„LAKU NOĆ MR HOKINS“
(odlomak)
– Kure malo bem ti tetku… kure maloooo… – vikao je Ahmet duž hodnika kotrljajući točkove invalidskih kolica u susret meni. Na licu mu osmeh širi od Sahare. U majušnom telu život življi od afričke džungle.
– Luk at mi… Luk… Luk at mi…–
Nasmejao sam se njegovom srpskom i engleskom… Ne znam da li je naučio neku norvešku reč, a sigurno jeste.
Postao je poliglota, taj mali deran od dvanaest kilograma i sa nogicama čije je kosti osteomijelit napravio sunđerastim.
 |
| Najlepši osmeh koji sam ikada video, Ahmetov. |
Zastao je pored stola i uzeo štake. Hteo je da ustane. Bojažljivo sam mu prišao i uhvatio ga ispod miške.
– No No.. No…– Hteo je sam da ustane. Da mi pokaže da može. Namestio je jednu štaku, pa drugu, i ustao. A Sahara na njegovom licu sjaji od sreće. Korak štakom, pa korak nogom.
I tako nekoliko koraka, a onda nazad. Ja sam strepeo. I išao sam odmah za njim. Da se ne spotakne. Ne oklizne. Samo pre nedelju dana imao je petu operaciju. I u sobi intenzivne nege je plakao. Silvester je stajao iznad njegovog kreveta i pitao da li ga boli. – No… No… Nije plakao zbog bolesti. Kaže, da hoće da se vrati u bolesničku sobu. Da sluša muziku i gleda televizor, prevodio je Silvester.
Prebacili su ga u bolesničku sobu. Čak i Norvežani koji se uvek striktno drže pravila nisu mogli da ostanu ravnodušni. Ahmet je važniji i od bolesti. Bolest nije ništa naspram njega.
Vratio se do svojih invalidskih kolica. Pažljivo okrenuo. Onda je potražio pomoć kako bi mogao da sedne. Seo je. Ja sam aplaudirao. A on se smejao.
– Ajd like to muvi muvi… – pevao je pesmu iz crtanog filma Madagaskar. Hteo je da mu pustim taj film. Kad bi hteo Policijsku akademiju pogledao bi u mene, namestio ručicu pored uveta i vojničkim pozdravom rekao Jes ser…
I došla je nova godina. Svi su donosili slatkiše ovom mališanu. Koga je dr Vera Halforsen negde našla i dovela. Bez trijaže od strane glavnog medicinskog tehničara bolnice u Abešeu. Koji deli sreću. Onima, koje sreća pronađe.
Sigurno je dr Vera negde iz džipa videla njegov osmeh, a onda i krte kosti. Po osmehu ne možeš prepoznati njegovu bolest.
Sedeo je zavaljen u stolici. Na ekranu je zebra Marti slavila deseti rođendan. Nilski konj Gloria, lav Aleks i i žitafa Melman svom prijatelju donose poklone. A zebra žudi za savanom. Za Afrikom. Za slobodom. Ahmet ne razume sinhronizovani jezik kojim junaci pričaju. Ali oseća ritam. Afrika je ritam.
Ispred njega je brdo čokolada. norveških, srpskih… Ko god je išao kući donosio je Ahmetu čokoladu. Gavra je doneo Najlepše želje. Istopila se u avionu. Ali je stigla do Ahmeta.
Ponudio sam ga i ja čokoladom. Nova godina je.
–No… No…– odgovorio mi je držeći se za stomačić pokazujući da mu se povraća. Oko njega na stolu gomila praznog omota od čokoladica.
Kako je jadan taj ideal siromaštva–čokolada?
Bio sam klinac pre više od trideset godina. U mom selu je bila samo jedna prodavnica koja je sva mirisala. Sanjao sam kako ispod zemlje nalazim neki tunel koji me vodi do nje. I uzimam sve krem bananice.
 |
| Ahmet i njegov brat Saladin |
Tih dana o Ahmetu je brinuo njegov mlađi brat Saladin. Smenjivao bi se sa ocem. Majka je brinula o drugoj deci. Brat je mlađi od njega, a krupniji. Čigrast momčić. Bilo mu je dobro u bolnici. Svet za kojim će žuditi ili će ga se samo sećati. Želim da verujem u ono prvo. Otac bi danju, na kakvoj ponjavi, leškario ispred bolnice. Beton ili zemlja, nije važno. Kao da ima svo vreme ovog sveta. Sa rukama ispod glave bezbrižno poput detenceta. Ovde, u Africi, nigde i nikuda se ne žuri. Od zalaska sunca do njegovog izlaska.
 |
| Aziza |
I došla je Aziza. Možda malo mlađa od Ahmeta. Doveo je otac. I njoj je kost noge bila obolela. Ovde deca još i ne stanu na noge, a one već krhke. Nosila je maramu oko glave. Sedela je na stolicu držeći štake u rukama. Bila je tiha i stidljiva. Ahmet je već bio domaći. Ona je ćuteći gledala u televizor. Saladin je nudio slatkišima. Uzela je bojažljivo samo jednu bombonu. Ahmet je pokušavao da daljincem uključi televizor. Zvao me i pevao Ajd lajk tu muvi muvi. Nije se snalazio sa DVD–plejerom. Pustio sam Madagaskar. Saladin je skakao u ritmu oko stolice. Ahmet je Azizi nešto pričao na njihovom jeziku. Saladin je nudio čokoladicama. Aziza je mirno sedela na stolici i slušala obojicu.
–Aleks, ne prekidaj me dok sanjarim.– sa ekrana se čula zebra Marti kako se obraća lavu Aleksu. Počeo je Madagaskar. Ahmet je još jače zapevao Ajd lajk tu muvi muvi… Ajd lajk tu muvi muvi… Saladin je još žustrije zaigrao. Zaigrao sam i ja sa njima. Čini mi se da ovog puta nisu bitni ni Aleks ni Marti. Doneo sam fotoaparat. Slikao sam ih svo troje. Ahmetov osmeh, pravi osmeh; Azizine oči, blage; Saladin je već bio mangupčić. I ovo će biti kao Martijev san, jednom kad se šarenilo ovog ekrana zameni žutom bojom Sahare. Ostaće ožiljci. Od skalpela na kostima. I još od nečega što će zanavek ostati u duši. I ostaje jedino amajlija. Na Ahmetovom vratu. Mala kožna vrećica koju mu je okačila majka. Nisam ga pitao šta je. Dovoljno je bilo to što je rekao da je od majke. Majka uvek zna šta je najbolje.
 |
| Ahmet, Saladin, Aziza i Ja ispred TV-a na kome se čeka „Madagaskar“ |
Оставите одговор