanko, tanko parčence dimljenog mesa da se gotovo nije ni videlo.
I uhvatim trenutak svojim malim aparatom namenjenim za hvatanje iznenadnih i neprikladnih trenutaka.
Čiko, pošto listić mesa?
I tada se čiča brknu u džep i uredno mu vrati sitniš kao kusur za kupljen listić mesa. Mali, mirnim pogledom zahvali čiči-prodavcu mesa, stavi listić u usta i poče da žvaće.
Vidi ti, koliko je samo kupio, prokomentarisa opet neko iza mojih leđa. Izgleda samo da zavara želudac danas, a biće i za sutra, rekoh ja.
Isekao je lsitić mesa britvom i dao dečaku
Juče, izlazim iz zgrade. Da bacim smeće u kontejner. Kad ispred kontejnera, žena, ne zapuštene spoljašnosti nevešto čeprka po kontejneru izvlačeći iz kesa što je neko pobacao. Okrenuo sam se i poneo smeće sa sobom. Nisam mogao da dozvolim da čeprka po mom. Zamišljen, umalo u prodavnicu da ga unesem.
Ne znam što sam vam ovo ispričao.
Možda zbog korone.
Možda zbog izraza lica tog dečaka koji mi je često pred očima kako kupuje listić mesa i meće ga u usta.
Možda zbog te žene koja nevešto prevrće po kontejneru u našoj prestonici.
Listići mesa se nikada nisu prodavali po Srbiji.
Ali se nije preturalo ni po kontejnerima.
Оставите одговор